Human chemistry

Oduvek sam volela da kuvam. Deo privlačnosti za mene uvek je skrivala ideja da se odredjeni sastojci, odredjene supstance na potpuno različite načine ponašaju u drugačijim kombinacijama. I uvek me je fasciniralo to kako samo jedan ukus, samo mrvica, prstohvat jednog sastojka može u potpunosti da promeni ukus jela, čak i njegov izgled i miris.

Šta je sa hemijom kada su u pitanju ljudi? Koji je to sastojak koji pravi veliku razliku izmedju osobe sa kojom želim da spavam i osobe pored koje želim da se budim?

Nazivamo ”to” raznim imenima, tumačimo na stotine načina… i svi imaju jedno zajedničko: ili ga ima, ili ne. I tu se priča završava. Ništa novo nisam rekla. Možemo sa nekim da kliknemo, da budemo na istoj talasnoj dužini, da prorade leptirići, da postoji fluid, da … stotine načina, rekoh već. Ali ako sve njih podvedemo pod hemiju, zanima me zašto neki prosti naučni principi ne funkcionišu i kod ljudi.

Dve supstance reaguju na odredjeni način u odredjenoj sredini. Super. Funkcioniše svaki put kada su u pitanju kiseonik i vodonik. A i mi sami smo u velikom procentu voda. Kako to da onda, nakon nekog vremena, više ne reagujemo na način na koji smo ranije reagovali? Kako to da postajemo manje privlačni ili potpuno neprivlačni ljudima sa kojima su nas spajale veoma eksplozivne reakcije?

Nije sve u hemiji, znam. Ali odbijam da uračunam faktore socijalnog statusa, materijalnog stanja, porodičnih istorija i obrazovanja u celu ovu priču. Kako da se svakodnevno uvrsti u prostu hemijsku reakciju, magičnu i neponovljivu hemijsku reakciju?

Koji su simptomi? Lako. Kratak dah, ubrzano lupanje srca, pojačana čulna osetljivost, povišen krvni pritisak, crvenilo lica. Adrenalinski šok. A kako i kada oni nestaju? Kako ne primetimo? Kako to da intimnost, prava, istinska, suštinska intimnost izmedju dva bića može istovremeno da znači i nestanak hemije izmedju njih?

I da li je preteranim racionalizacijama i objašnjenjima umanjujemo? Šta na kraju ostaje najbitnije – kompatibilnost sa nekim ili postojanje hemije? Pih… Mogu da budem ‘kompatibilna’ sa toliko različitih ljudi… a da ni zbog koga od njih ne propustim ni minut sna i ne napišem nijednu pesmu… A kada proradi ‘ono’… Možda i problem jeste u tome što proradi kada najmanje očekujemo, često i sa osobama sa kojima nikako ne bi trebalo…

A kad se leptirići dese… nema tu ni mozga, ni razmišljanja. Nema razuma ni smisla. Nema kalkulacija. Nema taktike i igrica.

I jedva čekam da mi se dese ponovo… Jer – koliko god kratko da traje… vredno je svakog minuta!

• Posted in: Razdrumlja