Etida maj 10, 2008

Interesantno je koliko smo različitih načina komuniciranja izumeli. Na koliko samo različitih nivoa ljudi mogu da se povežu, da pronadju jedni druge i taknu onu tananu liniju koja razdvaja sagovornika od prijatelja. A opet, koliko god bili maštoviti u nalaženju i osmišljavanju putanja koje nas vežu, mnogo nam je lakše i mnogo češće uspevamo da pronadjemo stranputice, ćorskokake i sporedne staze koje nikuda ne vode.

I onda dolazimo do čudnovatosti ljudske rase kojoj je podaren govor kao magična nit koju kidamo i cepamo i vezujemo na pogrešnim mestima, pa pronalazimo beskrajno mnogo načina da se ne razumemo, ili da se pogrešno razumemo, i da udarimo glavom o zid, čak i da prodjemo kroz zid…

Nije ni čudo… Koliki samo put jedna misao treba da predje, od uma govornika, formirana u reč, do uma sagovornika, primaoca reči…i sa koliko praznog vazduha treba da se izbori, sa koliko drugih reči i zbunjujućih značenja….jedna slabašna reč samo. A nasuprot njoj stoje sve naše nedoumice, sumnje, kompleksi, neznanja i dileme.

A ume da bude moćnija od bilo čega drugog, znamo to svi i previše dobro, možda se zato tako strahovito naoružavamo i borimo, puštamo svoju podsvest da postavlja barijere i granice.

I onda, stigoh nekako do poente…
U sred svega toga, nadjemo se povremeno u nekoj od oaza, na mestu osmišljenom za komunikaciju (kakva strašna reč, a koliko lepih stvari krije!). Koliko samo mogućnosti za greške u čitanju! Koliko samo prilika da napisanoj reči dodamo svoju intonaciju i svoj akcenat, provučemo je kroz svoju prizmu razumevanja, i u celoj toj igri izgubimo zaista ono što je ‘pisac hteo da kaže’. A ipak se igramo…

I evo, od danas imam svoj delić prostora za igru u cyber-svemiru. Pa ću lepo da raširim svoju ljuljašku, ovde u bašti, pod rascvetalom trešnjom, i da sačekam prolaznike, dočekam posetioce, i čak napravim prostora na ljuljašci, ovde u hladu, za ponekog ko bude dovoljno bitan i dovoljno hrabar da predje sve one barijere i krene pravim puteljkom…