 | Omu на Zapevaj i za pojas zadeni |
 | veshtichanstvena на Ne Bira Se Ljubav – Pero… |
 | Vuk91 на Ne Bira Se Ljubav – Pero… |
 | zelenavrata на Leti, leti… sve u tri… |
 | Charolija на Leti, leti… sve u tri… |
Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se oduprijeti možeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
vidjeti.
Volio bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.
Pametni kažu da kad nešto neće, ne valja forsirati. A ja ne bih bila tvrdoglavi blizanac kad ne bih gurala najjače baš onda kada postoji otpor. I uprkos tome, ovo leto mi se nešto se slaže uz ten. Bar ne ovako kako je počelo…
Od tridesetog rodjendana (prvog koji nisam ni na jedan način obeležila – ne namerno, već igrom slučaja, mogućnosti i nemogućnosti), kada su počele vrućine, meni je počelo da miriše more. I onda su krenuli planovi. Prvi plan… za dalek put i velike promene… koji se izjalovio, baš negde tih dana. Onda su krenule rezervne vrijante, iz čistog očaja što ću neplanirano leto provesti u svojoj žabokrečini.
Prvo je problem bio naći nekoga ko zadovoljava dva prosta uslova: nema planove za letovanje, a da je to neko sa kim mogu da podnesem da provedem deset dana. Sužen izbor, prilično… Kada se takva osoba ‘desila’, onda je trebalo naći odgovarajuću destinaciju. Kao najprihvatljivija, izronila je Grčka. Ali ne lezi vraže – drugarica-saputnica ima u svom pasošu odbijenicu za šengen, zbog koje ne može da dobije ni grčku vizu. Nekih desetak dana smo provele zivkajući agencije, konzulat i razne ambasade, i na kraju potpuno uverene da je dobijanje vize apsolutno nemoguće, odustale od Grčke.
Sledeća opcija je bio Tunis. Nisam bila nešto zagrejana (dok ona jeste), a onda sam na raynim forumima čitala opise
Sidi Bou Said - grad u mojim bojama, koji nisam videla ovog leta
ljudi koji su bili tamo na letovanju i apsolutno se primila na priču o dvodnevnom izletu u Saharu džipovima, jahanje kamila, noćenje u oazi, posete naseobini Berbera, Kartagini, plavo-belom gradiću Sidi Bla-Nešto… i krenulo je opet rovarenje po agencijama i ponudama. Našle smo idealnu ponudu (vrlo jeftinu, čak) i poletele u lokalnu turističku agenciju koja radi subagenturu za sve naše veće agencije. Sve se dešava krajem juna, a mi možemo da putujemo samo početkom jula… i još naivno verujemo da Srbi ne trče baš u buljucima u Tunis, kada su im tu Turska i Grčka. No, naravno da mesta nije bilo i da su svi jeftini aranžmani već uveliko rasprodati. Onda traženje drugih agencija. Jedna nema mesta u avionu, druga nema mesta u hotelu… svakojake komplikacije u samo par dana… Na kraju nadjemo još jednu idealnu kombinaciju, opet za Tunis… pozovem direktno agenciju – može, ima mesta. Odem opet kod ovih ‘lokalnih’, da sve provere – može, sve igra, ima mesta. Onda me zovu pola sata kasnije: došlo je do greške. Ponuda koju sam pronašla na sajtu i proverila (dva puta!) je pogrešna, nije u pitanju 13 dana, već 10 – cena je, naravno, ista! Iz čistog revolta otkažem i tu rezervaciju!
Posle toga mi se od same ideje da ronjam i rondam po sajtovima raznoraznih agencija dizala kosa na glavi.
I sada sam tu gde sam…
Još uvek pomalo besna, pomalo razočarana, pomalo deprimirana…
Baš večeras sam išla da gledam slike koleginice koja se upravo vratila iz Tunisa. Dolivanje soli na ranu? Ma ne…
I još jedno pitanje, pred kraj… nešto o čemu puno razmišljam ovih dana. Kada otkrijemo da nas naši prijatelji ne poznaju, je l’ to naša greška ili njihova?
Plava vrata plavog gradića - zatvorena
Kao zrela, rumena pomorandža… tako je sve počelo. Ulovljeno sunce. Ubran zrak sa neke daleke obale.
(Neki dani mirišu na čežnju.)
Gruba kora koja savršeno legne na dlan. Prvo lagano gorak ukus koji najavljuje slast. Onda spada deo po deo… kao kad na vetru lelujaju Salomini velovi…
(Zbog nekih dana vredi žudeti.)
Pre konačne slatkoće providna opna. Pre nego što spadne poslednji veo.
(Neke dane vredi čekati.)
Onda kiselo i slatko zaplešu na jeziku. U grlo se sliju savršeno ujednačeni.
Da, ovaj dan ima baš takav ukus…
Čudne su staze kojima se kreće ovaj blog. Pre izvesnog vremena, u jednom od postova, objavila sam pesmu Jovana Nikolića ”Kad je sve volim”. Nisam ništa znala o autoru, bio mi je potpuno nepoznat, ali mi je pesma bila neodoljiva. Ne sećam se više ni gde sam je pronašla ni kako, ali je već godinama imam u ‘prepisanoj’ varijanti. Ima ono ‘nešto’ što neke pesme čini nezaboravnim. Pretpostavljam da je u ovoj to onaj čudni skup slatkih delića svakodnevice u kombinaciji sa glasom iskustva.
U svakom slučaju, priča ide dalje. Gospodin Nikolić mi se, nakon izvesnog vremena, javio, slučajno našavši svoju davno zaboravljenu pesmicu na blogu. Onda su i njega, preko iste te pesme, pronašli neki dragi ljudi koji ga nisu dugo videli.
Eto, toga se setim kada dodju oni trenuci u kojima se zapitam da li ovaj blog uopšte ima nekakvu svrhu…
Zahvaljujući gospodinu Nikoliću, imam tu čast da ovde postavim još jedno od njegovih davnih pisanija…
***
HALUCINACIJE JEDNE MLADOSTI
Vremena za naše surete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?
*
Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…
*
Bio bi to brak neviđenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete
*
Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist slađe kafe i pušili bi “Kent”.
*
Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
“Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?”
Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predviđenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
između narcise i psihopate savršeni sklad !
*
Kažem ti, to bi bio brak,
neviđen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.
*
Samo, sutra, kad se udaš za: “dobro situiranog, karakternog, i bez mana”
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen događajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice:”Slušaj, znaš kolika si budala?!”
*
Nećeš valjda da mu rađaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tuđe gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene …
Čačak (1974.)
”Primi poljubac
kao zastrašujuću opomenu
da sve što nije poljubac
jeste smrt.”
Nepresušan izvor inspiracije i zapitanosti. Čudo nad čudima. Dodir uzdaha i izdaha. Predaja duše.
Dva umetnika su ga videla drugačije. Kako on odzvanja u vama? Koliko ga različito, a koliko istovetno doživljavamo? Na koji način ih mi, posmatrači, različito vidimo?
Kako tumačite ‘Poljubac’ Gustava Klimta, a kako ‘Poljubac’ Augusta Rodena?
Šta doživljavate kao emotivno zajednički momenat (osim samog poljupca, naravno)? Šta je emocija koja preovladava, po vašem mišljenju i vašem doživljaju? A šta je ono sto ih razlikuje? Po čemu su vaše emocije, po intenzitetu i kvalitetu, različite prilikom posmatranja ova dva umetnička dela?
***
‘Poljubac’ Gustava Klimta.
Najpoznatiji poljubac dvedesetog veka. Nastao tokom Klimtove ‘zlatne faze’. Uznemiruje i smiruje istovremeno.
Prvo što mi privlači pažnju je neobična kombinacija šara na odeći ljubavnika. Ornamenti kod muškarca su uglavnom geometrijske figure, dok je na ženinoj ‘odori’ u pitanju floralni motiv; na njegovoj odeći su šare u kombinaciji crne i bele boje sa malim odstupanjima, dok su na njenoj odeći bogatije i raznovrsnije. Ipak, i rubovi koji odvajaju dve odore se stapaju tako da, osim dekorativnih razlika, nema jasne granice izmedju njih. Ne vidi se gde on počinje, a ona završava. Samo se nekako dobija utisak da se ’stapaju’ jedno u drugo, i da to stapanje ide od žene ka muškarcu.
Njihove ruke i lica odaju intimnost. Ona ga grli oko vrata, u pozi koja nagoveštava da mu je u potpunosti prepuštena. Na ivici litice, stopala uvezanih zlatnom vinovom lozom. Na licu joj čitam predaju i zaborav. Jedna ruka joj je oko njegovog vrata, u nekom polu-grču, polu-pesnici, skupljenih prstiju, a druga se svija oko njegove. Njegov položaj je istovremeno i zaštitnički i posednički. Ne vidi mu se ni lice, ni stopala, ni poza sasvim jasno, za razliku od nje. On uzima, ona daje. On kontroliše, ona se prepušta. On posesivno, čvrsto približava njeno lice sebi, a ona kleči pred njim. A opet, na njenom licu se ocrtava ekstaza. A onda… da li je istina možda u nagoveštaju da je on u potpunosti izgubljen u poljupcu od kog ona okreće glavu (njegovo lice i telo su nejasni, dok je ona potpuno jasna i vidljiva)?
Deluje kao da su izolovani i nesvesni sveta oko sebe, u utišanim bronzanim tonovima. I sve je zlatno i cvetno i lako kako samo prvi poljubac može biti.
***
‘Poljubac’ Augustusa Rodina.
Poljubac koji ne završava. Okamenjeni fluid. Rilke je napisao: “One has the impression of seeing the delight of this kiss all over these bodies; it is like a sun which rises and its light is everywhere.”
Beskrajna senzualnost se ogleda u zaustavljenom pokretu dvoje ljubavnika. Njen zanos je potpun, celim telom se naginje i utapa prosto ka njemu. A on je istovremeno i onaj koji prima i onaj koji uznosi. Ako je on apsolutno prihvatanje, ona je predavanje. A opet, zašto su njegova stopala, noge u nekom grču, dok mu je, nasuprot tome, ruka koja počiva na njenom bedru, potpuno opuštena? I zašto mu je druga ruka na sopstenom kolenu? On zadržava nešto za sebe dok se ona prepušta u potpunosti?
Lica im se ne vide, kao da su oboje potpuno izgubljeni u pokretu i spajanju i nekom novom entitetu koji nastaje iz samog poljupca. Kažu da, kad se statua osvetli na odgovarajući način, oni izgledaju kao da dišu, kao da nastavljaju pokret u kom su ulovljeni.
Zabranjeno i oteto, sagorelo u strasti. Kako je moguće da hladan kamen odaje ovakve vrele nijanse?
***
”Zmijski dodir
ivicom usana,
kao da me ne taknu
ugao usta,
već čelična oštrica.
Čudi me kako ne poteče krv
od tog zaseka
posred srca.”
U mojoj glavi stanuje patetika, nema drugog objašnjenja za to!
Na primer, iako odavno više nisam tinejdžer, nekako nisam uspela da prerastem ljubakanja na ulici i u haustorima i držanje za ruku… A mislim da nikada i neću. I kad god me drmne onaj ‘leptiriću-šareniću’ momenat, nekako zamišljam baš takve scenarije. A i taj momenat baš ume da me drmne.
Dovoljna mi je jedna ’srceparajuća’ pesma da skroz predjem na tamnu stranu.
I još uvek sam patetično luda za muzikom poput prosečne tinejdžerke, sa sve iščekivanjem da se pojavi sledeći album, novi spot… ma ceo komplet simptoma! Zamišljam sebe kao bakutu koja otkriva novu rok grupu, ceo dan provodi zakucavši omiljenu stvar na ‘repeat’ i plaši unuke!
Ista bakuta, uz sve to, ne izlazi iz farmerki (odgovorno tvrdeći da su najudobnija moguća odeća), starki i ne skida se s neta, na sveopštu radost svojih milih i dragih!
Uskoro punim trideset… i nekako mi se čini da još ne umem da se ponašam u skladu s godinama. Čak su mi i sve one priče o materinstvu, biološkom satu, skrašavanju, svijanju gnezda … toliko daleke i strane, da prosto ne mogu sebe ni da zamislim u jednoj od takvih uloga. Pa još mi se živi! Još sam suviše sebična da bih brinula o nekom drugom! Još sam suviše nezrela da bih bila odgovorna za druge!
Još hoću da se kao klinka ljubakam po Kališu, da idem na rock koncerte, da skačem i glupiram se kad čujem omiljenu pesmu, da ostajem na improvizovanim, neplaniranim žurkama do zore i prespavam ceo naredni dan, da pravim gluposti, da se neodgovorno ponašam, da neplanirano zapalim u drugi grad, da se neplanirano predomislim na pola puta i vratim se nazad (samo zato što mi se može), da flertujem sa strancima, da često čujem sebe kako kažem ‘Nikada do sada nisam…’, da dišem punim plucima, bacim oprez u vetar… Da se svemu čudim. Da ne prestanem da se oduševljavam i zadivljujem kao derište. Da se napijem amaterski mešajući pića. Da pravim smešne kule od peska na plažama dok me oni ‘ozbiljni odrasli’ sa neodobravanjem gledaju…
Neću da napunim trideset i počnem da zapadam u penzos-fazu. Ni da počnem da primećujem upitno-optužujuće poglede uperene u mene. Ni da počnem da objašnjavam sve istorije svojih bolesti i tegoba. Da odjednom više volim da ’se družimo po kućama’. Neću ni da znam s kim se švaleriše komšinica pored. Ni da nosim propisnu pidžamu. Ni da idem u ‘šetnje’. I raspravljam satima o politici. Da ima logike da rečenice počinjem sa ‘Sa ovoliko godina…’ ili još gore ‘U mojim godinama…’ Neću da prestanem glasno da se smejem na javnim mestima jer to privlači pažnju. Ni da prestanem da nosim odeću veselih boja, jer to ‘ne ide’. Neću da prestanem da psujem sve one kojima to (i mnogo toga drugog) ‘ne ide’.
A neću ni da pravim frku zbog toga što punim trideset.
Koliko puta vam se desilo da potpuno pogrešno i na svoj način skapirate tekst neke pesme i da umirete od smeha kada zaista čujete pravu verziju? Mislim da je jedan od mojih najvećih bisera vezan za pesmu ‘Čudna šuma’. Znate onaj deo: ”… dodje tigar zvani Kan…”? E, pa ne znate… to je u stvari ”dodje tigar, zvali ga”… Zvučalo mi skroz logično, najozbiljnije… sve do pre godinu dana ili tu negde, kad sam se zagrejala za karaoke…
Ostale ispale? I moje i tudje, ‘ajmo na gomilu:
”A šta da radim, kada odu prijatelji moji, kada ode devojka NA KONJU, BACAM OČI!…”
”Ništa mi nije važno, našao sam DOLARE, ja bih samo da sviram…” (Ova verzija mi se čak i više svidja!)
”Cele noći ti si forsirala KONJA, jutro kvari sinoć započete veze…” (Može i tako, kad imaš pravog konja za forsiranje!)
”Avionu, slomiću ti krila, kad ne letiš onim iz Dubila…” (gde li su ti Dubili, majku im…?)
”Visok momak, PATRNAK, izgubio opanak…” (Morala je i Brena!)
”Hej, LAK si stari ti, nemoj sve pokvariti…” (Nezaobilazni Djole)
”Selma, putuje NA PAG U PET…” (Precenjeno visoko obrazovanje!)
”… dječaci koračaju s CISTOM na uhu…”
”… da l’ me ona ima još u planu il’ zbog mene bere SREĆNI cvet…” (Pih, šta mi znamo šta je trešnja…)
”… rekla si da se da TOČAK ni bršljan ne hvata…” (Djole u Rolling Stone verziji)
A sad malo da čujem vas? Ko preuzima mikrofon?
Krenem jedno, pa malo načnem od drugog, pa započnem i treće… Nešto sam ozbiljno neorganizovana ovih dana. Inače mi to nije problem. Doduše, moja ‘organizovanost’ je stihijska po prirodi, pa krenem i radim po sto stvari istovremeno, ali ih bar završavam i znam kad i kako i šta radim.
Ovih dana sve čeka i stoji, a ja se vrtim u krug. Sednem da, fol, isplaniram i zapišem i sredim se… a onda mi ceo dan prodje tako… u ‘organizaciji’. Uradila? Ništa!
Okvirno znam šta mi sve treba, i koja pitanja i kome da postavim za ono što ne znam… ali sve nekako ostaje na tome. Najgori slučaj zapasiranog mozga! (’IKAD’… dodali bi ovi pametni sa reklama!)
Setim se, tako, bitnog momenta… i nazovem osobu koja treba u tome da mi pomogne (poveže sa nekim desetim, bla bla bla). Onda se siti ispričamo, nekih pola sata o glupostima i banalnostima, ja happily završim razgovor i tek onda se setim što sam uopšte podizala slušalicu! A glupo da cimam ponovo! Pa nije okačena o klin! (Osoba, ne slušalica!)
A da ne spominjem da sam, dok sam neobavezno ćaskala sa jednom osobom, zaboravila da se javim drugim dvema, koje su čekale moj poziv. I setila se oko ponoći…
Ma kakav krug! Najgori vrtlog!
Neko pametan mi rekao da pišem sve što treba da uradim. Uredno ja to zapišem, ali onda zaboravim gde mi je ceduljica! Izroni nekih nedelju dana kasnije, kada je već uveliko kasno…
A Marfi… zajebava na svakom koraku! Prešao sve mere i granice! Više se ne odvaja od mene ni na sekund! Brine me, šta mu je sa ostalom klijentelom. Da ne nedostaje nekome možda?
Da bar imam oko šest banki, pa da znam koji mi je… ili da sam se zaljubila… ili da sam u pubertetu ili klimaksu… Bilo koje objašnjenje da mi je, ukratko…
Pre neki dan sam se prvo izljubila, pa onda ista ispričala sa nekom gospodjom koja mi je prišla na ulici. Upitale se za junačko zdravlje i sve po redu… Onda sam otišla kući da dobro razmislim da li je uopšte znam i odakle. Ili je ona i gora od mene pa prilazi napoznatima na ulici…
Setih se priče o bakuti koja mi je jednom prišla na autobuskoj stanici. Isto tako, pitala me kako sam, kako su mi roditelji, jesam li završila školu, šta radim… ma ono, grilovao me bakutaner dobrih pola sata. Onda rekla: ”Pa svrati nekad opet”, okrenula se i otišla, blaženo, svojim putem…
Eto, i ovaj post. Znam sigurno da sam htela nešto pametno (!) da napišem… samo mora da sam i to zaturila…
Nekad krećeš i nemaš pojma kuda ćeš stići, ni da li ćeš stići, ni koliko treba da ideš… ali put te zove i ne možeš da mu odoliš.
Nekada ne razmišljaš o tome šta te čeka, već zakoračiš, ne znajući da li ja na sledećem metru čvrsto tlo ili ambis.
Nekada samo skočiš i ne razmišljaš o padu.
A nekada… nekada razmišljaš danima, predvidjaš i predočavaš sve barijere i prepreke, vagaš i meriš… iako znaš da je put svejedno ispred tebe i da ćeš ipak krenuti.
And what happens when an unstoppable force meets an unmovable object?
The God of Small Things -Arundhati Roy
“We’re Prisoners of War,” Chacko said. “Our dreams have been doctored. We belong nowhere. We sail unanchored on troubled seas. We may never be allowed ashore. Our sorrows will never be sad enough. Our joys never happy enough. Our dreams never big enough. Our lives never important enough. To matter.”
Then, to give Estha and Rahel a sense of Historical Perspective (though Perspective was something which, in the weeks to follow, Chacko himself would sorely lack), he told them about the Earth Woman. He made them imagine that the earth-four thousand six hundred million years old-was a forty-six-year-old woman-as old, say, as Aleyamma Teacher, who gave them Malayalam lessons. It had taken the whole of the Earth Woman’s life for the earth to become what it was. For the oceans to part. For the mountains to rise. The Earth Woman was eleven years old, Chacko said, when the first single-celled organisms appeared. The first animals, creatures like worms and jellyfish, appeared only when she was forty. She was over forty-five-just eight months ago-when dinosaurs roamed the earth.
“The whole of human civilization as we know it,” Chacko told the twins, “began only two hours ago in the Earth Woman’s life. As long as it takes us to drive from Ayemenem to Cochin.”
It was an awe-inspiring and humbling thought, Chacko said, that the whole of contemporary history the World Wars, the War of Dreams, the Man on the Moon, science, literature, philosophy, the pursuit of knowledge-was no more than a blink of the Earth Woman’s eye.
“And we, my dears, everything we are and ever will be are just a twinkle in her eye,” Chacko said grandly, lying on his bed, staring at the ceiling.
