Maybe Blue jul 29, 2008

*

Maglim se u plavom dimu.
Oči previše plavog.
Sanjam i budim se – plavo.
Plavi dodir u svitanje.
Tvoje ruke nevidljivo plave.
Tvoji dečački plavi osmesi.
Čaša i plava tečnost u njoj.
- Gde si?
Iza tebe, ispred tebe, pored tebe.
Plav vazduh iz pluća.
U tebi.
San plavog i san u plavom.
Plavo treperenje u grlu.
Pulsira mali prst na nadlanici.
Plavo.
Vrh nosa plav.
Ujed blag i plav.
Nemušte plave misli.

- Ne, nije mi ništa.
Plava prašina u očima.
*
Neki vetar novembarski.
Lud i plav.

The Castle Beyond the Looking Glass jul 28, 2008

Negde pod kožom, tamo gde je duša tečna, postoji jedno ogledalo. U njemu se ogledaju sve naše staze, one kojima nismo krenuli mnogo jasnije i svetlije od onih već poznatih. Ponekad, ako se zagledamo dovoljno, možemo da vidimo odsjaje drugih u svom ogledalu. A ponekad, kada se ogledalo zamuti i smrači, njegov mrak nam boji oči i usporava pokrete.

Svako ogledalo je čarobno. Samo treba da pronadjemo način da otkrijemo čaroliju. Ona se krije, često nedostižna, iza mirnog odbleska sjaja. Ponekad dugo, dugo stojimo zagledani u njega tražeći da nam otkrije sledeći korak, šta je iza okuke. Ponekad nam se samo, neočekivano, otvori i obasja nas. A onda, tu su i noći u kojima uzaludno plovimo tražeči prolaz u svet duhova koji se u ogledalima krije, efemeran, a tako prisutan u nama.

Nakon toga dolaze jutra, dolaze budjenja i dečije duše u nama koje se igraju odblescima sunca na ogledalu i pozdravljaju bliska im ogledala, šalju blistave signale svojim odrazima u svetu van sopstvenog epidermisa. Onda hvataju, svojim ogledalima kao mrežama, sunčane bogove i mesečeve boginje i čuvaju ih dugo tamo, verujući da će njihova svetlost privući druge svetove, druge svetlosti.

A kada nam sjaj pobegne iz ogledala, onda se krijemo u njemu. Onda ronimo duboko pod srebrnim okovima sopstvenog ogledala, i sva druga nam izgledaju kao oslobodjenje… a sopstveno – kavez!

Oblikuje nam život, i oblikuje se prema našem životu. Menja boju, formu, mesto. Ali uvek je tu. Sa njegove druge strane vidimo i zamkove i nedostižne svetove. Vidimo sebe kakve priželjkujemo. Vidimo svetlo za svoju tamu, i senku za svoj sjaj. Oba istovremeno, onako kako samo iza ogledala može da postoji.

Krije mračne čežnje koje ne želimo da vidimo. Senke srca koje prete da nas preplave ako im pridjemo. Tamnu, daleku obalu prema kojoj se tek ponekad usudimo da zaplivamo. I kada uzlećemo, u njemu padamo. Zato svaki pad znači početak jednog leta.

Otvara nam se u snovima. Tamo je slika jasna, odsjaj čist. Ali vrlo retko nam ostavlja sliku koju smemo da ponesemo sa sobom u javu. U toj igri bez senki nema vremena, nema granica, nema osećaja prisutne realnosti, nema ograničenja brzine kojom naša svest sme da putuje.

I kada se probudimo, kada kročimo na jasnu svetlost realnog… možemo samo da tražimo nekoga ko ima ogledalo nalik na naše. Nekog čije ogledalo se ogleda u našem. A kada ga nadjemo, čak i ako ode za nekim drugim odblescima i drugim daljinama, čak i ako nam se ogledalo rasprsne na stotine komadića, da znamo da smo u svim tim delovima mi sami, kompletni, potpuni…

I da su sva naša ogledala čarobna.

Pozdravi i čestitke… jul 22, 2008

Trenutno uživam ovde:

*

Posle toga mogu samo da citiram mog Jima Morrisona… kao svojevrsni nastavak prethodnog posta:

And I came to you
           for peace
And I came to you
           for gold
And I came to you
           for lies
And you gave me fever
           & wisdom
           & cries
           & sorrow
& we'll be here
           the next day
           the next day
           &
           Tomorrow

Waiting for the Sun jul 17, 2008

Kada dodju noći poput ove u sve mogu da poverujem.

Kada se mesečina razigra i povede me niz aleju slika… I nemam izbora nego da pratim tu tananu nit koja se poput Penelopinog klupka odmotava i vodi opet do mene… nekad. Neke druge mene. I magičnog ‘nekad’.

“Ona puni osamnaest

godina u junu

i ne zna šta da radi

kada položi maturski ispit“…

Grupa neustrašivih, besmrtnih srednjoškolaca na stepenicama odavno zatvorenog kluba koji pomalo svojataju, tako zatvoren. Jer su te stepenice njihove. Taman toliko zaklonjene da se osećaju potpuno odsečeni od spoljašnjeg sveta. Taman toliko prostrane za sve. Sa zidićem sa strane, umesto gelendera. I prostranim odmorištem na vrhu, takodje ogradjenim. Tu se skupljaju svake večeri. Ponesu kasetofon… (jer pričamo o dobu kasetofona, o početku kraja, o trenucima oaze u sred mračnog horora devedesetih)… izaberu pravu kasetu, jednu od onih posebno snimljenih za takve prilike. Možda kupe vino. Nažickaju cigarete. Onda noć nema kraja. Jer slute, iako sigurno znaju da su neuništivi, da nikada više neće moći da ponove taj osećaj.

Svi nose Starke. I petsto kec. Bore se protiv najezde ružnih dubokih farmerki i gade se zlatnog nakita, pogotovo kada ga vide u kombinaciji sa trenerkom, nasrtljivo istaknutog. Beže od neukusa okoline u svoj svet. I tamo otkrivaju jedni druge. Stvaraju prijateljstva koja će ih voditi kroz čitav život. Stvaraju sebe, kakvi će biti.

Tu, na stepenicama, je i dečko koji mi se svidja. Kada su noći posebno hladne, onda se grejemo, drugarski – sedi na stepenicama iza mene, ja oslonjena na njega. Igra se mojom kosom. Povremeno zaćutimo. Oko nas je žamor besmrtnih. Ponekad pevušimo. Tiho, tiho…

Tek otkrivamo magiju Pink Floyda. Zaljubljujemo se u Jima Morrisona i po dvadeset puta premotavamo video kasetu na one delove spota u kom beskrajno seksi oblizuje usnu. Nestajemo uz Deep Purple i mislimo da smo mi otkrili ‘Child in Time’. Zagrljeni pevamo “Catch the Rainbow“. Onda… kao odu svitanjima, obavezno ćutimo uz “Sunrise“ i Uriah Heep. EKV je odavno samo naš. Oktobar 1864. omiljen momenat na žurkama.

Jedne od tih posebnih večeri… kreću početni tonovi ‘Angie’ na starom, razdrndanom kasetofonu kome su potrebni šrafciger i viljuška ako hoćemo da premotamo pesmu. On ustaje i pruža mi ruku. Bez reči odlazimo odmorišta i počinjemo da plešemo. Svi ostali ćute. Magija je neponovljiva. Savršen trenutak.

Posle toga… uh… svašta se izdešavalo posle. Nismo bili velika ljubavna priča. Nismo bili čak ni mala ljubavna priča. Nismo se nikada ni poljubili, onako ‘odraslo’. Ali tada… nekako mi to nije toliko smetalo, koliko tek mnogo mnogo kasnije. A kasnije… Poneo nas vrtlog godina i retko nam se ukrste putevi. Ali smo imali ‘Angie’. I jednu savršenu noć.

“Ona nema nikoga

da joj kaže

(ovaj deo šapatom): Ti si moja, ti si moja, ti si… “

U noćima poput ove, zatreperi u meni ‘Angie’. I uvuče mi maglu u oči. I zaista mogu da poverujem da će neki drugi klinci opet isto otkrivati svet, Doorse, Starke… i magičnu formulu večne mladosti.

The-One-Who-Got-Away vs. The-One-Who-Got-Us jul 15, 2008

Da li svi mi imamo nekoga sa kim poredimo sve ostale? Nekoga ko je ostao neuhvatljiv, ko je ostao neispunjena želja, koliko god to patetično zvučalo?

Da li ste nekada, drage moje dame, uhvatile sebe kako u odredjenom trenutku mislite “Sada si povraio sve ostale muškarce za mene, jer nijedan neće moći ni blizu da pridje ovome“? Da li ste nekada, draga moja gospodo, uhvativši sebe kako razmišljate o Njoj dok ste sa Nekom, pomislili “Nije joj ni slična. Što sam onda sa njom?“?

I koliko god da je teško ići dalje tako ‘pokvaren’ za sve ostale… situacija može da bude još gora. Dovoljno je da se setimo da, dok mi uporedjujemo njih sa ‘Onim’… oni istovremeno uporedjuju nas sa ‘Onom’… i kako nešto može da bude ‘Pravo’ posle toga?

Ono što mene danas zanima je: kada smo spremni da se otarasimo pijedestala i zaista zavolimo osobu pred sobom?

I još gore: ako se nikada ne otarasimo, ako nastavimo nesvesno da dozivamo slike Njega… a ubedimo sebe da možemo da budemo sa nekim drugim, nekim ko nas zaslužuje, sa nekim ko je dobar prema nama?

Ko god da priča o ljubavi i vezama i prijateljstvima, naglašava koliko je važno da znamo da pravimo kompromise. I slažem se sa tim. Ne možemo večito terati po svome i gledati svet samo kroz prizmu svog zadovoljstva i svojih interesa. Ali.. šta je sa kompromisima koje pravimo sa samim sobom?

Imam drugaricu koja je godinama bila zaljubljena u istog dečka (koji joj je bio drug). BTW, da ostanemo verni američkim klišeima iz filmova: ja NISAM ta drugarica! Pre nekoliko godina srela je dečka koji joj se svideo, kratko su se zabavljali, pa počeli da žive zajedno, pa venčali i sada već imaju sinčića. I sve je lepo, ljubav cveta, reklo bi se. Ali… zašto još uvek spominje Onog Nekog kad god se rasentimentališe ili napije? Zašto je prema svom mužu sve samo ne nežna kako je umela da bude prema Njemu?

I na kraju, neizbežno pitanje: kada je u redu da napravimo ovakav kompromis? Kada bežimo od samoće? Kada stavimo na vagu svoja osećanja, realne mogućnosti na jednu stranu… i verziju u kojoj ostajemo sami na drugoj? Kada izaberemo da budemo sa bilo kim umesto da ostanemo sami? Kada prodamo svoje snove i leptiriće u stomaku za udobnost i sigurnost i predvidivost? Kada odrastemo i prvi put iskoristimo frazu “u mojim godinama“?

Opet previše pitam, i naravno da nemam odgovore. Znam samo jedno: previše često sam odustajala od nekog samo zato što nije Pravi i što se zemlja ne okrene oko svoje ose kad me poljubi. Šta ako je to mnogo veća greška? A znam i još nešto: ne mogu protiv sebe… i NekogTamo ko boravi u mojoj krvi…

Ljubavna pesma učenika petog razreda jul 14, 2008

Evo kako izgleda kad petačić napiše ljubavnu pesmu na engleskom… pa se pohvali svojoj nastavnici, koja je brže-bolje skenira…

Napomena: BE MI SORRY znači: BI MI ŽAO…

Daleke obale jul 13, 2008

Ponekad sanjam more. Onda se budim, na licu još osećam so, ruke mi pulsiraju od jakih zamaha, stopala su mi oprljena vrelim peskom.

Ponekad sanjam more. Onda se budim, besno gasim alarm, i stupam u novi dan.

Ponekad sanjam more. Onda se budim, pa žmurim ponovo, i odbijam da kročim u gole ravnice jave.

Ponekad sanjam more. Onda danima razgledam ponude turističkih agencija. Fotografije nekih peščanih obala. Nijedna ne liči na onu od prethodne noći.

Ponekad sanjam more. Onda ga ceo dan nosim u nozdrvama, čujem ga kako me zove, praiskonsko i beskrajno, negde u mojoj krvi… i ne da mi da se smirim.

Ponekad… ponekad ne želim da zaspim. Okrenem jastuk na drugu stranu. I opet sanjam more.

My dear disorders jul 12, 2008

Patim od sledećih bolesti:

* Infomania – bar po petnaest puta dnevno proveravam poštu. Na svakih petnaestak minuta proverim da mi nije stigla poruka na telefonu. Iako nije. Iako bi me iritantno ciliktanje aparata obavestilo da jeste. Iako bi mail stajao tu gde je i kasnije. Kad god prodjem pored kompa ili telefona… kratki klik tamo, mali klik ovamo… and all is right with the world!

*Bibliomania – kada putujem negde, nosim nenormalne količine knjiga sa sobom. Nenormalne. Ako idem negde za vikend, na primer, ograničiću svoju manije na 2 knjige. Ako je u pitanju letovanje… mora ih biti bar desetak. Za različita raspoloženja. Rezerve ako mi se ova ili ona ne svide. Za paravan na plaži ako želim da izbegnem nekog dosadnog. A i ako ne želim. Za svaku moguću priliku ili nepriliku. Kad idem na posao (ako iskrsne pauza). Kad idem bilo gde autobusom. Bar sam našla dijagnozu… I am not alone!

*Password fatigue – ne znam više koju šifru sam gde ukucala i koju za šta koristim. A stalno se negde registrujem. I stalno su to šifre tipa ‘logično je, zapamtiću’. Naravno, nikada ne zapamtim. Pokušala sam da svuda imam jednu istu šifru. Onda na jednom sajtu traže uz slova i broj. Na drugom traže veći broj karaktera, na trećem manji. I tako… Traži se izgubljena šifra. Poštenom nalazaču sledi nagrada.

*Murphy companion – o ovome sam već pisala. Ali ljutio bi mi se moj najbolji drug da ga ne spomenem.

*Magpie personality – sve živo skupljam. Najnovija pasija su mi bookmarkeri. Inace sam manijak po drugom pitanju: ako mi se nešto svidi, moram da ga imam! (Ovde uglavnom spadaju knjige, filmovi i muzika.)
Papirići, ceduljice, neki čak iz osnovne škole… spakovani i sačuvani. Idiotija nad idiotijama: čak imam i kutijicu u fijoci u kojoj stoje delovi pokvarenih hemijskih olovaka – po sistemu “možda zatreba“… Razne rezervne delove za kompjuter, telefone, i ostala sokoćala…bolje da ne nabrajam. Stare fotografije, takodje. Mada, počela sam da radim nešto pametno skoro, da ih skeniram i tako ih čuvam ’složene’ u kompjuteru…. koji, sad se podsetih, još jedno mesto za skupljanje svega i svačega. Razni sajtovi su bookmarkovani, razni mailovi sačuvani (retko ih i brišem), razni zapisi, tekstovi, prevodi… sve će to jednom zatrebati….
Ah, da, još jedan momenat: bočice sa parfemima koje sam volela i koristila – u svakoj je ostalo za taman po jedan ‘štrc’…i one se uredno čuvaju!

*Open-window mania – gde god da spavam, mora bar nešto da bude otvoreno. Usred zime? Usred zime! Makar malo da odškrinem prozor…

*Red-tape-phobia – mrzim bilo kakvo davljenje sa dokumentima, jurnjavom za kojekakvim papirima, stajanje u redovima, čekanje u prašnjavim, zagušljivim hodnicima. Toliko ih mrzim da šest ili sedam godina nisam ni imala zdravstvenu knjižicu. Ni provirila kod lekara. Po sistemu ‘priroda sve to radi sama’. Što me opet vodi do…

*’Nije mi ništa’ sindroma – najbolji primer za ovo: slomila nos. Nije mi ništa, otišla kući i legla da spavam. Srećom, roditelji su uvek tu da naprave frku i paniku. Pa sam ipak otišla kod lekara. Pa su mi ga tamo lomili ponovo i ispravljali. HMPH!

*Smejotitis na sahranama – čula sam da je ovo prilično često oboljenje. Simptomi su mu napadi smeha u najnezgodnijim situacijama. Kreću se od laganog smehitisa sa treskanjem ramena do nasilnih napada smehotresa praćenim odgovarajućim vokalnim procesima, nimalo prijatnim za okolinu i situaciju.

*Multitasking disorder – ne mogu nikada da radim samo jednu stvar. Ako sedim za kompom i kucam, onda ću i da pijem kafu, bacim povremeno pogled na TV, odgovaram na SMS, i šaram po najmanje pet-šest sajtova. Šta god da uzmem da radim, to je tako. Bar tri stvari istovremeno. Inače kao da ne radim ništa.

*Dieting disbalance – čim pomislim na dijetu, koja mi je preko potrebna, istog trenutka sam neverovatno gladna. Ovo je, takodje, često oboljenje, praćeno slučajevima čokoladnog trovanja, sladolednog preterivanja i kokica-manije.

*Shopaholism – česta bolest kod žena svih profila. Kako objasniti muškarcu kako mi je srce puno kad nadjem baš savršenu torbicu koju sam zamislila pre nego što sam je videla? I apsolutno neopisivo nezamislivo dobre sandale baš u trenutku kad sam pomislila da ih nemam dovoljno za ovo leto? Retail-therapy nije samo američki mit. Zaista se mnogo bolje osećam nakon dana provedenog u lunjanju gradom, sa punim kesama dragocenosti, slučajno pronadjenih… ili dragocenosti pronadjenih po sistemu ‘najbolje od najgoreg’. Svejedno. Ali… kad se vraćam kući natrpana knjigama, krpicama, raznim džidžama nakon celodnevne terapije po prodavnicama raznih fela… sve mi je potaman. A najviše minus na tekućem računu i zaduženje na brojnim kreditnim karticama!

*Nenavid-izam – kompletni sam nenavid, i to glasno priznajem! Nemam mere ni u čemu! Sve je do smrti… Hrana, piće, muzika, ljudi… Sve je u ekstremima! Ne umem da prestanem kad počnem! Nema spasa!

To be continued… ad infinitum!

“Kao rani mraz…“ jul 11, 2008

…’’scenario za dugometražnu igranu baladu“…

Djoleta sam zavolela kopajući po nekim starim kevinim kasetama, još u osnovnoj školi, kad sam nabasala na skriveno blago – crvenu, iskrzanu kasetu ‘Ranog mraza’… posle nekoliko dana, već sam napamet znala sve pesme. ‘Prvi januar’, ‘Panonski mornar’, ‘Marina’, ‘Lagana stvar’, itd itd itd… Ljubav je počela tada. Usledilo je frenetično kukanje za ostalim kasetama, koje su imale status neprocenjive vrednosti čim bih ih nabavila.

Tokom godina… promenili su se, naravno, moji ukusi za muziku, i naravno da ne posmatram sve više tako jednostrano i nisam sposobna tako potpuno da se oduševim nečim (ili nekim)… ali Djole i njegova muzika imaju posebno mesto kod mene. Toliko posebno da sam bila u stanju da čučim pred Sava Centrom po celu noć čekajući da kupim karte za koncert… i tako svake godine, odmah posle NG… No, dobro… ne hvalimo se svi ni miš-rukavima i suknja-pantalonama iz osamdesetih—

Poslednji put sam bila na Djoletovom koncertu u aprilu ove godine. Još uvek mi prija… ali je odavno sišao sa pijedestala na kom sam ga čuvala kao tinejdžerka. I uspevam da odvojim ličnost od dela, pa mogu da uživam i pronalazim se u njegovim pesmama, iako me povremeno iznervira svojim postupcima ili izjavama.

Ne znam da li je neko od vas imao prilike da pročita ranije objavljivane romane Djordja Balaševića (“Tri posleratna druga“ i “Jedan od onih života“), i kakva su vaša iskustva i utisci. Čitala sam, moram priznati, i jedan i drugi, i imala sam utisak malo proširene priče sa koncerata. Isti šarm, hvatanje na igre rečima i nostalgijama. Čak i rečenice u tim romanima su kratkog daha, više odgovaraju izgovorenoj nego napisanoj reči. Sve u svemu, kompletan utisak navodi me da zaključim da su pisani bez plana i ideje o tome gde će i kako završiti, više kao terapeutsko pisanje, stream-of-consciousness romani, nego zaista književna dela. Mada, svakako, duhovitost i šarm u njima ne negiram.

Očekujući slično, počela sam da čitam scenario ‘Kao rani mraz’ i bila sam više nego prijatno iznenadjena. U pitanju je roman u didaskalijama, romansirana nostalgična ljubavna priča napisana na soundtrack  Djoletovih pesama, najviše sa albuma ‘Dnevnik starog momka’. Scenario je osmišljen, isplaniran, i zaista ima veoma interesantne ideje, zreo stil koji nema ’strukturu’ doskočice izmedju dve pesme. Kao što i sam Djole priznaje, ovo delo obuhvata sve njegove balade (“kompilacija svega što sam do sada uradio“), ali i pomera se mnogo dalje od samog ‘baladnog’ stila.

U podnaslovu stoji “Nikolina priča o Vasi Ladačkom“ i ne ostaje samo u okvirima ove pesme. Pruža potpuno drugačije vidjenje dešavanja i razvija likove na potpuno neočekivan način. Ne bih da pričam previše o konkretnim detaljima, zbog onih koji će možda poželeti da je pročitaju.

Mislim da je ovom knjigom-scenariom Djole postao mnogo više od šansonjera.

Vizuelno, knjiga i izgleda prilično ‘nostalgično’ – kao stare beležnice, tvrdih korica, sa obaveznom nalepnicom za naslov. Listovi su sepia-požuteli, puna je crno-belih fotografija, i beleški na marginama, a sve kompletno daje utisak vraćanja kroz vreme.

Takodje, čula sam da je u toku i snimanje filma po ovom scenariju. Producent je izdavačka kuća ‘Salayka’ (čija je vlasnica niko drugi do Olivera Balašević) i Radio Televizija Vojvodine. Režiser je verovatno Djole, a ono što me je oduševilo je vest da će glavne uloge igrati Rade Šerbedžija, Miki Manojlović i Mira Banjac (njihova imena nalaze se i u beleškama na marginama u samoj knjizi, i sasvim odgovaraju likovima kojima su namenjeni, bar po mom mišljenju).

Kad je sve volim – Jovan Nikolić jul 10, 2008

Kada mi upadne u sobu

I unese sneg na trepavicama

I miriše na napolje.

*

Kada kupi psa pa ovaj

Hteo, ne hteo ubrzo

Počne da liči na nju.

*

Kad se setim da je bila fetus

I takvu je volim

U stadijumu punoglavca

*

Na fotografijama iz detinjstva

Kao bebironu sa loknicama

A najvolim zato što se ona

Od tih fotki do danas

Uopšte ne menja

*

Kad noću piše

Baterijom po vazduhu

Šalje poruke vanzemaljcima

*

Kad me na Rilkeove

Stihove pita

-A je l’ ti se svidja

Moja nova tašna?

*

Kada usisava tepih u ’aljinčetu

I kada je uštinem otpozadi

A ona vrisne –

Jesi li normalan

Mogla sam tako da poginem ovde

*

Kad slušamo muziku

A ona podigne kažiprst

Slušaj sad ovaj prelaz

Kako je dobar

Ram-tara-ram-tira-tam

*

Kad je pogledam na neko mesto

A ona stavi ruke preko tog mesta

Kaže – što si pokvaren,

Marš tamo!

*

Kada donese ćumur

Na poslužavniku

Evo, malo su mi

Izgorele kiflice – kaže

*

Dok čita ove beleške

Pa se iznervira

Što lažeš, za one kiflice!

*

Kada mi kaže

Bože, koliki ti je nos!

To je zato što me lažeš

Pa ti stalno raste

K’o Pinokiju…

*

Kad kaže

Ja bih te nešto pitala

Ako obećaš da

Nećeš da se smeješ

*

Kad izadje iz kupatila i

Kad joj kosa liči

Na dečiji crtež

*

Kad šmrca na ljubavni film

I kada opazi da se jedva

Uzdržavam da

Ne prasnem u smeh

Pa stane da me gadja

Korama od pomorandže

*

Kad mi kaže –

Ti mene kad bi ostavio

Ja bih samo legla

Na patos

I umrla…