We’re all… all alone

Ovo je san u kom ti ne vidim lice. Ne čujem glas. Ne dodirujem kožu. San iz kog, ipak, ne želim da se probudim.

Na dodiru noći i jutra… Opet si tu. Sleteo, na kratko. Da mi kažeš … da mi oćutiš. Da mi pokloniš muziku. Da mi otmeš dodire. Da pričamo malo o nama, o hrabrosti, o beznađu… Da osetim onu notu u tvom glasu koju volim da svojatam. Da se malo mazim i pesničarim.

Da svane… da mi ostane odjek tvoj u uhu i oblik tvoj u oku. Koža pod prstima. Da ne zaspim još dugo… brojeći obaveze pred dnevnim svetlom. Još malo više sama. Još malo više s tobom. Malo nemirnija. Malo smirenija.

Znaš onu pesmu? Da, onu moju… Da, baš tako mi se onda boje razlivaju pred očima.

I onda… ne znam da li strahujem ili se nadam sledećoj noći. Da li da te čekam ili strepim od tvog dolaska. Da izbrišem sve ovo i napišem nešto pametno. Da se okrenem na drugu stranu.

Da nikada ne budem…

• Posted in: Razdrumlja