Knjige delim na dobre, loše i ravne linije (one koje nas ostavljaju bez utiska, bez mišljenja – nit’ smrde nit’ mirišu). Medju onim zaista dobrim, neke su inspirativne, neke iskrene, neke mogu da me ganu ili nateraju na razmišljanje. U mom ličnom rečniku, postoji i sasvim posebna kategorija ‘mind-blowing’ knjiga, specijalnih, neopisivih otkrića koja na neki način postaju nodvojivi deo mog života. To su knjige kojima se često vraćam i knjige koje nikada ne ‘prerastem’, koje uvek iznova otkrivam. One na neki način potpuno proširuju vidjenje i uvidjanje sveta, tako da čitalac gleda oko sebe i poznate stvari u svom životu sa potpuno novim razumevanjem ili percepcijom, kao da ih vidi po prvi put. Dodiruju nervni centar samog bića i njihovo čitanje je često bukvalno fizički špk za organizam. Treptaj uzbudjenih nerava koji kolaju kroz čitaoca.
U ovakvim knjigama nalazim rečenice koje me bude iz sna i teraju da ih ponovo pročitam. Rečenice koje hvatam u vazduhu, gladno gutam, analiziram, usvajam kao sopstvenu suštinu. Rečenice koje mi daruju neprocenjivi dar Vida.
Knjige koje pomeraju um su retke, a možda i zbog toga mnogo vrednije.
*
Pre desetak godina, kod drugarice sam pronašla maleno džepno izdanje, pohabano i neugledno, i pošto je knjižica bila na engleskom, u vreme kada sam se trudila da što više čitam na tom jeziku, pozajmila sam je… i poželela da je nikada ne vratim.
‘Mister God, This is Anna“ je istinita priča autora poznatog samo po imenu Fynn, smeštena u londonski East End i period 1930-ih. Devetnaestogodišnji mladić, Fynn, nalazi na ulici petogodišnju devojčicu koja je pobegla od kuće, i usvaja je, uvodi je u svoju veliku, srdačnu irsku porodicu i mala Ana postaje sama srž te porodice, kao i neopisivi izvor života za Fynna. Ovo je, ukratkio, priča o njoj. O njenim razmišljanjima, vidjenjima sveta, shvatanju Boga, prirode, nauke… svega što je okružuje. Način na koji ona razmišlja i na koji to autor predstavlja je specifičan po tome što je u strukturi jednostavan (čitav roman je napisan govornim stilom, bez previše ulepšavanja i brige o samom stilu), ali njegova jednostavnost krije neverovatnu dubinu. Ana je po prirodi tragalac, Ana je veliko pitanje i Ana je niz neočekivanih odgovora. Ana nam otkriva neverovatan svet, svuda oko nas, koji bez nje ne bismo bili u stanju da vidimo.
*
Pošto, na žalost, ne postoji prevod ove knjige na srpski, postaviću ovde neke delove sopstvenog prevoda romana. Prvi odlomak je sam početak, a naredna dva neki moj izbor za koji se iskreno nadam da će vas dovoljno zagolicati da poželite da pročitate ovu neverovatnu knjigu i upoznate Anu.
***
“Razlika izmedju osobe i andjela je jednostavna. Veći deo andjela je iznutra, a veći deo osobe je spolja.“ Ovo su reči šestogodišnje Ane, zvane i Miš i Zujalica i Radost. Sa pet godina, Ana je znala apsolutnu svrhu postojanja, znala je značenje ljubavi, i bila je lični prijatelj i pomoćnik Čika Boga. Sa šest godina, Ana je bila teolog, matematičar, filozof, pesnik i baštovan. Ako biste joj postavili pitanje, uvek biste dobili odgovor u dogledno vreme. Ponekad bi odgovor bio odložen po nekoliko nedelja ili meseci, ali na kraju, u vreme koje bi njoj odgovaralo, odgovor bi stigao: direktan, jednostavan i uvek pogodivši samu suštinu.
Nije napunila osam godina; poginula je u nesreći. Umrla je sa osmehom na prelepom licu. Umrla je goroveći “Kladim se da će me Čika Bog pustiti u raj za ovo.“ A ja se kladim i da jeste.
Poznavao sam Anu samo oko tri i po godine. Neki ljudi polažu svoje pravo na slavu jer su sami jedrili oko sveta, ili hodali po mesecu, ili zbog nekog drugog hrabrog čina. Ceo svet je za te ljude čuo. Malo njih je čulo za mene, ali i ja, takodje, imam pravo na slavu; ja sam poznavao Anu. Za mene to je predstavljalo sam vrhunac avanturizma. Ovo nije bilo opušteno poznavanje; zahtevalo je puno učešće. Jer, poznavao sam je pod njenim uslovima, na način na koji je zahtevala da bude upoznata: prvo iznutra. “Veći deo andjela je iznutra,“ i ovo je način na koji sam je prepoznao kao svog prvog andjela. Od tada sam naučio da prepoznam i druge andjele, ali to je već druga priča.
***
Nakon što bismo završili večeru i sve sklonili i oprali, Ana i ja bismo se smestili i posvetili nekoj aktivnosti, uglavnoj onoj koju bi ona izabrala. Bajke su otpale kao čiste kobajagi priče; život je bio stvaran i život je bio interesantan, i daleko zabavniji. Čitanje Biblije nije bilo veliki uspeh. Ona je smatrala čisto bukvarom, samo za bebe. Poruka Biblije je bila jednostavna i svaki maloumnik bi moga da je shvati za čistih tridesetak minuta! Religija je služila da se nešto uradi, a ne da se čita o tome kako se radi. Jednom kada shvatite poentu nije bilo svrhe vraćati se iznova i iznova istim starim putem. Naš lokalni paroh je bio zatečen kada je upitao o Bogu. Razgovor je tekao ovako:
“Veruješ li u Boga?“
“Da.“
“Da li znaš šta je Bog?“
“Da.“
“Šta je Bog onda?“
“On je Bog!“
“Ideš li u crkvu?“
“Ne.“
“Zašto?“
“Jer sve to već znam!“
“Šta znaš?“
“Znam da volim Čika Boga i da volim ljude i mačke i pse i paukove i cveće i drveće“… i katalog se nastavljao “celom sobom.’’
Karol mi se nasmešila, Sten je napravio grimasu, a ja sam brzo strpao cigaretu u usta i prepustio se napadu kašlja. Ne postoji ništa što možete da uradite suprotstavljeni sa takvom optužbom, jer do optužbe je stiglo. (“Iz usta nevinog deteta…“) Ana je zaobišla sve nesuštinske stvari i destilisala vekove učenja u samo jednu rečenicu: “I Bog reče voli me, voli ih, i ne zaboravi da voliš sebe.“
Čitav taj posao odraslih sa odlascima u crkvu je Anu ispunjavao sumnjom. Ideja kolektivnog obožavanja je bila potpuno suprotna njenom smislu za intimne razgovore sa Čika Bogom. A kada je u pitanju bio odlazak u crkvu da bi se sreo Čika Bog, to je bilo nečuveno. Na kraju, ako Čika Bog nije bio svuda, nije bio nigde. Za nju, odlasci u crkvu i razgovori sa Čika Bogom nisu obavezno bili povezani. Za nju, čitava priča je bila providno jednostavna. Odlazite u crkvu da shvatite poentu kada ste veoma mali. Jednom kada je shvatite, odlazite da uradite nešto po tom pitanju. Dalje odlaženje u crkvu je imalo svrhe ako niste shvatili poentu ili dobili pravu poruku, ili je bilo ‘’samo radi hvalisanja“.
***
Nisam vam opisao Anin način rešavanja problema, zar ne? Kada bi Ana bila suočena sa situacijom koja se nije dala lako razrešiti, postojala je samo jedna stvar koju je mogla da uradi: da skine sve stvari sa sebe. I tako smo ležali u krevetu, svetlost ulične lampe je obasjavala sobu, rukama je poduprla bradu, sa oba lakta smeštena čvrsto na mojim grudima. Čekao sam. Izabrala je da ostane tako oko detetak minuta, sredjujući svoje misli, i onda se bacila u objašnjavanje.
“Čika Bog je napravio sve, zar ne?“
Nije bilo svrhe reći da u stvari ne znam. Rekao sam “Da“.
“Čak i prašinu i zvezde i ljude i životinje i drveće i sve, čak i punoglavce?“ Punoglavci su bila ona mala stvorenja koja smo gledali pod miskroskopom.
Rekao sam “Da, on je stvorio sve.“
Klimnula je glavnom, slažući se sa mnom. “Da li nas Čika Bog zaista voli?“
“Sigurno,“ rekao sam. “Čika Bog voli sve.“
“Oh,“ rekla je. “Pa onda, zašto on pušta da se stvari povrede i umru?“ glas joj je zazvučao kao da je upravo izdala sveto poverenje, ali o pitanju je razmišljala tako dugo, i sada je bilo izgovoreno.
“Ne znam,“ odgovorio sam. “Postoji mnogo stvari koje ne znamo o Čika Bogu.“
“Pa onda,“ nastavila je “Ako ne znamo mnogo stvari o Čika Bogu, kako da znamo da nas voli?“
Mogao sam da naslutim da će ovo biti jedan od onih slučajeva, ali hvala providjenju, nije očekivala odgovor na svoje pitanje, već je požurila dalje:“ I oni punoglavci, mogu da ih volim dok ne puknem, ali oni to neće znati, zar ne? Ja sam milion puta veća od njih a Čika Bog je milion puta veći od mene, pa kako ja da znam šta on radi?“
Nakratko je zaćutala. Kasnije kada sam razmišljao o tom momentu, činilo se kao da baca poslednji pogled na svoje detinjstvo. Onda je nastavila.
“Fin, Čika Bog nas ne voli.“
Oklevela ja. “On nas ne voli zaista, znaš, jer samo ljudi mogu da vole. Ja volim Šeficu, ali Šefica ne voli mene. Ja volim punoglavce, ali me oni ne vole. Volim i tebe, Fin, i ti voliš mene, je l’ tako?“
Čvrsto sam je zagrlio.
“Voliš me jer si ti ljudi. Ja istinski volim Čika Boga, ali on mene ne voli.“
To mi je zazvučalo kao posmrtno zvono.
“Prokletstvo“, mislio sam. “Zašto se ovo dešava ljudima? Sada je izgubila sve.“ Ali grešio sam.
Sa obe noge je već bila čvrsto na sledećem kamenu na koji će se dočekati.
“Ne,“ nastavila je, “ne, on me ne voli, ne kao ti, to je drugačije, jer je milione i milione puta veće.“
Mora da sam se pomerio ili odao uzdahom, jer se uspravila, sela na kolena i zakikotala se. Onda se bacila ka meni, i razvezala moj čvor uvredjenosti, zapetljen od čiste beskorisne iskre ljubomore, delikatnom sigurnošću hirurga.
“Fin, ti možeš da volip bolje od mnogih ljudi koji su ikada postojali. A mogu i ja, je l’ tako? Ali Čika Bog je drugačiji. Vidiš, Fin, ljudi mogu samo da vole spolja i da ljube spolja, ali Čika Bog može da te voli pravo iznutra, i Čika Bog može da te poljubi tačno iznutra, pa je drugačije. Čika Bog nije kao mi; mi smo pomalo kao Čika Bog ali ne baš mnogo.“
Izgledalo mi je kao da se sve to može svesti na činjenicu da smo mi nalik Bogu zbog nekih sličnosti, ali Bog nije nalik nama zbog naših razlika. Njene unutrašnje vatre su prekalile ovu ideju, i kao neki alhemičar, pretvorila je gvožđe u zlato. Nestale su sve ljudske definicije Boga, kao Dobrota, Milost, Ljubav i Pravda, jer su one predstavljale samo štake koje pomažu da se opiše neopisivo.
“Vidiš, Fin, Čika Bog je drugačiji od nas je on može da završi stvari a mi ne možemo. Ja ne mogu da završim da te volim jer ću biti mrtva milionima godina pre nego što bih mogla da završim, ali Čika Bog može da te voli da kraja, i onda to nije ista ljubav, je l’ tako?’’
