For the heart is an organ of fire…
Ima tih momenata u filmu kada tačno možeš da prepoznaš tu jednu repliku, jednu rečenicu oko koje je čitav film i nastao. Onaj ključni momenat kad „zatrepere žice“. Znate na šta mislim?
I ok, da ostavimo po strani i „Here’s looking at you, kid“ i „Frankly, my dear, I don’t give a damn“ i „Go ahead, make my day“ i „You talking to me?“… one su već suviše spominjane i citirane. Sigurna sam da imate poznanika koji kao da ima čitavu enciklopediju domaćih filmova u glavi i non sto ispucava citate, a teško da možemo uopšte nekoga naći ko neće iskoristiti (ili prepoznati) neponovljive replike iz „Maratonaca“, „Ko to tamo peva“, „Balkanskog špijuna“ i drugih domaćih kultnih filmova.
Ali, kao što rekoh, sve te replike na jednu stranu. Hajde da se podsetimo malo onih drugih, onih zbog kojih vam u trenutku bude jasno da ćete taj film morati da pogledate ponovo. Grumenčiće istine sa filmske trake, često izgovorene usputno ili nehajno. Često prošaputane. Ali vas dotaknu i ostanu sa vama. Ne sećate ih se doslovno, vrlo često, ali ih ponesete sa sobom i upletete u tkanje svojih misli. Uskoro postaju deo vas. Svaki naredni put kada ih susretnete, što ne biva često, prepoznajete ih po odjeku u sebi…
Sećam se kada sam prvi put gledala „Engleskog pacijenta“, dve scene su me posebno ganule – i naterale na razmišljanje. Jedna je pismo koje Katharine piše u pećini:
„We die. We die rich with lovers and tribes, tastes we have swallowed, bodies we’ve entered and swum up like rivers. Fears we’ve hidden in – like this wretched cave. I want all this marked on my body. Where the real countries are. Not boundaries drawn on maps with the names of powerful men. I know you’ll come carry me out to the Palace of Winds. That’s what I’ve wanted: to walk in such a place with you. With friends, on an earth without maps.“
Nekako mi se ta ideja o telu i duši koje su jedine prave granice i jedina prostranstva koja ikada prelazimo uvrežila u mozgu i često joj se vraćam. I baš tih nekoliko kratkih rečenica mi otkriva toliko toga i o autoru i o čitavoj poenti pisanja romana (naravno, film je snimljen po knjizi, i ova rečenica je doslovno takva i u njoj), i kao da mi ogoljeva u jednom trenutku i bol i trijumf.
Malo pre nje, ide dijalog, izmedju Almasija i Katharine:
Almásy: When were you most happy?
Katharine Clifton: Now.
Almásy: And when were you least happy?
Katharine Clifton: Now.
I to je upravo to. Onaj jedan savršen trenutak, za kojim već žalimo.
Koji su vaši omiljeni trenuci? Koje replike vam ostaju u mislima, pod kožom?
Poslije ljubavi – Arsen Dedić
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo“
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?“
„Ovaj put ne“
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.
Shantaram
Ponekad, neke knjige nas pronadju sasvim nenadano, kao da nas zaskoče iz mraka kada ih najmanje očekujemo. I zauvek nadju svoje mesto u našim životima. Kao i neki ljudi.
Znate li taj osećaj, kada uhvatite sebe da živite kroz citate?
Ne znam kako da vam opišem Shantaram, iz straha da ga ne ukaljam pokušajima da ga definišem ili obeležim. Svakako, razlozi zašto sam zavolela ovu knjigu ne nose neku vrednost. Razlog i ljubav svakako nemaju veze jedno sa drugim u samoj umetnosti. Umetničko delo koje nas zauvek zarobi je ono za koje se ne usudjujemo da tražimo razloge. Sačinjeno je od emocija i izraza koji nalaze one tanane niti u nama samima i prepoznaju ih kao svoje sopstvene.
Uglavnom, roman koji me je progutao u jednom dahu… Par rečenica samo, da ih ni slučajno ne zaboravim…
Loves are like that. You heart starts to feel like an overcrowded lifeboat. You throw your pride out to keep it afloat, and your self-respect and independence. After a while, you started throwing people out – your friends and everyone you used to know. And it’s still not enough. The lifeboat is still sinking, and you know it’s going to take you down with it.
The past reflects eternally between two mirrors -the bright mirror of words and deeds, and the dark one, full of things we didn’t do or say.
My heart broke on its shame and sorrow. I suddenly knew how much crying there was in me, and how little love. I knew, at last, how lonely I was.
But I couldn’t respond. My culture had taught me all the wrong things well. So I lay completely still, and gave no reaction at all. But the soul has no culture. The soul has no nations. The soul has no colour or accent or way of life. The soul is forever. The soul is one. And when the heart has its moment of truth and sorrow, the soul can’t be stilled.
Lovers find their way by insights and confidences; they are the stars they use to navigate the ocean of desire. And the brightest of those stars are the heartbreaks and sorrows. The most precious gift you can bring to your lover is your suffering.
I clenched my teeth against the stars. I closed my eyes. I surrendered to sleep. One of the reasons why we crave love, and seek it so desperately, is that love is the only cure for loneliness, and shame, and sorrow. But some feelings sink so deep into the heart that only loneliness can help you find them again. Some truths about yourself are so painful that only shame can help you live with them. And some things are just so sad that only your soul can do the crying for you.
Sometimes we love with nothing more than hope. Sometimes we cry with everything except tears. In the end that’s all there is: love and its duty, sorrow and its truth. In the end that’s all we have – to hold on tight until the dawn.
Ne boj se, tu sam – Marija Šimoković
Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta
unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima
jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav
jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije
jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
… i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se…
P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?
Zaguglaj i za pojas zadeni
Novo kompjutersko (ili pre: internetsko) doba je sa sobom donelo i nove reči u svakodnevnom rečniku. Retko ko od nas nije bar jednom zaguglao, linkovao, lajkovao ili daunlodovao… Sve po starim srpskim rečima, a? No, naravno da je to normalno. Ono što nije imalo svog „predstavnika“ u jeziku se na veštački način „uvozi“ i posrbljuje. O stalnim zlouportebama i zlostavljanju jezika bolje da i ne počnem da govorim…
No, nismo sami u tom sosu. Novo izdanje eminentnog Oxford rečnika diči se silnim novim rečima ove nove ere. Objašnjenje jednog od urednika i autora je da su te reči dokazale svoje prisustvo u jeziku i vremenski i time što ih razume široka publika najrazličitijih profila… Pa da vidimo nekoliko primera:
OMG! (oh my god!) nije više samo tinedjžerski usklik polupismenog iznenadjenja, već i nova stavka u rečniku.
LOL (laugh out loud) je takodje novododata reč izašla iz domena chatovanja (AHA! Četovanje je takođe stara srpska reč, još je majka govorila Marku Kraljeviću „Man’ se sine Marko četovanja“…)
FYI (for your information) – mogu tačno da zamislim isfolirane Brittany-wannabes kako odmahuju izblajhanom kosicom…
WAG (wives and girlfriend) – odnosi se uglavnom na žene i devojke raznih sportista, najviše fudbalera (posebna vrsta, definitivno!)
„Heart“ (srce) je dobilo novo značenje – glagolsko: I heart London, na primer – sa silnih sličnih printova na majicama širom sveta.
TBH (to be honest) – osećam da će se ovo i kod nas brzo primiti, nekako nam ide uz karakter…
Grrrl (nova evolucijska stepenica jedne obične girl) – samostalna i agresivna devojka
Ego-surfing – surfovanje internetom, tačnije guglanje sopstvenog imena.
Lookism – kreiranje predrasuda na osnovu nečijeg fizičkog izgleda.
Peeps (skraćeno od: people) – ljudi, ortaci
Tu je i gomila novih kovanica i portmanteau reči (nova reč nastala spajanjem dve poznate, kao motel=motor+hotel), na primer:
Babycino – napitak za bebe od vrelog mleka sa penom (baby+cappuccino)
Frenemy – neko prema kome se prijateljski ponašamo iako ga ne volimo (friend+enemy)
Bromance – bliska prijateljska veza izmedju dva muškarca (bro+romance)
Chillax – iskulurati (chill+relax)
Gaydar – „radar“ za otkrivanje homoseksualaca preko suptilnih signala (gay+radar)
Screenager – tinedžer sklon stalnom surfovanju (screen+teenager)
Nonversation – besmisleno trućanje (non+conversation)
Sexting (sex+texting) – slanje SMS ili MMS poruka seksualne sadržine – SMS-hotovanje
Osim ovih, dodati su i novi onomatopejski izrazi:
fnarr fnarr – nešto kao suzdržani, zlobni smeh, tipično uz seksualne aluzije
nom nom – da zameni prethodni yum yum – kod nas njam njam
A naravno da smo dobili i neke veoma duhovite kombinacije:
budgie smugglers (u bukvalnom prevodu nešto kao krijumčari kanarinaca) – figurativno se koristi za previše uske muške kupaće gaćice 
ten-second rule (takodje i three i five-second) – koliko sekundi može da prodje pre nego što podignete ukusan zalogaj koji je pao na pod
silent disco (bukvalno: tihi disko) – situacija u kojoj više ljudi djuska uz muziku koju svako od njih ima na sluškama
Na kraju, nadam se da ćete svi vi, onlajneri, naći nešto blogabilno u ovom apdejtu… 
Kako spasiti sopstveni život
- Zaboravi
- Oprosti
- Zaboravi
- diši duboko
- Prihvati
- Poveruj
- Klimni glavom i kreni dalje
- diši duboko
- Nasmej se
- Smej se glasno
- Plači još glasnije
- diši duboko
- Dodirni
- Prihvati dodir
- Poveruj u lepotu
- diši duboko
- Budi rame za plakanje
- Budi pružena ruka
- Budi otvoren dlan
- Budi srce na reveru
- diši duboko
- Govori istinu
- Slušaj srcem
- Plaši se hrabro
- diši duboko
- Nasmej se sebi
- Ništa nije dovoljno ozbiljno
- Otkaži sve planove
- diši duboko
- Kaži šta misliš
- Misli šta kažeš
- Ne misli previše
- diši duboko
- Voli
- Voli
- Voli
- Nauči da kažeš „Zbogom“
1.2.3.4.
Budi svoj odraz u ogledalu, čak i kada sve druga ogledala naprsnu.
Kriška po kriška života…
Soliranje… u falšu?
„A man in a bookstore buys a book on loneliness and every woman in the store hits on him. A woman buys a book on loneliness and the store clears out.“ Doug Coupland
Papir trpi sve
Od takmičara u Galeriji modernih umetnosti Hirtschhorn u Vašingtonu je zahtevano da svoju kreativnost prikažu uz pomoć samo jednog lista papira.
Čudo je koliko se svetova krije u komadiću mrtvog drveta. Da li to drvena duša vraća svoj oblik, ili ga umetnik čita vrhovima prstiju?
Pisati ili ne pisati, pisanje je…sad?
U Bertolučijevom filmu, kod nas nespretno prevedenom kao ‘Ukradena lepota’, devojka kojoj je poveren centar pozornice ima taj čudan trip da svoje misli zapisuje na komadima papira, a onda ih spaljuje. Taj momenat je oduvek nalazio na neki odjek u meni, neku vrstu prepoznavanja. Možda zato što znam da misli oslikavaju trenutak i kada smo ih zapisali, trenutak je već prošao i na taj način se ne može sačuvati. Možda zato što želim da verujem da tim činom spaljivanja reči postaju oživotvorene, nekako više materija nego samo apstrakcija. Možda ih vatra pročišćava.
Pitam se ovih dana da li vredi pisati. Da se jasnije izrazim – da li treba ja da pišem. Pitam se šta sam postigla piskarajući ovih par godina svoj blog. Nekoliko rečenica kojima sam uspela da zaista oslikam ono što sam mislila. Nekoliko slika. Par stihova koje su pronašli oni koji su ih tražili. Da li sam sama sebi jasnija? Ne, samo su mi nedoumice jasnije. Da li sam spretnija u nalaženju pravog izraza, pravog znaka, čitanja signala? Ne, samo brže kucam. Da li sam napisala nešto u čemu će neko drugi zaista uživati ili prepoznati se? Ne, uglavnom su pisanija bila vrlo lična. I haotična.
Znajući sve to, čemu ondapotreba da to i zapišem večeras?
Pretpostavljam da sam stvorenje paradoksa.
Ostaje mi da se zapitam još jedno – koliko daleko i koliko duboko zaista dopiru tudje reči? Da li ikada napuštaju um?
Eto, još jedna jesen…
Hoću da nađem one Cigane iz urbanih legendi, one koji te pogledaju i znaju šta da ti sviraju. Žutozubog sa violinom koja plače sama. U zadimljenoj tišini kockanih stolnjaka i plehanih piksli. U alkoholnom polumraku kajanja. Da razbijem čašu. Jednu.
“Pa posle – neka me nose“ – kaže Branko V. Radičević.
Ne znam gde mi je nestalo nekoliko meseci. Nije bilo muzike. Nije bilo ni reči vrednih izgovaranja. Još manje – pisanja. Sanjala sam često neku mutnu žabokrečinu, bez pokreta.
Pored mene su prolazili ljudi koji su pulsirali nekom kakofonijom koja nije prijala ušima.
Sve jednom prođe. Znam. Ali – da li je to suština problema ili rešenja?
I kada prodje – gde ode?
Potreban mi je jedan veliki talas. Plav i topao. Mirisan od joda, sunca i onog nedefinisanog, trećeg elementa, koji svakom drugačija sećanja nosi.
A Marija Šimoković kaže:
jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnijejesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
… i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se…
A na kraju, kada napustimo i sebe…
Leže, zagrljeni, i posmatraju pauka u uglu sobe. Njegova ruka je pod njenom glavom, ona se igra njegovim prstima. Zora baca oštre lenjire svetlosti preko njihovih tela. Ona zatvara oči kako bi sve zapamtila. Ustaje i počinje da se oblači. On se pridiže na lakat i posmatra je, sa nemim osmehom, gorko-slatkim. Ona sutra odlazi.
-Pisaću ti – kaže on.
‘‘Provodiću dane čekajući tvoja pisma“ - Nemoj.
Njegove oči postaju tamno plave.
- Molim?
“Nemoj da me pustiš da odem, nemoj da me zaboraviš“ – Zaboravi me.
On pokušava da ostane miran, da mu lice ne iseku emocije.
- Zašto?
“Zato što te volim i ne smem to da ti kažem“ – Zato što ću i ja zaboraviti tebe. Zaslužuješ više od – ‘‘mene“ - toga.
Osećanja koja je pokušao da zauzda prosula su mu se po licu. Razlila u očima. Pogledala ga je i njegove oči su je zabolele. Skrenula je pogled. ‘‘Naći će već neku drugu. Biće srećniji. Neće me želeti zauvek. Ne može me čekati zauvek.“ Kao mantra, njenim mislima…
- Kako???
“Ovako, pa makar crkavala za tobom“. – Ovako.
Zakopčava jaknu, kreće ka vratima. Istovremeno do nje stiže hladni metal kvake i meko -Volim te.
“Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te.“ - Nemoj…
Zatvara vrata za sobom.
Zna da neće otvarati pisma.
Ako ikada išta zaista ostavljamo, to smo mi sami…
L.A. proved too much for the man
So he’s leavin’ the life he’s come to know
Leži zatvorenih očiju, čekajući da sat zazvoni. Čuje kako se grad budi ispod njenog prozora. Ne želi da ustane još, ni da pogleda kroz prozor i vidi da je svanulo. Zna šta bi to značilo. Više to nije ‘sutra ću’, ni ‘za još tri dana’. Ne. Postaje ‘sada’ i to baš ono ‘sada’ od koga se u grlu nižu knedle, velike, mamine, sa šljivama, i slatke i opore istovremeno.
Oštar, rezak zvon rasteruje tišinu. Uranja glavu u jastuk. Poslednji put, misli. Ko zna kad opet…
He said he’s goin’ back to find what’s left of his world
The world he left behind not so long ago
Sunce je već uveliko izašlo. Ustaje i pažljivo prati linije nameštaja u svojoj sobi. Pokušava da fotografiše svojim mislima svaki detalj, svaku ogrebotinu, krivu, miris. Ustaje i otvara ormar. Poluprazan. Brzo ga zatvara. Prstima prelazi po poznatim obrisima knjiga na polici. Onima koje ostaju iza. Koje nisu stale…
He’s leavin’ on that midnight train to Georgia
Said he’s goin’ back to find the simpler place and time
Prilazi polici sa džidža-bidžama i otvara jednu po jednu kutijicu sa drangulijama. Već joj nedostaju. ’Čekaće me…’
Sve vreme, odbija da pogleda ka uglu gde se već pre nekoliko dana nastanio uljez. Nepoznati oblik koji se hranio uspomenama, bojama i mirisima. Sa točkićima, plastičnom ručkom i ojačanim okvirom. Da olakša prelazak. Nestanak. Već napunjen i spreman. Miriše na nešto strano. Ne pripada toj sobi sa uspomenama. Sa sadašnjošću koja će biti uspomena.
So he’s pawned all his hopes and he even sold his own car
Bought a one-way ticket back to the life he once knew
Sve je spakovano, sredjeno i očišćeno. Sve sasvim neprirodno na svom mestu. Kao da je već otišla. Odavno… Prilazi prozoru. ‘Neću biti tu kad dženerika postane ljubičasta. I kada se klinci budu peli na najviše grane.’
He kept dreamin’ that someday he’d be a star
But he sho’ found out the hard way that dreams don’t always come true
Kao iz kutije sa bojicama, bira sećanja. Na jutra u kojima više neće proklinjati kišu. Na smeh. Tugu. Pijanstva. Celonoćne razgovore. Čitanja poezije koja prerastu u preispitivanja, pa filozofiranja, pa odvedu predaleko… tamo odakle se ne vratiš ako ti neko ne pruži ruku. Na lenja kafenisanja. Na…
All aboard, all aboard, all aboard
On the midnight train to Georgia
I got to go
I got to go
I got to go
Hrabro stiska usta i razvlači ih u osmeh. Zna šta je čeka sa druge strane vrata. Baca poslednji pogled na diskove sa kojih, puna inata, nije htela da briše prašinu…
‘Dopisivaćemo se, stalno’ Nećemo, znam.
’Dolaziću često’ Prvo jednom godišnje, a onda sve redje…
’Doći ćeš da me posetiš’ Možda, jednog dana, ko zna, kad sve već bude sasvim daleko…
I got to go
I got to go
I got to go
’Nemoj da me pratiš na aerodrom.’
Suze se skupljaju u grlu. Vreme je… za promenu. Vreme je… pobedilo, još jednom. A prostor… ’ovde’ je poraženo. Iako će je pratiti i kroz nepoznate lavirinte budućnosti…
I got to go
I got to go
I got to go
Pod tudjim naslovima
Na belom. Papiru. Ekranu.
Za istinu. Za smirenje. Spokoj.
I još: Za san. I budjenje.
Neke odzvone. Neke zazveče. Neke dozovu.
Neke beže.
Na putu do kuće. Na putu koji vodi daleko.
Na svim putevima. I našim. I onim koji nisu…
***
Onda se budim u tudjim stihovima.
I kafa i cigareta i posao i brige… I ti stihovi u kojima vreme stoji.
Misli spuštene iz drugih svemira, pravo u moj.
***
Da li ih nižem zato što mi trebaju?
Ili ja trebam njima?
Da li otkucavam svoje vreme… ili tražim druge podstanare za svoj stih?
***
Na svetlu. U mraku.
U tudjim mrakovima. Nikad pod tudjim svetlom.
Svuda oko mene. U vrhovima prstiju tako retko.
Da ih dozivam? Da ih napustim? Da…
Da im okrenem ledja? Drugu stranu lica? Drugu stranu jastuka?
***
Nekada se spuste mirno, bez previše buke, na belo. Sneno.
Nekada vrište i otimaju se, batrgaju dok ih ekserima zakivam.
***
U potrazi još.
Sigurna da postoji reč koja leči.
Mrak (treći)
Ona zatvara oči pred senzacijama koje prže njenu kožu. Oseća kako joj se lopatice razdvajaju kao more pred njegovim prstima. Meso joj se rastapa i teče poput gustog, gorućeg metala.
Uživanje je poput bola. Uživanje je bol koji nema kuda da pobegne, i onda vrišti pod slojevima epidermisa. Malo je jedno telo. Malo je jedna koža. Nema tih noktiju koji će zagrebati tako da zaboli koliko ekstaza može. Toliko da ona želi da rastrgne sebe i oslobodi se. Nema tog ugriza koji može da probije opnu i donese rasterećenje…
(A seća se vremena kada je dodir bio nepoznanica. Kada je tišina bila sinonim za ljubav. Toplina i mekoća odgovor tela.)
Lava se u njoj topi i kreće ka epicentrima dodira. Vazduh iz njenih pluća beži oblikovan nemuštim govorima. Nepoznatim jezicima, koji, svi do jednog, imaju nešto zajedničko. Uzdah koji označava vatru. Uzdah koji žeže. Traži. Zahteva.
(Nekada je nežnost bila za nju ukus koji prevladava.)
Ne oseća. Ne misli. Ne… Sva se pretvara u ogroman, nezajažljiv požar. Mračan i svetao istovremeno. I izdiže se ka toj vatri kako bi u njoj sagorela.
Mrak oko nje se topi, preobražava. Zidovi se spajaju i nestaju. Um se davi u poplavama podsvesne vatre. Ne može da uhvati dah. Pluća joj gore.
Nije više sigurna ni gde je ni šta. Ni da li je još uvek ‘ko’. Ne želi više da bude sigurna ni u šta. Praiskonski nagon rastapa joj pore i briše civilizacijske maske. Zaboravlja da ne ume da leti. Vene joj se pune željom. Žudnjom. Nečim što ne ume ni da opiše ni da prepozna. Nečim što nije samo njeno. Nečim što je menja, cepa i rastapa. Poplavljuje i sagoreva istovremeno.
Negde na ivicama svesti, iscrpljene i nagorele, zna da više nije Ona. I da je Mrak neuhvatljiv.
Mrak (drugi)
Oko njega se jate svetlaci mraka. Stvarnost se skuplja i sažima u tačku. Ništa oko sebe ne razaznaje. Napreže oči, pokušavajući da osmisli prostor oko sebe, da ograniči svoj vid, ali tama je beskonačna onoliko koliko su naša čula konačna i ograničena.
Bestežinski, bestelesno nestvaran sam sebi, pokušava da se ispravi, iako nije siguran šta je pravac kom stremi. Pruža ruke žudeći da dodirom opiše prostor oko sebe, da gustu supstancu koja ga okružuje definiše obeležjem čvrstih oblika, ali njegove ruke ostaju prazne.
Diše duboko, pokušavajući da ubedi sebe da je sve to samo san. Ružan san. I da će uskoro svanuti. Tmina ostaje nepomična. Podiže ruke pokušavajući da dotakne svoje lice, ne više siguran da je sve onako kako pamti. Dotiče nečiju kožu, oblik lica, oči, trepavice… ali ne svoje. Izgleda kao da tama pruža svoje pipke i obgrljava ga. Osvaja deo po deo.
Pokušava da se oglasi, rečima otera mrak, ali i glas koji se čuje je tamnih tonova, uronjen u crnilo, prigušen tamom. Reči su obojene tamom. Postepeno presušuju. Utapaju se u njoj.
Pruža nogu pokušavajući da korakne. Začudo, stopalo nalazi čvrst oslonac. I mrak može da bude skrovište, pomišlja.
Koraci ga vode dalje. Iako ne zna gde, ni zbog čega. Od čega. Prati ih. Tama se meko, podatno svija oko njega.
Izlazi na svetlost. Zatvara oči.
It takes a thousand voices to tell a single story (Native American saying)
Koliko često, hodajući ulicom, igrate neku svoju monodramu u glavi? Tragediju, političku satiru, naricaljku ili mjuzikl? Ne verujem da se ikada desi da, potpuno sama, ne razmotavam neki monolog ili dijalog u glavi, realni ili fiktivni, ili bar zarazan refren koji mi se zakači, neprimetno, za patrljke malih sivih ćelija.
Pogledam gužvu oko sebe, na ulici. Odjednom, bivam preplavljena tom neopisivom kakofonijom zvukova. Svako ko prolazi, kao mantru, ima svoj unutrašnji refren, svoju dramu. Hiljade, milioni ljudi u istom ovom trenutku ‘odašilju’ svoje misli, sa praznog platna, negde ka nebu. Bože, kolika je to buka!
Zamišljam, kao u nekom nevešto sklopljenom underground animiranom filmu, sve te ljude, na svim ovim ulicama, koji zgureno, pognutih glava, hitaju ka nekom neodredjenom cilju, a svakom iznad glave lebdi balončić sa tekstom koji neverovatnom brzinom teče… Bože, koliko je to priča!
A kažu da je uzrok najvećih ljudskih agonija baš to pronošenje priče neoformljene rečima kroz svoj život, sakrivanje leka od samog sebe, poricanje sposobnosti da rečima uobličimo ono što je samo stegnuta gomilica neurona… Čovek je usamljena životinja, uprkos svemu, sve više i više. Potrebno je pogledati sagovorniku u oči i pokloniti mu poverenje prevedeno u reči. Preneti, očima i gestovima, poruku, ‘Zastani i oseti. Ostani sa mnom.’ Pa reći. Ili odćutati svoju priču.
Stari Kelti su verovali da samo Pesnici mogu imati status plemenskih mudraca. Zašto? Valjda zato što mudrost ne postoji dok saznanje ne prođe putevima srca…
You see, when weaving a blanket, an Indian woman leaves a flaw in the weaving of that blanket to let the soul out. (Martha Graham)
- Kako je sve počelo?
- Prosto. Uz par slučajnih reči koje su imale mapu i znale da je prate.
- Reči? Čijih reči?
- Zar reči ikada mogu da pripadaju nekome? Previše često ih svojatamo…
- A gde je počelo onda?
- U vrhovima prstiju. Ne, grešim, nije tako. U talasu koji je došao do mog uha.
- Opet reči?
- Kako pobeći od njih? Njima stvaramo svet. Njima sve počinje.
- Previše je to apstraktno za mene. Šta se u stvari desilo, objasni mi?
- Prepoznavanje gena, rekli bi naučnici, pretpostavljam. Ja bih rekla da se radi o mnogo daljem, mnogo ranijem prepoznavanju.
- Ranijem?
- Negde u praiskonskom.
- Opet preteruješ.
- Kako drugačije to objasniti? Na kraju, sve je počelo od dve osobe. Sada ih ima oko 5 milijardi na svetu. A duša ne nestaje.
- Sad ćeš da mi pričaš o komadićima duše? Delovima, koji se nalaze i uklapaju, kao dve polovina jabuke?
- Ne, neću. Pričaću o slagalici od hiljadu delova. I jednom delu koji nedostaje. Ali to otkriješ tek na kraju, kad složiš celu sliku.
- Dobro, i ti si našla taj ‘komadić koji nedostaje’. Sad smo već na poznatim klišeima.
- Zašto je sve što je ljudska slabost klasifikovano kao kliše? I ne, nisam ga našla. Bar ne po uvreženom shvatanju definicije reči ‘pronaći’.
- Nego? Pronašao je on tebe?
- Ne, samo smo na trenutak zaiskrili. I ugasili se.
- Pa čemu onda sva ova priča? Ako je gotovo?
- Neke stvari nikada nisu ‘gotove’. Neke traju van svih naših trajanja. A priča… Svaka priča je sačinjena od reči. A reči su tu da udahnu život. Pričanjem, mi u stvari dajemo život.
- Hoćeš da mi kažeš da samo izmišljaš?
- Da, smišljam šta ću reći pre nego što to kažem. Izmišljam kako će izgledati ono što oživim svojim rečima. Obojim ga, u svojoj glavi. Dam mu miris. Malo muzike u pozadini…
- Ništa ja tu više ne razumem. Je l’ se nešto desilo ili nije?
- Jeste. Desila se eksplozija u supernovama. Iskričenje nervnih završetaka. Rastapanje epidermisa. Sužavanje čitavog svemira u jednu tačku. I naglo, žestoko rascvetavanje te tačke dok ponovo nije dobila obrise poznatog sveta.
- Gde smo sad? Šta je to – fizika, hemija?
- Alhemija. Ništa drugo i ne može da bude. Stapanje prostih elemenata u potpuno novi entitet, nezavisan od svih tih supstanci koje ga čine. I onda vraćanje, neobjašnjivo razlaganje alhemičarskog ‘zlata’ u sastojke iz kojih je nastalo… od kojih nijedan više nije isti i nije neokrnjen.
- Dakle, niste uspeli?
- Uspeli smo, i mnogo više nego što smo očekivali. Dali smo svojim svetovima novu boju. Novi ton. Novu obalu.
- A sad?
- Muzika je i sada tu.
- A osim muzike?
- Zar je potrebno nešto osim muzike?
- Mislim, koja je priča sada? Šta se dešava?
- Nasuprot popularnom verovanju, ne mora svaka priča da kulminira efektnim završetkom. Neke se prosto… završe. Tačkom.
….
Lista knjiga koje omeđavaju vaše postojanje
Pre izvesnog vremena, američki časopis Newsweek je predstavio rezultat ispitivanja za koje kažu da je sprovedeno širom sveta, a čija tema i glavni cilj je sastavljanje liste od 100 najčitanijih i najboljih knjiga do sada napisanih u svetu. Podstakli su me na razmišljanje. Njihova lista se nikako ne poklapa sa mojom idejom monumentalnih, earth-moving književnih dela.
Odatle i ovaj ‘projekat’. Vidim da brojač poseta ovde na blogu raste iz dana u dan. Zbog toga želim one koji svrate ovde, makar i slučajno, čak i putnike namernike, da zamolim da ostave svoj trag. Ono što želim je lista knjiga koje su po vama BITNE, romana za koje mislite da su ključni i nezaobilazni, knjiga bez kojih ne biste mogli ili ne biste bili ono što jeste. Onih koji su vam pomogli da odrastete i koji vam pomažu da ostanete deca. Neću da ograničavam broj, pa da kažem, dajte mi svoj izbor od pet ili deset… napišite koliko želite. Koliko volite. Ako imate vremena, objasnite mi i kriterijum izbora. Ako ne – sledeći put.
Hajde da mi napravimo svoju listu. Ko želi da počne?
Edit: Posle 38 ostavljenih glasova/izbora, evo trenutnog stanja (Ovaj privremeni spisak je napravljen po abecednom redu, a na početak su izvučena samo dela koja imaju više od jednog glasa):
- Mali princ – Antoan de Sent Egziperi (10 glasova)
- Idiot – Dostojevski (7 glasova)
- Derviš i smrt – Meša Selimović (6 glasova)
- Majstor i Margarita – Bulgakov (6 glasova)
- Braća Karamazovi – Dostojevski (6 glasova)
- Sto godina samoće – Markes (5 glasova)
- Besnilo – Pekić (5 glasova)
- Očevi i oci – Selenić (4 glasa)
- Tvrđava – M. Selimović (4 glasa)
- Zločin i kazna – Dostojevski (4 glasa)
- Austostoperski vodič kroz galaksiju – Adam Daglas (3 glasa)
- Dečaci Pavlove ulice – Ferenc Molnar (3 glasa)
- Demijan – Hese (3 glasa)
- Djavolov rečnik – Embrouz Birs (3 glasa)
- Kroz pustinju i prašumu – Sjenkejevič (3 glasa)
- Koncert za 1001 bubanj – Mika Antić (3 glasa)
- Vreme smrti – Ćosić (3 glasa)
- Zlatno runo – Pekić (3 glasa)
- Ararat – Zilahi (2 glasa)
- Atlantida – Pekić (2 glasa)
- Bludni sin – Bukovski (2 glasa)
- Crna strela – Stivenson (2 glasa)
- Dnevnik Ane Frank (2 glasa)
- Don Kihot – Servantes (2 glasa)
- Enciklopedija mrtvih – Danilo Kiš (2 glasa)
- Igra staklenih peril – Hese (2 glasa)
- Kockar – Dostojevski (2 glasa)
- Lažeš, Melita – Ivan Kušan (2 glasa)
- Mladić – Dostojevski (2 glasa)
- Novi Zavet (2 glasa)
- Odiseja u svemiru 2001 – Artur Klark (2 glasa)
- Orkanski visovi – Šarlota Bronte (2 glasa)
- Plavi čuperak – Mika Antić (2 glasa)
- Povratak – Remark (2 glasa)
- Proces – Kafka (2 glasa)
- Prokleta avlija – Ivo Andrić (2 glasa)
- Rat i Mir – Tolstoj (2 glasa)
- Sofijin svet – Justejn Gorder (2 glasa)
- Tonio Kreger – Tomas Man (2 glasa)
- Tri ratna druga – Remark (2 glasa)
- Trijumfalna kapija – Remark (2 glasa)
- Zbogom velika tajno – Mira Alečković (2 glasa)
- Zvonar Bogorodičine crkve – Igo (2 glasa)
- 1984 – Orvel
- 20.000 milja pod morem – Žil Vern
- Ale i bauci – A. Peragras
- Alhemičar – Koeljo
- Alisa u zemlji čuda – Luis Kerol
- Američki eksperiment – Milomir Djukanović
- Amfibija – Aleksandar Beljajev
- Ana Karenjina – Tolstoj
- Antigona – Sofokle
- Avanture Šerloka Holmsa – Dojl
- Bajke – Andersen
- Baskervilski pas – ser Artur Konan Dojl
- Bašta sljezove boje – Branko Ćopić
- Beleške jedne Ane – Momo Kapor
- Beli očnjak – Džek London
- Berlin Aleksanderplatz – Alfred Deblin
- Beskrajna priča – Mihael Ende
- Bhagavad gita
- Blago cara Radovana – Dučić
- Blago u Srebrnom jezeru – Karl Maj
- Boje magije – Teri Pračet
- Božanstvena komedija – Dante Aligijeri
- Briga o životu – Bela Hamvaš
- Buka i bes – Fokner
- Carev slavuj – Andersen
- Čarobni breg – Tomas Man
- Čarobnjak iz Oza – Frank Baum
- Ćilibarski durbin – Filip Pulman
- Čovek koji se smeje – Viktor Igo
- Crna kuća – Stiven King
- Crni Obelisk – Remark
- Crveni lav – Marija Sepeš
- Crveno i crno – Stendal
- Čudotvorni nož – Filip Pulman
- Deca ponoći – Salman Rušdi
- Deca triju ulica – Nedžati Zekerija
- Deset malih crnaca – Agata Kristi
- Devojka crvene kose – Andrić
- Dnevnik druge zime – Srdjan Valjarević
- Dodir svile – Balašević
- Dr Faustus – Tomas Man
- Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade – Neruda
- Elementarne čestice – Ulbek
- Emil i detektivi – Erih Kestner
- Estetika – Hegel
- Evgenije Onjegin – Puškin
- Ex ponto – Ivo Andrić
- Faust – Gete
- Galeb Džonatan Livingston – Ričard Bah
- Grad izbeglica – Zilahi
- Grička vještica – M. Jurić Zagorka
- Hajdi – Johana Spiri
- Hamlet – Šekspir
- Hari Poter – Džoan Rouling
- Hazarski rečnik – Milorad Pavić
- Hronika najavljene smrti – Markes
- Istorija srpskog ustanka – Lazar Arsenijević
- Istorija sveta – Vuk Karadžić
- Jadi mladog Vertera – Gete
- Jadnici – Viktor Igo
- Jan Biblijan na Mesecu – Elin Pelin
- Jazavac pred sudom – Petar Kočić
- Jevanđelje po Isusu Hristu – Saramago
- Josif i njegova braća – Tomas Man
- Judino drvo – Arčibald Kronin
- Kad su cvetale tikve – Dragoslav Mihajlović
- Kako sam pojeo sebe – Voki Kostić
- Kapetanova kći – Puškin
- Kinesko pismo – Basara
- Kišobran za dvoje – Gordana Brajović
- Koktel Menhetn – Đukanović
- Kosmos – Karl Sagan
- Kradljivci večnosti – Klajv Barker
- Kraj noći – Fransoa Morijak
- Lelejska gora – Mihailo Lalić
- Limeni doboš – Ginter Gras
- Looney Tunes – Basara
- Lorna Dun – R. D. Blakmor
- Lovac u raži – Selindžer
- Luča mikrokozma – Njegoš
- Mač od Šanare – Teri Bruks
- Mačak u čizmama – Braća Grim
- Magareće godine – Branko Ćopić
- Mali Pirat – Anto Staničić
- Mamac – Albahari
- Martin Idn – Džek London
- Matildina Engleska – Vilijam Trevor
- Meri Popins – Pamela Lindon Travers
- Na Drini ćuprija – Ivo Andrić
- Najveći trgovac na svetu – Og Mandino
- Nana – Emil Zola
- O ljubavi i drugim demonima – Markes
- Odbrana Sokratova – Platon
- Oproštajni dar – Vladimir Tasić
- Orlovi rano lete – Branko Ćopić
- Oskar i gospodja u ružičastom mantilu – Erik Emanuel Šmit
- Patam II – Bela Hamvaš
- Pedagoška poema – Makarenko
- Peščana planeta – Frank Herbert
- Pesme – Aleksa Šantić
- Petoknjižje – Dučić
- Pijavice – Albahari
- Pipi Duga Čarapa – Astrid Lindgren
- Pola života – Najpol
- Pometnje mladog Terlesa – Muzil
- Poniženi i uvredjeni – Dostojevski
- Pripovjesti – Milan Božić
- Proljeća Ivana Galeba – V. Desnica
- Pustolovine nestašnih zečića – Kruna Ras
- Retorika – Aristotel
- Rimljanka – Moravia
- Rob – Singer
- Robinson Kruso – Danijel Defo
- Robur osvajač – Žil Vern
- Romeo i Julija – Šekspir
- Šampion kroz prozor – Vladimir Stojšin
- Saško – Leonid Smiljanski
- Satanski stihovi – Salman Rušdi
- Sedefna ruža i druge bajke – Grozdana Olujić
- Senka vetra – Karlos Luis Safon
- Sestre po krstu – Remizov
- Sidarta – Hese
- Slučajevi – Harms
- Sorel i sin – V. Doping
- Spisi – Lao Ce / Konfučije
- Svet u kome ne živimo – Gorbovski
- Svila – Alesandro Bariko
- Teodora – Pol Velman
- Timor mortis – Selenić
- Tistu – zeleni palčić – Moris Drion
- Tom Sojer – Mark Tven
- Tražim pomilovanje – Desanka Maksimović
- Tvorac grada – Perl Bak
- Tvornica oficira – H. H. Kirst
- Umeće ratovanja – Sun Cu
- Unutrašnja strana vetra – Pavić
- Utkani svet – Klajv Barker
- Venac od trave – Kolin Mekalou
- Vita Brevis – Justejn Gorder
- Vlati trave – Volt Vitman
- Zapisi iz mrtvog doma – Dostojevski
- Zapisi iz podzemlja – Dostojevski
- Zapisi iz Saragose – Jan Potocki
- Zarobljenici – Zilahi
- Zelena kuća – Mario Vargas Ljosa
- Zemlja Ulro – Č. Miloš
- Zimski dnevnik – Srdjan Valjarević
- Životinjska farma – Orvel
- Zlatni kompas – Filip Pulman
Reci mi...