Bio je mek poput kiše. Te prve noći prenela sam ga preko polja miniranog fazanima koji su nam leteli u lica kada bismo ih uznemirili. Vertikalna eksplozija uskomešanih fazana je dovoljan šok i kada je očekuješ. Ja sam je očekivala i ipak me je prepala. Šta je on mogao znati, sa dva meseca starosti, glave poput znaka pitanja?
Naterala sam ga da hoda na povocu, i on je skočio od radosti, na način na koji stvorenja i deca to rade. A odrasli to nikad ne urade, i provedu život pitajući se gde je skok nestao.
Imao je noge koja kao da su išle u krugovima. Orbitirao je oko mene. Univerzum igre. Zašto sam hodala tako namerno po pravoj liniji? Gde bi me odvela? On je išao u krug, u krug i ipak smo stizali tamo potpuno jednako.
Želela sam da plivam. Želela sam da sperem sa sebe vruće otiske guma dana. Želela sam da spustim telo u predusretljivu vodu i da rasteram zvezde sa površine. Provukla sam povodac kroz obruč i skinula se. O, ovo je bilo zabavno, novi par čarapa koje mogu da se žvaću i novi par čizama za ležanje. Njegova upitna glava je skliznula u tačku i nije primetio da sam nestala pod vodom. Noć je mirisala na ruzmarin i seno.
O, ovo nije bilo zabavno, njegovo sunce se utopilo a on je ostao izgubljen u mračnom svetu bez sopstvenog imena. Počeo je da kevće nesigurnim lavežom koji je upravo otkrio, a onda je otkrio i da može da koristi svoju dugačku njušku kao haubicu i ispaljuje očaj u to strašno mesto u kom pre nije bilo straha.
Rukama sam se kao polugama podigla iz bazena. Govorila sam mu, a on je reči hvatao spretno kao da sam ih bacala. Ovo je bio rub vremena, između haosa i oblika. Ovo je bio maleni delić evolucije koja se neprestano ponavlja kod mladih i novorodjenih stvari. Ovoga trenutka nema automobila ni aviona. Sikstinska kapela je još neoslikana, knjige nisu napisane. Postoji mesec, voda, noć, potreba jednog bića i odgovor drugog. Momenat između haosa i oblika. Ja izgovaram njegovo ime i on me čuje.
Morala sam da ga nosim kući, sklupčanih nogu, njuške u mojoj jakni. Bio je duplo veći od odrasle mačke čak i tada, ali onoliko mali koliko bi to moje ruke dozvolile.
Uzela sam ga tog jutra od njegove braće i sestara, njegove majke, prijatelja na farmi. On će biti moj pas, deo prolećnog okota, kalem sreće. Deo po deo će se razmotati.
Sviđala su mu se moja sportska kola dok se nisu pokrenula. Pokret su za njega bile četiri noge ili možda dve. Još nije izmislio točak. Ležao mi je na grudima sa očajem kamenog doba, ne ukočen, već težak, dok se njegova bešika praznila, i plava kožna sedišta su bila natopljena baricama kučeće kišice.
Bili smo kući za manje od pet minuta i on je oteturao iz kola kao da silazi sa galija robova na kojima je proveo šest meseci ili više. Prevelikih šapa nesigurnih na šljunku, napola je verovao da će se tlo odvesti bez njega.
Uputila sam ga ka pragu; mala vrata na velikim kapijama. Pogledao me je: Šta treba da radi? Morala sam da mu pokažem da će ga prvo dve šape, pa još dve šape, prevesti preko drvenog praga. Pao je mašući repom.
Provela sam rano jutro pretvarajući se da sam pas. Puzila sam po kuhinji i perionici na sve četiri, na pasjoj visini, tražeći otrovne supstance (belilo), škodljive slučajnosti (imalin za cipele), sve što se može progutati, krckati, grickati, sve vrste preseci-psa-na-pola alatki i makaza.
Provela sam prethodni dan postavljajući nove police i preuređujući kredence. Prijateljica iz Londona pitala me je da li se bavim metodom Feng Šui. Morala sam da objasnim da nije u pitanju centriranje energije, već mesto za pseću hranu.
Preusmerila sam crevo mašine za veš. Pročitala sam u uputstvu da psi nečiste pasmine vole da grizu crevo mašine za veš ali samo kada je mašina uključena; tako da ako ne uspeju da se sprže, bar sigurno poplave kuhinju.
Prethodne nedelje sam nagovorila svoju partnerku da odemo u specijalizovanu prodavnicu za opremu za bebe da kupimo ogradicu za bebe. To iskustvo je skoro ubilo. Nisu bile u pitanju ni pastelne boje, zašuškana muzika i kartonske table, ni pomoćnici, specijalno gradirani na mentalnim nivoima 2-4 i 4-6, ni specijane ponude, sto kolevki po ceni pedeset, u pitanju je bilo to što je udario kamion viljuškar koji je nosio pošiljku noša.
Namestila sam ogradicu. Pokušala sam da zakrpim svoju vezu. Provela sam besanu noć na našem novom velikom jastuku. Pretvarala sam se da sam pas.
Farmer me nazvao narednog dana.
“Hoćete li da dođete po njega sada?“
Sada. Ovo sada. Ne kasnije. Ni pre. Ovde sada. Odmah sada.
Da, doći ću po tebe. Svoju snagu umotati kao loptu za tebe. Baciti se u bezlgavi rizik za tebe. Biću most ili kotur jer si ti san.
On je samo pas. Da, ali on će me otkriti.
Pas i ja smo radili u bašti tog devičanskog jutra pupećeg leta. Naime, ja sam potkresivala eskalonije, a on je doneo sve iz garaže, osim kola. Počelo je sa rukavicom za kalemljenje koju je video da mi je potrebna. Onda su sledile viseće korpe, kaseta Dajane Ros, mali aparat za gašenje požara, četka sa kojom je ličio na Hitlera, i onda jedna po jedna, čitava kolekcija viktorijanskih pločica. Pošto je bio kružni pas, utrčavao je na jedna vrata da potraži plen i istrčavao na druga da mi ga donese. Još nije savladao umetnost kočenja. Kada bi hteo da se zaustavi, samo bi se preturio.
Gledala sam u zalihe riznice prostrte ispred mene. Možda je ovo ipak praktikovanje Feng Šui-a. Zbog čega mi je bila potrebna kaseta Dajane Ros? Zašto sam čuvala šest stopa osnove za tepihe? Nemam uopšte tepiha.
Pitanja koja postavljamo univerzumu počinju i završavaju se pitanjima poput ovih. Bio je to kosmički pas.
Svetlost je imala kvalitet vode. Kretala sam se kroz svestan element. Vreme je igrač. Vreme je deo današnjice, ne samo mera njenog prolaska.
Dimenzionalnost vremena obično nije očigledna. Osetila sam je danas u svetlu nalik na vodu. Znala sam da sam se kretala kroz nešto što je imalo bit. Nešto ozbiljno. Tu je bio pas, ja, sunce, nebo, u šari, u plesu, i vreme je plesalo sa nama, u delićima svetlosti. Dan je bio u obliku nas i mi smo bili u obliku dana. Vreme će ga vratiti, kao sećanje u budućnost; deo šare, ples koji sam odbila.
* * *
Spavao je pod stolom dok sam ja čistila pasulj. Moje mačke, a ima ih četiri, su zauzele stražarska mesta na simsu prozora. Pas je bio biće niskih površina, svakako, ali dvostruko veći od njih. Još uvek nisu shvatale svoje fizičke prednosti. Ovaj pas nije znao koje je veličine; osećao se majušnim. Još je bio džepni pas.
Gledala sam ga, punog poverenja, ranjivog, sa ljubavlju bez opreza i rezerve. On je bio novi početak, a svaki novi početak vraća svet. U njemu su boravile prastare prašume, a okeani još nisu otupeli. Bio je mapa jasnih oblika i bezimene nade. Bio je vreme pre ili vreme posle. Vreme sada ga nije pokvarilo. U prostoru između haosa i oblika postojala je jos jedna šansa.
Pala je noć. Krenuli smo na put do bazena. Plivali smo natrag kroz talasanja noći. Lagani vetar je prevrtao naopako njegove uši. Cvilio je, i zaspao. Kada sam ga konačno posrćući odnela kući, bio je okrenut naopako.
Kupila sam mu veliki purpurni jastuk sa aplikacijama koski i šnicli. Ko dizajnira ove stvari i zašto? Koja to osoba, u nekom gradu u Engleskoj, seda da skicira koske i šnicle? Kakav lični život ovakav dizajn nagoveštava? Da li je u pitanju muškarac ili žena?
Sva ova pitanja su se javila ali nije bilo alternative. Prijateljica mi je jednom rekla da čim je postala roditelj, izuzetno dobar ukus njenog “odraslog“ života je upao u zasedu drečave gomile dizajnerskih bandita. Na kraju je bila ostavljena na milost i nemilost maloprodajne mafije. Hoćete odelce za igru? Pa, sva imaju nacrtane zeke. Hoćete jastuk za psića? Pa, mi ih prekrivamo čitavim orgijama odrezaka.
Šnicle uvis! Poleteo je , praveći kolutove kevtavog zadovoljstva. Je li ovo stvarno za njega? Bacio se na jastuk i provirio ispod šape. Da li ću vikati na njega? Ne! To je bio novi pas. Svet je bio njegov jastuk.
Zatvorila sam mačke u kuhinju. Zatvorila sam psa u perionicu sa njegovom loptom i jastukom. Zatvorila sam sebe u sobu koja je san.
Pročitala sam u uputstvu da se psom mora dominirati. Ne sme spavati na spratu. Mora da spava sam.
Sat vremena kasnije sam se probudila. Shvatila sam da moj pas nije čitao uputstvo. Ovo je dugim naricanjem saopštavao noći. Nisam znala šta treba da uradim, pa nisam uradila ništa. Bio je naviknut na spavanje na gomili sa svojom braćom i sestrama. Sada je bio sam. Pozvao je i nastavio da zove. Ovoga puta se nisam odazvala. Haos je bio kompletan.
Oko devet sati sišla sam u kuhinju. Mačke su bile na svojim mestima, besno me osmatrajući, sa podočnjacima veličine kofera.
“Napuštamo kuću“, rekle su. “Samo nam daj naš doručak i odlazimo.“
Nahranila sam ih i one su se poredjale ispred vratašca kao kolona mrava.
Virnula sam u ogledalo. Podočnjacima ispod mojih očiju bio je potreban nosač.
Sledeće pitanje. Pas?
Otvorila sam vrata perionice. Pas je ležao na svom jastuku, njuške zarivene u šape, sa izrazom krajnjeg očajanja. Stajala sam tamo kratko, onda je nesigurno ustao i dopuzao na stomaku do mene. Kao što je uputstvom predvidjeno, ja sam postala gospodar.
Pustila sam ga na svetlost. Dala sam mu gigantsku činiju žitarica i mleka. Oduvek sam volela način na koji psi jedu; razmetljivo, glasno, halapljivo zadovoljstvo glave u činiji. Ja sam svakako veliki zagovornik savršenih manira za stolom ali vredi se setiti šta smo zaista.
I to je bio problem; pas će se proliti kroz mene i svaka će rupica i otvor biti otkriveni. Znam da sam posuda koja propušta i curi, ali da li želim to da znam svakog dana?
On je samo pas. Da, ali me je otkrio.
* * *
Zakačila sam povodac i prošetala ga poljima u kućnoj haljini i čizmama. Ako ovo izgleda ekscentrično, setite se da je moja duša bila izložena, i šta god sam obukla ne bi je sakrilo. Zašto se oblačiti kada nisam mogla biti pokrivena?
Kružio je pored mene u svojoj toploj koži, srećan ponovo jer je bio slobodan, i jer je pripadao. Čitav život je težnja ka tome; uska staza izmedju slobode i pripadanja. Ponekad sam žrtvovala svoju slobodu da bih pripadala, ali mnogo češće bih ostajala bez ikakve nade za pripadanjem.
Nema svrhe pokušati ponovo da postignem stanje nevinosti i prihvatanja koje imaju životinje i deca. Ovoga puta to treba da bude svesno. Kružiti okolo sa takvom radošću kakva je njegova je napor za koji je potreban čitav život.
Dan je bio maglovit i spustio se na njegovo krzno kao upozorenje. Gledala sam u budućnost, razmišljajući o tome šta bih trebala ja da budem psu u zamenu za ono što je on meni. Bilo bi mnogo lakše da je u pitanju lakši pas. Mislim, manje inteligentan, manje osetljiv, manje do samog vrha pun te vedrine koja se ne sme pokvariti.
Bilo mi mnogo lakše da sma ja bila lakša osoba. Imali smo toliko ivica, pas i ja, i iste vrste nemarnosti. Od iste ljubavi. Naučila sam koliko košta ljubav. Nikada je ne brojim, ali znam koliko košta.
* * *
Telefonirala sam farmeru. “Morate ga uzeti nazad“, rekla sam. “Ja ne mogu ovako.“
U pitanju je bio dogovor od samog početka; kada je bilo šest stenadi na velikoj cvilećoj gomili i jedno po jedno je odnošeno od strane razumnih seljaka. Nema razloga iz kog ne bih zadržala psa. Imam dovoljno zemlje, dovoljno kuće, dovoljno vremena, i strpljenja sa svim što treba da raste.
O svemu sam pažljivo razmislila pre nego što sam se složila da ga uzmem. Sve sam pripremila, sve proračunala, osim te dve najbitnije stvari koje nisu mogle biti proračunate; njegovo srce i moje.
Moja devojka je ponela jastuk. Ja sam povela psa, veselost u njegovom skoku, njegovo telo se vrtelo kao što se planeta vrti, ovaj mali krug života.
Iz prostorija nas je ispratila moja dostojanasvena mačka, prastaro, jednooko čudovište, kojeg se pas plašio. Na rubu polja, mačka je sela, kao što to uvek radi, da nas sačeka da se vratimo, ovoga puta same.
Kada smo stigle do farme, pas je oklevao, i spustio glavu. Govorila sam mu meko. Pokušala sam da objasnim. Ne znam koliko je razumeo, ali znam da je razumeo da neće biti više moj pas. Prelazili smo nevidljivu liniju visoku poput ograde.
Poslednji put sam ga podigla i ponela.
Onda naravno tamo su bili njegova majka, braća i sestre i dala sam im keks i koske, a jastuk je bio medalja časti za njega. Pogledajte šta je doneo! Spustili smo ga dole i on je ponovo počeo da se igra, da se prevrće i posrće na prost kučeći način, i odmah i noć, bazen, vetar, njegovo pospano telo, i maglovito jutro koje nas je pritislo oboje, su počeli da blede.
Ne znam šta je farmer pomislio. Promrmljala sam odgovarajuće izgovore, a bilo je tačno da je moja partnerka upravo čula da će raditi daleko odatle nekoliko nedelja, i da je teško završavati sopsveni posao, upravljati kućom, zemljom, životinjama, čak i bez potpuno novog psa.
Ono što nisam mogla da kažem je da je pravi razlog bio toliko dublji i teži i da provodimo čitave živote obmanjujući se i krijući te prave razloge, možda baš zato što su previše bolni kada su jasni.
Nastavila sam da čujem njegov lavež narednih nedelja. Njegov lavež usmeren ka mom srcu. Onda je neko došao po njega i nazvao ga Hari, i odveo ga na farmu gde je bilo dece i pačića i društva i stvari koje treba uraditi, ka vrsti života psa koji nikad ne bi imao pored mene. Šta bih ja radila? Učila ga da čita?
Znam da neće biti pas koji bi bio da sam svoje ivice dotakla negovim, njegova jačina i moja. Možda je i bolje tako. Možda je bolje za mene. Živim u prostoru između haosa i oblika. Hodam po žici koja stalno izgleda kao da će ispod mene izgubiti svoju zategnutost, i ispustiti me u taman bezdan u kome nema značenja. Povremeno ta žica je toliko zategnuta da se od nje upale prvo moja stopala, pa postepeno i čitavo telo, dok ne postanem svoj sopstveni svetionik, i onda vidim lepotu novostvorenih svetova, oblik koji nije nasumičan. Novi početak.
Sve sam ovo videla u njemu i uplašilo me je.
Dala sam mu ime. Nimrod, moćni lovac Postanja, koji je tražio svoj plen, i doneo ga kući. On me je otkrio. Znala sam da hoće. Čudno je da, iako sam ga dala, ne mogu ga izgubiti, i ne može umreti. Tu je, zauvek, deo šare, ples, trči pored mene, radostan.
Nakon dugačkog hvalospeva svom Organu, koji ga “nikada nije izneverio“… prelazi na priču o svim ženama koje su imale tu neverovatnu sreću da ga vide i intimnije upoznaju! Da ne pomislim SLUČAJNO nešto pogrešno, uverava me da je sa svim tim ženama, od svojih koleginica, preko komšinica do čistačice zgrade u kojoj živi, imao samo seksualne odnose, tipa šeme na jednu noć… pa da zato nije bitno što je većina njih bila udata! I tako…oda se nastavlja ad nauseam. Odavno sam prestala da slušam i počela da verujem da sam na prevaru prebačena u neku drugu, Marfi-na-kvadrat dimenziju.
rizičnih delova sa lastišem, svi dugmići čvrsto ušiveni, svaki rajsferšlus funkcionalan.
kidanje bretelice… već tanke trake koja povezuje dve korpe napred… TRAS – pravo po sredini!!! Kako reagovati posle ovoga? Šta da kažem? “Izvol’te“?
sredjujem kosu. Hm… ne, ne sredjujem kosu – raščupavam kosu još više kako bih stvorila “kreativni haos“, moju verziju frizure.
