Senke maj 29, 2008

Na zidu iznad bara pretrpanog flašama različitih boja kroz koje se provlači dim cigareta i lenja melodija sumornog popodneva stoji veliki neonski natpis. “Orakulum“. Mesto gde se bogovi igraju ljudima, odeveno u neupadljivo ruho prosečne birtije.

Za okruglim stolom u uglu, najdalje od vrata, jedna naspram druge, gore dve cigarete u okrugloj, iskrzanoj pepeljari. Jedna je damski tanka, po rubovima joj utisnuti tragovi karmina. Druga kratka, skoro dogorela, stisnutog, izmrcvarenog filtera.

Elegantna ženska ruka poseže za cigaretom. Uska, negovana šaka i primireni crveni lak. Diskretan sat. Klizećim pokretom cigaretu prinosi usnama u boji laka i dim sa njih krivuda ka gruboj muškoj ruci sa tetovažom na kojoj se note u tananim oblicima ženskih tela povijaju za melodijom.

-Još sviraš? – glas joj je odmereno smiren sa dodirom napetosti u donjim registrima. Tamo gde se očitava duša.

-Zar bih ikada mogao da prestanem? – njegov se poigrava tom napetošću, obgrljava je i začikava, na prevaru poziva u igru. – Znaš i sama kako je… neke se priče nikada ne završavaju…

-A za neke je bolje što se na vreme završe – odseca ona suptilne tri tačke na kraju rečenice, ne dozvoljavajući joj da preraste u sliku.

On pali novu cigaretu. Ona otpija gutljaj vina iz svoje čaše. Tišina raste u kratkim trzajima skazaljke na njenom satu.

Kroz maglu prostorije se prolama munja kikota. Oboje se okreću prateći zvuk. Nekoliko stolova dalje, vitka, bosonoga devojka zvonko se smeje oblizujući usne dok pokušava da sa njih skine penu od piva iz čaše mladića koji je očarano gleda.

Zvuk radja sliku. Slika im postidjeno saginje glave i sklanja poglede. Ona gleda na sat. On odsečnim pokretima otresa pepeo sa cigarete. Dim koji se uvija oko njih i lenjo se penje u visinu oblikuje prizor jednog drveta, odmah iza gimnazijske zgrade, i dvoje mladih, dugokosih i bezbrižnih, koji sede priljubljeni jedno uz drugo i dele jednu cigaretu, dodajući je posle svakog povučenog dima, i krišom osluškuju ne bi li čuli zvono za kraj časa… a onda odlučili da ga zanemare, i ostanu tu gde jesu…

Ona otpija još jedan gutljaj vina i uvežbanim pokretom namešta pramen kose koji se buntovno otrgao oštrim linijama surovo uokvirene frizure, kratke i praktične. Na putu prema stolu, ruka joj na trenutak zastaje, u iznenadjenom prisećanju pokreta kojim je nekada davno njemu sklanjala kosu sa lica. Njen pogled prati njegovu razbarušenu opuštenost, zamršene uvojke na čelu i vratu, tračak nemira zaboravljen na kragni karirane košulje.

-Čuo sam da si se udala…

-Jesam. Pre šest meseci.

-Nadam se da si srećna…

-Jesam. Što ne bih bila?

Ona se nelagodno pomera na stolici na kojoj sedi i nervoznim pokretima sklanja nevidljive mrvice prašine sa svoje besprekorno bele košulje. Gleda na sat, naglašavajući taj pokret.

-Izvini, stvarno bi trebalo da krenem, već kasnim… Drago mi je što sam te videla, posle toliko vremena. – Pruža mu ruku, ustajući užurbano. – Javi se ponekad, baš bih volela, da se dogovorimo, pa da dodješ kod nas, selimo se taman u novi stan…ili da se nadjemo ponovo negde…

Zadihano ostavlja nezavršene rečenice u vazduhu, potrešena od hladnoće njegove ruke. On je prati pogledom, zagrcnuto pokušavajući da proguta reči koje mu se gomilaju u grlu gušeći ga. Odmahuje rukom, rasterujući slike i trepće privikavajući se na realnost strogog poslovnog kostima i bezdušnih špicastih cipela sa bolno visokom štiklom.

-Da, javiću se… Mada ne verujem da ćemo se ikada zaista više pronaći…

Već okrenuta licem ka svetlosti koja dopire sa vrata, u polupokretu odlaska, naglo se okreće ka odjeku njegovih reči. Pogledi im se sreću negde na polovini tog predugačkog puta i samo na tren, ponovo se prepoznaju. Ona sleže ramenima, stresajući sa njih izmaglicu sećanja, ispravlja ledja i visoko podignute glave stupa na vreli pločnik pod suncem koje nemilosrdno briše svaki trag senki na njenom licu.

Moj Bog – Marija Šimoković maj 21, 2008

Moj Bog
(ili: religiozna pesma ljubavi)

moj bog je visok ima oči kao dva dugmeta
sa po četiri rupice za moje zlatne konce
kojima obrubljujem njegov neuhvatljiv obris
dečaka koji nikada nije tu i nikada
nije sa mnom
ima grudni koš pun mojih priča
moje muzike mojih stihova moje devojčice
ima svetlosmedji ton u mladežu iznad dojke
i dve pruge od suncobrana umesto širita
moj bog miriše na smirnu i izrael
na krv i dragulje na benzin i naftu
miriše na izvestan metal za koji tvrdi da nema
mirisa miriše na moju kožu bez obzira što je
bog i što me retko dodiruje
moj bog je uglavnom daleko od mene
kao svi pravi bogovi i misli na mene koliko
stigne kad stigne ima tamne kolutove ispod
očiju i onda ga najviše volim koža mu je oko
struka najmekša valjda zato što je tamo nije
doticao niko sa toliko čežnje kao ja
moj bog možda ima bradu a možda je i brije
uglavnom miriše na luk nikotin i rakiju
na belo vino na čistu posteljinu na pokrivač
koji mi prebacuje jednom rukom preko ledja
da ne nazebem i ja nikada ne zaboravljam taj pokret
na grad koji volim kišu koju ćutim
mislim da se nekada zvao enkidu pa gilgameš pa
utnapištim i sada je travku plavu travku koju
je trašio epski sumerski razborito pronašao
negde na mojoj glavi negde u mojoj veni
vrag će ga znati uglavnom znamo se odavno
iz doline nila i eufrata od vavilonskih vrata
ujela nas ista zmija pa smo vaskrsli
i sad je on moj bog
a ja njemu šta sam
to samo bog zna

Marija Šimoković

Umetnost žongliranja i umetnost bežanja od žonglera maj 20, 2008

Mogu li sve što želim naći u jednoj osobi?

Jedan prodire dublje nego što sam znala da se moja duša krije, drugi mi otkriva da poznajem tajne filozofiranja, treći me uči slušanju, četvrti uvek ima jedno rame za mene, peti je dodir i senzacija, šesti je tu u sred noći, ako zatreba, sedmi će se rado glupirati sa mnom, sa osmim delim nezaborav i uspomene, deveti je poruka preko telefona, deseti racionalnost i samouverenost… i tako unedogled…

A meni nije dovoljno. Meni je uvek sunčanija druga obala.

Odavno sam već počela da se pitam da li tražim previše? Možda treba da prihvatim, tako iscepkane, sve njih, onoliko koliko mogu da ih dobijem, i da sklapam puzzle koji bi mogao da se zove zadovoljstvo? A šta ću sa onim derištem u meni, koje još nedoraslo veruje u to da moja duša ima svoju drugu polovinu? Da ga zavaram delićima slagalice, pa tako da je, zajedno, uporno, sklapamo, iz svih tih komadića koji su tu? I da se ne ‘zamišljam’? Da ne pesničarim?

A šta ako mi moja ‘polovina’ odluta, dok se ja zavaravam ‘polovičnim’ polovinama? Šta ako je propustim? Ako odustanem na pola koraka udaljena od njega? A on nosi u sebi sve što i znam i ne znam da želim…

It’s all good… maj 18, 2008

Ok, i sad sam kao Odrasla? Ne osećam se baš tako. I pored svih obaveza, računa u banci (sa veeeelikim minusom), balansiranja kreditnih kartica (smešna reč, to balansiranje… kao kada davljenik BALANSIRA o slamku), odgovornog posla (hmph!) i kućice u kojoj štikliram od-do godina… još uvek ponekad pomislim kako sam u dubokoj stagnaciji i kako se nisam mrdnula od dvadesete.

Šta se zaista promenilo? Hm, recimo da sam se otresla balasta nepotrebnih nesigurnosti, razrešila borbu sa kompleksima, da sam malo brža na jeziku i kraća na pameti, i da imam neke tragove iza sebe zbog kojih se redje vraćam unazad i preispitujem. Sada znam da flertujem. Znam da bolje baratam hladnim ženskim orudjem. Kontrolišem svoj sarkazam. Znam kako da izbegnem frustrirajuće svadje sa roditeljima. Znam šta NIKAKO da ne obučem za prvi date.

A šta je ostalo isto? Skakanje na prvu loptu. Uživanje u detinjarijama. Glasno smejanje u neprimerenim situacijama. Opsednutost muzikom. Vrtoglavo uskakanje svim srcem u svako novo poznanstvo. Starke.
Neke loše navike, kojih se puna inata držim. Inat. Tvrdoglavost i tamo gde joj nije mesto. Još se blentavo zaljubim, još uvek posle lepog sna odbijam da se probudim, praveći se da spavam…uprkos kašnjenju na posao, nekom tamo zvonu, nekim tamo drugim, Odraslim…

A kada postavim sve to na klackalicu? Osećam se kao ista ona dvadesetogodišnjakinja kojoj je neko preko noći natovario gomilu obaveza na glavu, pa nekako plivam medju njima… i onda se nadjem u situacijama u kojima sam ja nekome kao autoritet, ja kao nekome delim savete, ja tu kao prosipam pamet… a tu nedge, nedaleko od površine, začudjeno vreba čupavo derište uvek spremno na novu igru.

I kako onda da se ne zapitam šta će se desiti za deset godina? Dvadeset? Kada budem spavala trilion puta i onda se probudim? Hoću li biti vesela bakuta u farmerkama i drečavim bojama? Ili ću do tada već zaboraviti kako se plete venčić od maslačaka i igra klikera? Možda još gore – hoće li mi ‘dostojanstvo’ starosti braniti da na plaži pravim zamkove od peska? Da plešem kada se osećam dobro?

Hoću li naučiti da ne razmišljam u pitanjima?

Igračke za odrasle maj 16, 2008

Obožavam da čitam. Knjige su za mene oduvek bile svet van sveta, svet za bežanje, svet za sakrivanje, svet za rešavanje problema, svet za kreiranje problema. Svaka životna situacija je vezana, bez izuzetaka, za doživljaj koji sam imala čitajući odredjeno delo. Na stranu to što sam blizanac u horoskopu, uvek imam bar po tri započete knjige, za svako moguće raspoloženje i stanje svesti. Jedna je uvek ‘teška’ književnost, nešto što se čita sporo, zahteva koncentraciju i dosta razmišljanja. Nešto što oplemenjuje. Druga je, potpuno suprotno, laka literatura, neka knjižica ‘bez mozga’ – jer se čita upravo tako – u punom autobusu, dosadnoj sednici, u sred gužve u kancelariji. Nešto što ne zahteva usresredjenost na tananost misli, već samo predstavlja ‘vezivanje’ za trenutni tok radnje. Nešto poput brze hrane. Instant gratifikacija. Bez pravog zasićenja, već samo trenutno ispunjenje potrebe. Treća… treća je uvek negde izmedju. Treća je izbor naklonosti i slučajnosti.  Slučajno otvorena u biblioteci na rečenici koja mi je odzvonila u glavi. Pročitana prva rečenica u prepunoj knjižari, uz nemogućnost da je ostavim. Pronadjena. Ja nju, ona mene. Nekad se guta, u dugim, žednim gutljajima, bez pauze, bez disanja, tako da realnost ostane blokirana, ostavljena da sačeka da izronim…. Nekada se gustira, rečenicu po rečenicu, sliku po sliku…kao omiljeni slatkiš, da što duže traje.

A sa njima se menjam i ja. Nekada sam praznoglavo zagrcnuta nad srceparajućim scenama, nekada uzdignuta u neslućene visine od same jačine izraza, nekada kvazi-umetnički zapanjena ‘Zašto ovo nisam ja napisala?’, a nekad iskreno uključena u sociološke, kulturološke ili filozofske zapitanosti…

Nešto poput ozbiljne poslovne žene, u dosadnom sivom kostimu sa dosadno uštikranom košuljom…i crvenim čipkastim vešom ispod…Pa se pitam…koliko slojeva svi mi krijemo? Koliko različitih osoba?

I koliko njih pokušavamo da pomirimo, kako bismo saznali šta u stvari želimo? Da li je neminovno da se svaki čin našeg života odigrava sa različitim glumcem u naslovnoj ulozi? Da li onda upadamo u onaj neopisivi kliše i bivamo diplomate u kancelariji, kuvarice u kuhinji, tigrice u spavaćoj sobi? Ili pomešamo uloge, pa zakuvamo u kancelariji i diplomatišemo u spavaćoj sobi? I opet se poklanjamo stereotipnim predstavama?

Kada zaista znamo da smo ono što same želimo da budemo, a ne ono što drugi žele od nas i za nas?

Previše lako bi bilo okriviti sredinu i vaspitanje za sve. Isto kao i pobeći u priču o ‘muškom’ svetu koji nije krojen po meri žena. Kada sliku umanjimo tako da u krupni plan stane samo osoba, bez pravila i izuzetaka, šta ostaje? U krajnjoj liniji – sreća – kao najlakši odgovor, a istovremeno i nešto što je nekada tako teško definisati, odrediti mu okvir i granice, uslove i preduslove.

A sada sam već zalutala… i otišla predaleko od onoga što sam zapravo htela da kažem. Da pitam. Koliko nas sve što nas okupira, oduševljava, zaokuplja, zanima, ostavlja bez daha i bez reči, nervira, rastužuje… sačinjava? Da li svaki dan predstavlja novi okvir u kom možemo da budemo različiti koliko želimo u svom mikrokosmosu? Da možemo da izaberemo, kao omiljenu kombinaciju boja za odevanje, pravac u kom ćemo sebe tog dana formirati? I sutra odbaciti, ili nastaviti?

Danas sam obična, nezanimljiva, usporena i raspoložena za limunadice i sapunice. Danas mi se ne izlazi napolje i ne priča sa ljudima koji su mi dragi. Danas bežim od obaveza i odgovornosti. I neću da budem racionalna i ’smislena’. Danas kupujem sladoled i jagode.

A sutra?

Rituali maj 10, 2008

Svako od nas ima svoje rituale, svoje sitne navike i ekscentričnosti koji nas sačinjavaju i opravdavaju. I objašnjavaju. I slikaju prelepe slike. Čitave galerije slika. I odakle god da počnemo, gde god završili, svaka priča je neminovno samo priča o Sebi.

Tokom godina nakupila sam čitav niz navika od kojih već na neki način postajem zavisna i postaju mi neophodne da bih normalno funkcionisala. Na primer, prvu jutarnju kafu uvek pijem na poslu. I to nije ritual, to je više obaveza. Ono što predstavlja pravi početak dana za mene je prva kafa nakon povratka s posla. To je jedina kafa u toku dana koju moram da popijem sama. I postoji tačno odredjen redosled radnji koje joj prethode. Uvek je spremam na isti način, istom kašičicom, u istoj šolji. Šolju uvek postavljam na isto mesto na stolu u svojoj sobi, tik pored kompjutera. Uvek je pomirišem pre nego što uzmem prvi gutljaj. Onda uključim kompjuter, pustim muziku, zapalim cigaretu, i ne dam da mi bilo šta pokvari uživanje.

I neverovatno kako se jazz savršeno uklapa u ovu sliku. Kako mi neverovatno prija. Miluje čula, dopunjavajući nekako ukus kafe, opušta mišiće i smiruje. Lagani, neopterećujući jazz. Obično izaberem ženski vokal, interesantno. Tačno mogu da osetim, čini mi se, kako mi se deo po deo tela opušta i kako mi se baterije pune.

Muzika je oduvek imala snažan uticaj na mene. Svaki deo svog života mogu da prepoznam po odredjenoj pesmi, da ga dozovem kroz neku melodiju. Često i ljude koji su mi dragi tako u svojoj glavi vezujem za odgovarajuće melodije i po tome ih prizivam u svom pamćenju.

Znate kako neki ljudi pamte dogadjaje, trenutke, bitne osobe u svojim životima po mirisu? Mirisu parfema, tek ispečenog hleba, bakinih kolača, mirisu nove, kupljene knjige, nečije košulje…
Za mene nisu mirisi nikada bili ključni, mada su uvek imali svoje boje, već ukus.

U mojoj glavi svako leto i jesen imaju svoj ukus, svaka zima u mom životu je prepoznatljiva i različita po odredjenoj senzaciji čula ukusa. Na primer, ovo leto je u mojim neuronima ostalo urezano kroz gorko-slatkasti ukus retzine, grčkog belog vina koje se, tradicionalno, čuva u smoli četinara. I tačno mogu da ga osetim, i zlatno sunce, i oporost joda, i blagu gorčinu maslina, i slanoću mora, i lakoću disanja, i slatkoću života.

Svakog muškarca kog sam poljubila pamtim baš po ukusu poljupca. Jeste li primetili kako se ljudi razlikuju po ukusu kože? Mogu da u pamćenje prizovem nepogrešivo i teksturu njihove kože, i glatkost pod usnama, i neverovatnu, jedinstvenu eksploziju senzacija samo na dodir jezikom…

I opet se vraćam na sitne navike koje život čine tako velikim. Razmišljam o tome kako je neverovatno da smo sa svakom osobom u svom životu različiti. Sa svakim od svojih prijatelja ponaosob kao da postajemo potpuno drugačiji, imamo različite ‘šifre’, prečice i tajne uličice, načine dodirivanja i izbegavanja dodira. Kao da gradimo poseban svet sa svakim od njih, i poseban jezik komunikacije koji je razumljiv samo u tom svetu. Nakon nekog vremena, počnemo čak jedni druge da oslikavamo kroz pokrete, mimiku i gestikulaciju, i taj svet dobija svoj distinktivni ritam, svoju melodiju…

A onda pomislim koliko nam sve to nedostaje kad više nisu sa nama, blizu nas… A kako se ikada možemo izgubiti sa toliko različitih svetova u sebi i oko sebe?

***

Kad sam bila u osnovnoj školi, još je bilo moderno imati leksikon, spomenar i dati da dečaku koji ti se svidja da se upiše. Onda danima čitati skrivene poruke iza onoga što je napisao, brojati crtice nadjene u njegovom odgovoru na ‘Kako se zove tvoja simpatija?’ Čudno kako nam neke stvari ostanu zakopane negde u dnu svesti i kako nadju čudne načine da provire. Moja simpatija u sedmom razredu osnovne škole je na pitanje u spomenaru ‘Kako ćete započeti pismo voljenoj osobi?’ odgovorio:
‘Mislio sam na tebe danas’…
A ja hvatam sebe već godinama kako, pišući prava pisma, ili ona nenapisana, čiji se film mota u glavi i nikada ne stigne do papira, svako počinjem baš tako: Mislila sam na tebe danas….

Mnogo je lakše napisati nego reći. Mnogo je lakše reći na stranom jeziku nego na maternjem. Mnogo je lakše prećutati.

A kako onda da objasnim potrebu da čujem? Potrebu ne samo da dodirnem, nego i da budem dodirnuta? Rečju, mišlju, glasom. ..

I šta onda kada mi se ne svidi to što čujem? Kada je ono što je glas doneo u mojoj glavi mnogo bolje zvučalo neizgovoreno?

Vrzino kolo… A reč postane meso, i počne da boli kao posle ujeda. I da peče zasečeni vazduh.

Mnogo se nerviram! maj 10, 2008

1. Nervira me bljugzavica i blato na ulicama.
2. Nervira me miris dima cigareta kad se uvuče u zavese i odeću.
3. Nervira me što počinjem da hvatam sebe kako menjam mišljenje o ljudima kada ih uhvatim u ‘nepismenostima’, pa sve lošije mislim o njima što više grešaka nalazim u njihovom pisanju.
4. Nervira me neopisivo kada čujem da se neko IZVINE.
5. Nerviraju me ljudi koji u knjigama podvlace odredjene rečenice ili pasuse, i time kvare iskustvo za sve koji čitaju posle njih.
6. Nerviraju me mailovi prepuni saveta za pun život, srećan život, koji, istovremeno, poručuju da, ako ih ne prosledim dalje, neću ni imati život.
7. Nervira me što mi svaka druga cigareta dogori u piksli dok kucam.
8. Nerviraju me komšije na spratu ispod koje po ceo dan puštaju nenormalnu mešavinu svaga i svačega, pa ide grozan narodnjak ‘u trendu’, posle toga neka rap-pričalica, onda lagani MTV popić, pa divlja rokačina. I sve to takvom jačinom da često ne mogu da čujem sagovornika ako razgovaram telefonom.
9. Nervira me što hvatam često navike ljudi sa kojima razgovaram, pa počinjem da ih ‘imitiram’, i kradem od njih njihove poštapalice i uzrečice.
10. Nervira me što uopšte moram da koristim bilo kakve poštapalice i uzrečice.
11. Nervira me što provaljujem da me muzika koju trenutno slušam baca u setno raspoloženje.
12. Nervira me što nastavljam da je slušam.
13. Nervira me što po nekoliko puta dnevno moram ’samo da proverim poštu’.
14. Nervira me i što sam našla dijagnozu, pa sad bar znam da sam INFOMANIJAK jer po nekoliko puta dnevno proveravam mail, otvaram telefon da vidim ima li sms-ova…
15. Nerviraju me ljudi koji u sms porukama zaborave na sve moguće znakove interpunkcije i pravila pisanja i postaju veoma teško razumljivi.
16. Nerviraju me sujeverni.
17. Nerviraju me ljudi koji moraju da pričaju čak i kad nemaju šta da kažu, pa prepričavaju sve ono što je rečeno pre njih.

18. Nervira me što moram stalno da objašnjavam da to što sam nastavnik i da to što mi radno vreme nije osam sati dnevno ne znači da ne radim i da mi je posao lakši, a daleko od toga da je dobro plaćen.
19. Nervira me glupost političarenja u koju se svako upušta.
20. Nerviraju me ljudi koji daju obećanja samo da bi skratili ubedjivanje.

21. Nerviram i samu sebe što me sve nervira.
22. A najviše me nervira NekoTamo, ko nije NekoOvde.

Moje plavo maj 10, 2008

Mnogo volim svoju sobu. I ponosim se njom. Ne, nije uvek sredjena, daleko od toga. Bez nekih krševa ne bih znala da funkcionišem. Ali to su moji ‘kreativni’ krševi, tepam im.
Kažem da se ponosim zato što sam je sama sredila, od poda do plafona. Prvo ispraznila, pa okrečila u svetlo plavo, moju omiljenu boju, pa krenula da je lagano ispunjavam plavim.

Jesam li već rekla da mi je plava omiljena boja?

Prvo sam stare babine ormare koji su bili neke prljavo-braon boje očistila i ofarbala u svetlo plavo, sa tamnoplavim detaljima. Onda sam se zanela… Pa sam ramove za slike ofarbala u istu nijansu plave, abažure lampi, saksiju sa palmicom, kao i stalak na kom saksija stoji. Vrata sobe? Naravno, tamnoplava. Zavese? Naravno, plave. Radijator? Plav, svakako. Radila auto-farba. Stočić? I to sam “zaplavila“. I uopšte, cela soba mi je plava, sa plavim detaljima. Samo još da smislim kako kompjuter da oplavim…

U uglu je stari drveni sanduk moje prababe, to je nekada bio sanduk za devojačku spremu. Morala sam da ga ofarbam, naravno, ali još miriše na prošlost. U drugom uglu je vojnički sandučić mog pradede. Takve sanduke su ranije dobijali u vojsci, za stvari, i ovaj je pra-prastar. I plav. I time se ponosim. Deo istorije u mojoj sobi. Moji koreni dišu sa mnom.

Uh, sada ovo zvuči monotono, dosadno zaglušujuće plavetnilo, ali nije, ne može da bude…baš zato što je prepuna detalja. Volim džidža-bidže i volim indijske sitnice. I to se vidi na svakom koraku.

Fascinira me Indija. Doživljavam je kao neverovatan spoj nespojivog. Najživlje eksplozije boja u najsiromašnijim slamovima. Nagli prelazak na pesmu i scene plesa u najtužnijim scenama bolivudskih filmova. Neuobičajena pronicljivost, mudrost mladjih ljudi. I veselost, gotovo neprilična, kod starijih. Pomirenost sa sudbinom. Nepomirljivost i buntovništvo nad svakodnevnim.

I tako… Punim svoju sobu indijskim prekirvačima, plavim, naravno, indijskim jastučićima i mirisima. (Zabrinula sam se samo onog trenutka kad sam došla nenormalna s posla, puna neke nervozne energije, i da bih se smirila, ušla u kupatilo i ofarbala i veš-mašinu u plavo. One-way ticket to Laza?)

Nekako sam ubedjena da mi je Indija negde u ‘kartama’, u nekom od izvlačenja. Kao da smo se prepoznale, pa me nalazi, ili ja nalazim nju, na najneočekivanijim mestima.

U svakom slučaju, mnogo volim kad se ušuškam u svojoj plavoj sobici, okružena egzotikom daleke bliske zemlje i osećam se zaštićeno od celog sveta. I volim kad me probudi sunce, a moj plavi hvatač snova je odradio svoje i sanjala sam samo lepe, plave snove… i onda sam spremna za bilo šta.

Soundtrack maj 10, 2008

Angie Stone – Wish I Didn’t Miss You
Čudno kako neke pesme pogode pravu žicu. Ženski buntovno i uzburkano. Nostalgično gorko. A sve uz neki ritam pulsa. Onako kako samo žensko može da žali prijateljstvo. Jednom sam samo napravila grešku i zaljubila se u druga. Nadam se da se nikada više neće ponoviti. Uglavnom, tada sam ostala drugarica. Pa onda više nisam bila ništa, po sopstvenom izboru. Mnogo, mnogo vremena kasnije, nazvao me je i napao što sam bila kukavica i što ništa nisam rekla. Rekao da je moglo da bude drugačije. A ja se i danas pitam da li je, zaista?

Randy Crawford – Almaz
Zaista mi nedostaje taj osećaj, nevino detinje predavanje trenutku, pre nego što se u naš um usele gorčina i iskustvo. Pre nego što izgradimo odbrambene mehanizme. Retki su ljudi koji umeju da se raduju. Još redji oni koji umeju iskreno da se začude nad nečim. To je zaista jedina prava odlika detinjstva. Kasnije glumimo, manje ili više uspešno, i radost, i čudjenje. Nikada to više nije to – celim bićem, bez rezervi, bez ostatka.

Julie Delpy – A Waltz for a Night
Ima tih trenutaka kada se sklope sve kockice, sve klikne na pravo mesto, i onda odu u vetar i oprez i ‘šta ako’ i ‘šta posle’. I padnu zidovi. I bude jedna čarobna noć. A ples čuva magiju.

Nina Simone – I Want a Little Sugar in My Bowl
Kako mi ponekad nedostaje baš to malo nesavršenosti kod nekih ljudi da bi za mene bili potpuno savršeni. Nikad se ne zaljubim zato što mi neko deluje idealno. Uvek padnem na sitne, nebitne, glupave navike. Na to kako se mršti dok se javlja na telefon. Kako srče poslednji gutljaj kafe. Kako se iznervira kad ne može da popuni ukršenicu do kraja. Kako jaknu uvek zakopčava odozdo. Kako kuca sa osam prstiju. Ovakve stvari su, za mene, pravi začini koji jelo mogu da učine vrhuncem kulinarskog umeća. I kada ih nema, onda mi nedostaju. Hm, možda u stvari najviše nedostaje ta blizina, bliskost potrebna da bi se kod nekoga zapazile ovakve sitnice?

The Cult – Painted On My Heart
Uvuče mi se neko tako pod kožu da jednostavno znam da se neću osloboditi, ni poželeti da se oslobodim. A zaista mislim da svi mi u stvari u potrazi za ljubavlju težimo nekoj vrsti hermafroditnosti. Kompletnom sjedinjavanju, ne samo tela, već i uma, duše. Osećaju da ništa više nije samo moje, ni moje ruke, ni moja koža, ni moja osećanja. I osećaju da imam i tvoju kožu, misli, prste… Nije ni lako ni često. Ali je nezaboravno, i kako kog da se završi, u stvari se nikada i ne završava.

Massimo Savić – Tajna Vještina
Umetnost je, zaista, voleti nekoga čak i onda kada nismo voljeni.

Ruska pesma (meni nepoznat izvodjač) – Pozvoni mne, pozvoni
Pravi simptom zaljubljenosti. Onaj osećaj da sve zavisi samo od jednog telefonskog poziva. Čekanje satima pored slušalice, skakanje na svaki zvuk. Već predosećanje glasa u slušalici. Poznavanje svake pauze, uzrečice. Zanemarivanje svega ostalog i svih ostalih. Rojenje nebrojenih zapitanosti, sumnji, nedoumica…a sve one mogu da budu rešene samo jednom prostim ‘Halo’.

Gabi Novak – On me voli na svoj način
Je l’ samo ženama svojstvena ona vrsta zavarivanja koja se brani od nepostojanja ljubavi na drugoj strani izgovorima dovoljno plitkim i providnim, čak toliko da ni ne poziraju kao pravi izgovori, već uteha. Ubedjivanje sebe? Zašto nam je tako teško da odemo ponekad?

Indexi – I mi i nas dvoje
Kad život prestaje da bude ono što me čeka i postaje ono iza mene? Kad prestajemo da pričamo o iščekivanju i željama, a počinjemo da pričamo o sećanjima i iskustvu? Gde i kako se u paukovoj mreži naših života zagube drage osobe, pa nam je neko nekada tako blizak i ‘naš’ odjednom neobjašnjivo dalek i stran? Kako idemo istim putem, a stižemo na sasvim različita mesta?

Pink Floyd – Wish You Were Here
Obožavam onaj osećaj zajedništva koji isključuje ostatak sveta. Obožavam poznavanje svakog pokreta, svakog damara. Kao kad znaš svaku notu, svaki akord pesme, svaki titraj glasa u svakom stihu. Možda samo oni momenti koji su zaista intenzivni izgore, sami sebe sagore, ne želim da mislim, ali šta ako je tako – ako samo navika i udobnost, rutina, preživljavaju?

Crvena Jabuka – Da li znaš da me boliš
Znate onaj osećaj kada vas ne probudi nečije prisustvo, meškoljenje u krevetu, okretanje, već se probudite zbog nečijeg odsustva, baš zbog toga što nije tu da vas budi?

Etida maj 10, 2008

Interesantno je koliko smo različitih načina komuniciranja izumeli. Na koliko samo različitih nivoa ljudi mogu da se povežu, da pronadju jedni druge i taknu onu tananu liniju koja razdvaja sagovornika od prijatelja. A opet, koliko god bili maštoviti u nalaženju i osmišljavanju putanja koje nas vežu, mnogo nam je lakše i mnogo češće uspevamo da pronadjemo stranputice, ćorskokake i sporedne staze koje nikuda ne vode.

I onda dolazimo do čudnovatosti ljudske rase kojoj je podaren govor kao magična nit koju kidamo i cepamo i vezujemo na pogrešnim mestima, pa pronalazimo beskrajno mnogo načina da se ne razumemo, ili da se pogrešno razumemo, i da udarimo glavom o zid, čak i da prodjemo kroz zid…

Nije ni čudo… Koliki samo put jedna misao treba da predje, od uma govornika, formirana u reč, do uma sagovornika, primaoca reči…i sa koliko praznog vazduha treba da se izbori, sa koliko drugih reči i zbunjujućih značenja….jedna slabašna reč samo. A nasuprot njoj stoje sve naše nedoumice, sumnje, kompleksi, neznanja i dileme.

A ume da bude moćnija od bilo čega drugog, znamo to svi i previše dobro, možda se zato tako strahovito naoružavamo i borimo, puštamo svoju podsvest da postavlja barijere i granice.

I onda, stigoh nekako do poente…
U sred svega toga, nadjemo se povremeno u nekoj od oaza, na mestu osmišljenom za komunikaciju (kakva strašna reč, a koliko lepih stvari krije!). Koliko samo mogućnosti za greške u čitanju! Koliko samo prilika da napisanoj reči dodamo svoju intonaciju i svoj akcenat, provučemo je kroz svoju prizmu razumevanja, i u celoj toj igri izgubimo zaista ono što je ‘pisac hteo da kaže’. A ipak se igramo…

I evo, od danas imam svoj delić prostora za igru u cyber-svemiru. Pa ću lepo da raširim svoju ljuljašku, ovde u bašti, pod rascvetalom trešnjom, i da sačekam prolaznike, dočekam posetioce, i čak napravim prostora na ljuljašci, ovde u hladu, za ponekog ko bude dovoljno bitan i dovoljno hrabar da predje sve one barijere i krene pravim puteljkom…