Turning Back Time septembar 30, 2008

Jednom davno, davno, u jednoj zemlji koja više ne postoji ni na kartama, u izgubljenom kraljevstvu dalekih godina živela su dva sunčana leta na morskoj obali. Na tronu se razmetljivo baškarila grupa tinejdžera, uvereni da će tron i čitavo kraljevstvo zauvek biti njihovi. Izgubljeno kraljevstvo je imalo svoju himnu. Imalo je razne himne, ako je verovati legendama, ali ova je bila posebna. Pripadala je samo jednom vremenu i jednom prostoru. Postojala samo na jednoj plaži, u mraku i pesku, gužvi uzdaha i treperavom moru koje vodi u večnost.

Kraljevstvo i tron jedva da postoje još kao ježuri na rubovima sećanja. Himna se pojavljuje još samo u noćima bez zvezda na površini kože. A tinejdžeri su odavno nestali, izgubljeni u vrtlogu novootkrivenih teritorija Moram, Imam i Ne-smem.

***

Kako da ne verujem u providjenje?

Pre trinaest godina, provela sam dva leta u Sutomoru, sa društvom koje mi je tada predstavljalo čitav svet. Osim njih, ono što mi je ta dva letovanja prenelo u domen nerealnog i vanvremenog su bile svirke jedne posebne grupe koju smo slušali svake večeri, grupe “Gospoda Glembajevi“. Iz večeri u veče, iz noći u noć, do zore…

To je bio period u kom se naša filozofija življenja zasnivala na muzici – EKV i Doorsi su bili izvor od kog se kretalo dalje u traganje i pronalaženje sebe samih. ‘Gospoda’ su se u priču uklopila kao da su oduvek bili tamo. Svirali su uglavnom pravu muziku, muziku koja nam je tada bila čarobna, sedamdesete sa laganim uvodjenjem u savremeni svet. I nekoliko svojih stvari. Pevušili smo ih danima posle, mesecima nakon toga poneki refren bi se začuo… “Nije ona ta koja kaže da nije on taj, nije on taj, nije on taj…“ Bili smo sigurni da smo pronašli novi EKV i čekali smo da ih i ostatak sveta otkrije, pa da tako budemo sigurni u njihovo postojanje.

Trinaest godina kasnije, još uvek mi se ponekad prikrade neki od ta tri refrena, kao jedini materijalni ostaci tog vremena. I već sam počinjala da se pitam da li su se zaista desili, da li su zaista bili tamo…

Sinoć sam, čudnim Google-providjenjem, pronašla dve od tih pesama. I slušala ih u čudnom stanju šoka – plima osećanja, nalet nostalgije, udar sećanja, čujem i more, srce udara kao besno, i skakala bih i plesala bih i vrištala bih, i noge su mi se oduzele, i zaledjena sam pred kompjuterom, i sve odjednom, i sve previše odjednom…

Danas ih slušam ceo dan, te dve pesme, i razmišljam šta li se desilo sa njima… Čula sam da se grupa raspala, ali da su snimili jedan album. Kako da ga pronadjem? Nepoznati podgorički bend iz devedesetih… Kakve su šanse? Situacija ravna opciji “Kraljevstvo za konja!“…

Jedino još da se prepustim Molder-fazi, kažem I want to believe i sačekam da me i ostale pesme pronadju…

Beograd – Mika Antić septembar 29, 2008

1.
Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća.

2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlečim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.
A pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao sto je ova dimljiva
restoracija i nase večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.
Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

7.
Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.
Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.

Jedna od Mikinih slika. Njegovi Suncokreti kojima je lovio sunce.

Bez mene ti si kamen – Branko V. Radičević septembar 28, 2008

Bez mene ne postoje tvoji oblici.

Tvoje grlo ima dva piska,

tvoje čelo četiri bore od moje ljubomore.

I kad si bez mene, telo više nije tvoje telo.

Sa istim pregibima i molbama za šake.

Moj dlan izgubljen na tvom zatiljku

potvrdjuje sve promene.

*

Krvotok je od mesečine.

Pa su vene do jutra prazne,

a po danu se pune.

Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.

*

Dva belutka što leže, dva bela peska.

To je jedno veliko rastajanje

sa uspomenama na bol.

Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.

*

Svejedno što je nad tobom nebo.

Ono te ne potvrdjuje.

Pod prstima se mojim izvija tvoje ime.

Tvoja su radjanja kao i prvo, gola.

Nepovijena rasteš do bestida.

Pa moliš brze članke da te pretrče jednom,

da te pretrče dvaput,

milion puta, dok ne ostanu bez vida.

*

Bez mene ti si kamen, tebe nema.

Odlaziš, a misliš: nosiš svoje telo.

Tvoja zabluda je ovo koračanje bez nogu,

bez ruku ovo mahanje po vazduhu.

I kada obmana postane sasvim bleda,

ti se vraćaš meni –

svome Bogu.

Zaljubljena – Pol Elijar septembar 26, 2008

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.
*
Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

Ako me nikada ne pozoveš – Rabindranat Tagore septembar 25, 2008

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povracima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

*

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

*

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

*

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

*

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Rastanak od prijatelja – Arsen Dedić septembar 24, 2008

Više se nikada neće moći ispočetka,

moj prijatelj odlazi;

samo je okus natrulih oskoruša

u bezvoljnim ustima.

Zar ce od danas biti poniženje

vatra i voda naših mladih godina?

Kada se mi više ne razumemo

i naše se žene ne slažu,

onda se može reći

da je moja mladost bila greška,

i baca se promašena meta

na streljani blizu jutarnje šume.

I da me je srce sramotilo godinama.

Više se ništa ne može ispočetka;

moj prijatelj odlazi.

Život koji ostavlja meni

i komad koji odvaja za sebe;

popodnevno more

rastegnuto kao zvuk harmonike.

Poljubac ove devojke

neće više biti kruška koja se raspada

voda što se preliva u fontani,

kiša u vrtu,

vatra u jagodicama bolesnog lica.

Zbogom na trgu

sa rumenim pročeljem

medju mlakim dlanovima popodneva.

Šutnja,

zvuk zvona, misa kantana,

njegovo crno odijelo i šešir,

bol i ogorčenost trenutka;

s tim je svršeno.

I sada samo glava stare ljubavnice

pred našim očima koje su mudra i nepomična senka

što se više neće patiti.

Moj prijatelj me ostavlja;

pada konopac sa zastavama;

na prazničkom brodu “Slon-Kali“

jedan dan posle Dana mornarice.

Samo su prazni glasovi

umornih izletnika u luci.

Premalo za tugu i veselje

sve to skupa.

Do vidjenja, do vidjenja.

Zar je izgubljeno, zar ću zatajiti

pred nepokornim srcem

one godine, gradove,

svete ure koje sam činio s majkom,

način odevanja i lektiru?

Zar su naše ljubavnice lagale,

zar me postidjuje ona kiša u ljubljanskoj ulici,

prozor prema kasarni

i jagoda u mom krevetu?

Naše ideje, adrese, opozicija, Šopen na stajanju

u Muzičkom zavodu, rane pesme i fotografije.

Moj prijatelj odlazi iz svega toga;

on doduše ne kaže ni “da“ ni “ne“,

ali znam da je gotovo.

Ostavlja me samog na ovom skladištu

ne odnoseći ništa.

On odbija svoj deo

i sada sam naslednik imanja

koga se više ne mogu odreći,

ali još uvek ne vidim

da je išta bilo pogrešno.

Ne daj se Ines – Rade Šerbedžija septembar 22, 2008

Stara verzija, sa zanosnim pucketanjem ploče i nezaboravnom bojom glasa…

Novija verzija, nova melanholija u poznatom, nešto zrelijem i nostalgičnijem, glasu…

Gruba pesma – Branko V. Radičević septembar 21, 2008

Ja joj govorim reči pune oštrih zuba

da ćemo nežnost ostaviti deci.

U dvanaestoj godini dobija prve nokte.

Mlečnjacima još može da se odškripi.

A kad se zamomči, nežnost to više nije.

Jer čovek zbog ljubavi može da ubije.

*

Najvoljenija, kažem, zagledaj malo u sebe.

Jer ti si kao zemlja, sve tamnija

što ideš dublje. Sve ludja. Sva od jeza.

Neka priznaju tvoje oči, neka kažu,

šaljem ti ovaj ujed da te moli,

čemu rogovi moji kada ne bi proboli.

*

Moji su dlanovi od naoštrena kamenja.

A noge su dva stabla izrasla iz kukova.

Od vetrova je ispucala moja kora.

Kada govorim ljubav, reči dobijaju vilice

i svi su zubi kutnjaci i raskidači.

Kada govorim ljubav, nokti su mi orači.

*

Nežnost je bila sumnja i jedna nesigurnost.

Otrpi ovaj bol od kog će da vrisnu kosti.

Ona je čak i travkama nepoznata.

Zbog nje nikada ne drhti na topoli

beli list. S nežnošću se oprosti

čim moja ruka počne da te boli.

*

Tvoje je telo hiljadu divljih mačaka.

A ja znam da imam samo dve ruke.

Tako je malo ruku i tako malo usana.

Pa šta da radim kada znam da imam samo dve ruke.

Zar da im oduzmem jarost pa da tepaju prsti?

Obrasta moja koža u korov i u trnje.

Kada drljačom predjem svaki tvoj deo i teme,

siguran sam: na plodno će da padne svako seme.

*

Ja joj govorim reči pomalo čudne.

Reči škljocaju i ubedjuju meso.

Ti si postelja od noževa i čudo.

Na tebi ni djavo ne bi pleso.

Jauk ne mogu da izmole moji prsti.

Govorim joj sve što nežnost ne može biti:

grebenje od kose, hej, putena hrastova koro,

najgrdja, nogom ću te poljubiti.

*

To je velika seča i najgrublje granje.

A ledine su tvrde. Stari vo ne ore.

Neobična je ovo ljubav, ne trpi gugutanje.

Brzo nam zapište kosti i usne naše zagore.

Govorim joj ljubav, umoran od padanja,

vukući njene oštre, zamršene kose:

otrpi još ovaj bol, njivo od sto dana oranja,

a posle – neka nas nose!

Ljubomora – Branko V. Radičević septembar 21, 2008

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.
*
I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.
*
Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.
*
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.
*
Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
*
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
*
I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
*
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.
*
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.
*
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

Dvadeseta – Pablo Neruda septembar 20, 2008

Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći.
*
Napisati, na primjer: “Noć je osuta zvezdama,
i u daljini modre trepere zvezde”.
*
Noćni vetar bludi po nebu i peva.
*
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći.
Voleo sam je, a ponekad, i ona je volela mene.
*
U noćima kao ova, bila je u mom zagrljaju.
Tol’ko je puta poljubih pod beskrajnom kapom nebeskom.
*
Volela me, a ponekad, i ja sam nju voleo.
Ko ne bi voleo njene oči krupne i sigurne?
*
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći.
Misliti kako je nemam i kako je izgubih.
*
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
A stih pada na dušu kao na livadu rosa.
*
Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva?
Noc je osuta zvezdama i ona sa mnom nije.
*
To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini.
Moja se duša ne miri s tim što sam je izgubio.
*
Ko da je žele privući, oči je moje traže.
Srce je moje traži, a ona sa mnom nije.
*
Ista je noć u kojoj se isto drveće belasa.
Mi, nekadašnji, već nismo ono što besmo.
*
Već je ne volim, sigurno, ali kako je voleh.
Moj glas je tražio vetar da bi joj do uha stigao.
*
Drugome. Drugom pripada. Kao nekad poljupcu mome.
Njen glas, blistavo telo. Oči njene bez kraja.
*
Već je ne volim, sigurno, al’ je i volim možda.
A ljubav kratko traje, beskrajan zaborav je.
*
U noćima kao ova, bila je u mom zagrljaju.
Moja se duša ne miri s tim što sam je izgubio.
*
Mada je ovo poslednja bol koju mi ona nanosi,
I ovo poslednji stihovi koje joj ja upućujem.