*** oktobar 30, 2008

Biseri, govna ili kamenje, svinjama je svejedno, zar ne?

Nemam snage da objašnjavam više sebe drugima, ni da pokušam da opravdavam neke druge sebi. Ni da preispitujem sve tudje motive i razloge. Hej, čak ni sopstveni mi nekada nisu najjasniji.

Hoću malo da budem glupa, hoću da ne razmišljam.

Flaša votke, sinoć, sa još svežim otiscima moskovske magle na flaši. Mir danas, bez buke u glavi.

„I grew up kissing books and bread.“ (Imaginary Homelands – Salman Rushdie) oktobar 26, 2008

Koračam pregrejanom salom, sa rancem na ledjima i flašicom vode u rukama. Probijam se kroz gužvu, sporo ali sigurno. Kao i svake godine u ovo vreme…

Taman nakon što euforija leta već ostane samo na fotografijama, a neposredno pre uranjanja u težinu i učmalost zime. Taman dok su pramičci svetlosti još na nebu ujutru, dok jedva krčim put kroz  budno stanje.

Onda se dešava… Spremam se kao na hodočašće. Višeslojna garderoba, da odgovara promenljivim vremenskim uslovima. Zalihe vode i hrane, da ne gubim vreme. Jaki rančevi i čvrste kese. Plan puta, prevoza, saputnika. Strateški ucrtana putanja, redosled anonimnih staza i velikih drumova.

Onda se nadjem pod bleštavim svetlom bezvazdušnog prostora, ali zanemarujem i vrućinu i masu tela oko mene, koji se probijaju ka svojim ciljevima. Odbijam da vidim silne šeldone, savete za instant-život i knjige koje ‘će vam promeniti pogled na svet’. Umesto toga… hodam bez odmora i bez pauze za cigaretu, i čekam…

Čekam da me pronadju. Punim oči šarenilom koje blješti u mene sa crno-belih stranica, iznenadno ‘Hej, pa gde si ti?’ dalekog, odavno izgubljenog prijatelja. Punim nozdrve mirisom daljina sa novih, još neprelistanih prostora. Na prstima mi ostaju utisnuti otisci novih prijatelja, tek izašlih iz štamparija i fina patina prašine nekih starih, slučajno pronadjenih.

Ne smetaju mi ni teške kese i kesice kojim punim ruke. Urezuju mi se u dlanove, premeštam ih iz jedne ruke u drugu, ali ih ne spuštam. Idem dalje dok ne ugase svetla i ne čujem aplauz.

U vremenu kada se poslednje svetsko čudo bolno raznosi na djonovima blaziranih turista, ja imam sopstvenu reviju čuda. Nalaze me sa raznih strana, sa različitih tezgi, dozivaju iz starih kutija ili namiguju kicoški sa sjajnih postolja. Svaki dodir je potencijalno veliko putovanje, velika uteha ili velika radost. Svaka se otvara kao dragoceni dar, i zaklapa sa tugom. Svaka traje više od vremena i čuva u sebi više od prostora.

Vraćam se kući i raskriljujem svoje blago po sobi. Okružujem se svojim ličnim čudima. Razgledam ih kao mape za putovanja za koja mi nikada neće trebati dozvole, potvrde ni pečati. Dotičem jednu po jednu, kao na pozdrav, nežno i suptilno udvaranje pre pravog upoznavanja. I onda puštam da me povedu sa sobom…

Šah. Mat. Ili remi? oktobar 19, 2008

Da li je teže ostaviti ili biti ostavljen? Zaboraviti ili biti zaboravljen?

Da li je teže kad shvatimo da ne volimo koliko smo voljeni? Ili da nismo voljeni onoliko koliko volimo?

***

Ogromna je ovo šahovska tabla. Jedan potez, koliko god pravo izgledao trenutno, na kraju može da nas matira. A ponekad, vredi žrtvovati konja, ako na koncu partije dobijemo kralja.  Samo se pitam: vučemo li uvek sami svoje figure? I zašto nisu sve figure na našoj strani polja samo crne ili samo bele? Kako to da iz našeg ugla najčešće deluju… sivkasto?

A nekad… mogu da krenem nekim besnim fancy otvaranjima, da izvršim rokadu u pravom trenutku, da sve neophodne figure zaštitim i mislim po pet poteza unapred… pa ipak osetim da će kraljica završiti negde pored table, da će kralj biti priteran u neki ćošak, a partija trajati i trajati… i ipak igram. Zbog igre, tešim se. Ili suludog optimizma?

Doduše, tu su uvek oni trenuci kada je partija na izdisaju, a samo jedan verni top čuva svog kralja. I tada, iako kralj pognute glave napušta poprište, znam da je borba vredela…

Orion – Dženet Vinterson oktobar 18, 2008

(Iz zbirke “The World and Other Places“. Prevod: yours truly… )

Ovo su koordinate: pet sati, trideset minuta desne ascenzije (koordinata nebeske sfere analogna geografskoj dužini na zemlji) i nula deklinacije (na nebeskom ekvatoru). Svaki astronom će vam reći gde ste.

Drugačije je, zar ne, od stajanja u bašti u mraznoj noći, dok osećate druge svetove kroz dvogled? Volim te noći; ugašena svetla u kuhinji, u gumenim čizmama svetlucavih srebrnih djonova. Na omotu je slika astronauta koji se diči svojim sjajnim srebrnim odelom. Kratak put na mesec je doneo nešto utehe natrag na zemlju. Možemo da nosimo isto što i Nil Armstrong i nikada da ne osetimo hladnoću. Ovo mora da je dobra vest za zvezdočitače čije noge su čvrsto na zemlji. Napredovali smo s vremenom. Tako će i Orion.

Otprilike svakih 200 000 godina, pojedine zvezde u okviru svakog sazvežđa menjaju mesta. To jest, one se pomeraju sve vreme, ali tananije nego što bilo koji naš pas tragač može da uhvati. Jednoga dana, ako se zemlja svojevoljno ne povuče iz solarnog sistema, probudićemo se ispod novog neba čiji će nas svod ponovo zbuniti. To će još uvek biti dom, ali ne mesto koje se uzima zdravo za gotovo. Neću moći da vam ispričam priču o Orionu i kažem: “Pogledajte, to je on, a ono je njegov pas Sirijus, sjajan od odanosti.“

Dnevnik beleški vođen tačku po tačku o tome ko smo bili nije stalan tekst.

Za Oriona, koji je bio rezultat tri boga dobrog raspoloženja koji su pišali na volovsku kožu, jedino vreme koje je bilo moguće priznati je trajno buduće. Bio je moćan lovac. Njegova strela je uvek bila u letu, njegov plen, beskrajno, uvek tačno pred njim. Leševi koji su ostajali za njim postajali su deo njegove prošlosti brže nego što su se raspadali. Kada je otišao na Krit, nije se sunčao. Rešio je ostrvo svih divljih zveri. Znao je da zamahne batinom.

Priče su brojne. Orion je bio toliko visok da je mogao da hoda morskim dnom a da ne pokvasi kosu. Toliko snažan da je mogao da razdvoji planinu. Nije bio od onih koji se smiruju i zasnivaju porodicu. I onda je sreo Artemidu, a ni ona nije bila od onih žena koje se smiruju. Oboje su bili lovci i bogovi. Njihov susret je zabeležen na nebu, ali ne možete to videti svake noći, samo određenih noći u godini. Ostatak godine Orion se trudi iz sve snage da dominira horizontom po svom običaju.

Naša priča je stari sudar istorije i doma. Ili, da kažemo drugačije, nemerljivi nemogući prostor koji kao da razdvaja ognjište od pohoda.

Slušajte ovo.

* * *

Jedne divlje noći, vođen više zamorom nego zdravim razumom, kralj Zevs je odlucio da dopusti svojoj kćeri da bude drugačija. Nije želela da se uda i da presedi neki od ratova čekajući da njen čovek, bog ili ne, prođe metamorfozu od princa do kršnog heroja. Nije želela decu. Želela je da lovi. Lov joj je prijao.

Do jutra se spakovala i krenula u nov život u šumi. Uskoro se pročula i druge žene su joj se pridružile, ali Artemida nije marila za društvo. Želela je da bude sama. U svojoj samoći otkrila je nešto zaista čudno. Zavidela je muškarcima na njihovoj dugonogoj slobodi da lutaju svetom, vrate se ovenčani slavom ženama koje su samo čekale. Znala je sve o tvorcima istorije i tvorcima domova, velikoj raspodeli koja je život činila mogućim. Ne negirajući je, samo se nadala da će moći da preuzme slobode koje su pripadale onoj drugoj strani. Šta ako proputuje čitav svet i sedam mora kao heroj? Da li će naći nešto drugačije ili samo poznate stvari pod drugačijim maskama?

Otkrila je da se ceo svet može naći na jednom mestu jer je to mesto bila ona sama. Nije bila pripremljena za takvo otkriće.

Alhemičari imaju izreku “Tertium non datur“. Treće ne postoji. To jest, prelazak iz jednog elementa u drugi, iz otpada u najbolje zlato, misterija je, a ne formula. Niko ne može da predvidi šta će iznedriti napetost između suprotnosti, niti da izazove zaceljenje među njima. A tako je i sa umom koji se kreće iz svoje tamnice ka slobodnim, prostranim ravnicama bez ijednog pokreta. Nešto novo je postalo deo procesa. Možemo samo da nagađamo.

Jedne večeri, kada je Artemida izgubila svoj plen, upalila je vatru tamo gde se našla i pokušala da se odmori. Ali noć je bila puna senki i igara. Videla je sebe kraj vatre kao dete, kao ženu, lovca, kraljicu. Jureći za detetom, izgubila je ženu iz vida, a kada ja zategla luk, kraljica je pobegla. I šta ako bi obišla čitav svet i ulovila sve što živi i hoda, a da ne može da uhvati sva svoja ja? Kada niko drugi ne bi preostao, morala bi da se suoči sa sobom. Ostavljajući dom, ostavila je sve za sobom. Sada se vratilo, sve odjedom, vrebajući iz mraka. Shvatila je da je jedina bitka vredna borbe ona koja gori iznutra. Sve ostalo su samo razonode. U tako malom mestu, njenim lovačkim kilometrima, ona će sebe odvesti kući. Dom nije mesto za slabašne; samo hrabri mogu da žive sami sa sobom.

Ujutru je krenula, i kretala u isti pohod jutro za jutrom.

U svom nemiru našla je spokoj.

Onda je došao Orion.

Dolutao je do njenog logora, rasterujući pse i urličući kao loš glumac. Desno oko mu je bilo pokriveno, a leva ruka u povezu. Otišla je par kilometara dalje po vodu. Kada se vratila, videla je tu ogromnu ritu od čoveka kako jede njenu kozu, sirovu. Kada je završio, uz glasno podrigivanje i još mastan oko usta, predložio je da se prošetaju obalom mora. Artemida to nije želela ali je bila uplašena. Njegova reputacija se osećala oko njega kao ružan zadah.

Neravna obala, puna ogromnog mračnog kamenja i tamna od korova, podsetila ga je na njegove avanture, koje je zatim detaljno prepričao dok je plima nanela vodu njoj do struka. Nije bilo mesta na kom nije bio, stvari koju nije video. Bio je brži od zeca, jači od para bikova.

“Smrdiš“, rekla je Artemida, ali je on nije čuo.

Konačno joj je dopustio da izađe iz nadolazeće vode i upali vatru za oboje. Ne, nije želeo da ona priča, znao je već sve o njoj. Tražio je. Ona je bila retkost; on je bio slavan. Kakav spoj.

Ali Artemida je govorila. Govorila je o zemlji koju je volela i njenim svakodnevnim promenama. Tu je htela da ostane dok ne bude spremna da krene dalje. Putovanje nije bilo samo po sebi dovoljno. Govorila je brzo, a njene reči su se hvatale jedna za drugu. Sve što nikome ranije nije rekla. Dok je pričala, znala je da je to istina, i to joj je dalo snage da obuzda svoj strah, da ustane i pozdravi se. Okrenula se. Orion je silovao Artemidu i zaspao.

Mislila je o tom trenutku godinama. Potrajalo je samo nekoliko trenutaka, bila je svesna samo malja na njegovom stomaku punih peska, koji je grebao njenu kožu. Kada je završio, već hrčući, odgurnula ga je od sebe. Od njegovog hrkanja se zemlja tresla. Kasnije, u budućnosti, to vreme će ostati živo i nepromenjeno. Neće ga se sećati drugačije, neće ga u mislima ublažiti ili pojačati. Samo će ga zadržati i povremeno prevrtati u rukama. Njena osveta je bila hitra, prosta i sramna. Ubila ga je pomoću škorpije.

U jednoj noći 200 000 godina može proleteti, jer se vreme kreće samo u našim umovima. Postojana obeležja godišnjih doba, zemlja obožavana i stalno promenljiva, nastavlja se spolja, dok unutra, svetlosne godine nas pokreću do predela koji se okreću pod drugačijim nebom.

I dok leži pored mrtvog Oriona, Artemida vidi svoju prošlost promenjenu jednim jedinim postupkom. Budućnost je još netaknuta, još neokajana, ali prošlost je nemoguće okajati. Nije ono što je mislila da jeste. Svaki postupak i odluka vodile su je ovamo. Trenutak je čekao, kao što vrh stepeništa čeka mesečara. Pala je i sada je budna. Dok gleda u nebo, ono je spokojno i uzbudljivo. Crni ogrtač sa srebrnim broševima kojima nikada nije potrebno glačanje. Neko tamo sigurno živi, umotan u svetlucave nabore. Neko ko već zna da putovanje samo po sebi nikad nije dovoljno, i ko je odavno odustao od svemirskih brodova i ostao kod kuće.

* * *

Na plaži su talasi pravili virove mraka oko Artemidinih nogu. Održavala je vatru, grejući se i osećajući kako se Orion polako hladi. Potrebno je izvesno vreme da telo prestane da izigrava kuću.

Vatreni krug u kom je bila sadržao je sve putokaze koji su joj bili potrebni da shvati da je život na trenutak u jednom obliku, da bi se zatim oslobodio u drugom. Spomenici i gradovi će iščiliti kao i ljudi koji su ih izgradili. Nijedno sklonište ni palata neće preživeti svetlosne godine koje dolaze. Nema istorije koja neće ponovo biti napisana, a najraniji dani su već predaleko da bi bili jasni. Kako će istorija videti ovu noć?

Noć je jasna i svetla, a hladan vetar kinji talase i pravi od njih šiljke. Pena ostavlja ljigave tragove u grubim trouglovima na pesku. Slani miris ježi vazduh u njenom nosu; usne su joj suve. Misli o svojim psima. Oni su za nju dom jer je našla dom. Zvezde su joj pokazale kako da visi u svemiru potpuno bez ikakve potpore. Bez medalja ili diploma ili zemlje koju poseduje, može da gori poput njih, da putuje kroz vreme dok vreme ne stane i večnost ponovo sve promeni. Primetila je da je promena ne povređuje.

Skoro je svanulo, što znači da će tačka nestajanja uskoro početi. Želi da leži budna, da gleda kako noć bledi, i zvezde blede, a prva plavo-siva preseca nebo. Želi da vidi sunce koje kosi vodu. Ali ne može ostati budna za sve to. Neke stvari će je propustiti. Tako da ne vidi guštere koji izlaze po hranu ili Orionove oči koje su postale staklene preko noći. Ptičica staje na njegovo rame, pokušavajući da ukrade pramen slavne kose.

Artemida je čekala da sunce izađe pre nego što je ugasila vatru. Donela je stenje i kamenje da sakrije Orionovo telo od orlova. Napravila je visoku humku koja je rascepljivala vetar dok je tupo udarao o obale. Dan je bio olujan, crni oblaci i gusto narandžasto svetlo na horizontu. Bila je potpuno pokisla kada je završila. Ruke su joj krvarile, a kosa joj se uvlačila u usta. Bila je gladna, ali ne više besna.

Pesak koji je bio smeđ juče danas je bio braon od vlage. Dokle god joj se pogled pružao, voda je bila siva, obrubljena belim ivicama, a ptice su se kotrljale nad njom. Usamljeni krici, a i njoj je nešto nedostajalo, ne prijatelj, već vreme u kom nije bila zlostavljana. More je bilo gotovo hipnotičko. Ni vetar ni hladnoća nisu je mogli pomeriti sa mesta na kom je sedela kao neko ko čeka. Nije čekala, sećala se. Pokušavala je da otkrije šta ju je dovelo dotle. Treće nije dato. Sve što je znala je da je stigla do samih granica zdravog razuma i prešla ih. Sada je bila na sigurnom. Nema sigurnosti bez rizika, a ono šta rizikuješ pokazuje šta poštuješ.

Ustala je i udaljila se u sutonu. Nije se osvrnula ali je bila svesna svojih nogu koje su ostavljale oblike u pesku. Konačno, kod rta, nakon oštrog uspona do mesta na kom su šume oivičavale strmine, okrenula se i zagledala napred, videla oblik Orionove humke, jedva vidljive, i svoje sopstvene stope kako se udaljavaju. Onda je bila mrkla noć i nije mogla da vidi ništa što bi je podsetilo na noć osim zvezda.

A šta je sa Orionom? Mrtav, ali ne i zaboravljen. Izvesno vreme je morao da provede u Hadu, gde je prebijao slabe zveri i puno plakao. Onda su se bogovi smilovali i podigli ga kod sebe, i postavili ga na nebo da ga svi vide. Kada izadje u zoru, leto je skoro stiglo. Kada izadje uveče, pazite se zime i oluja. Ako ga vidite u ponoć, vreme je za branje grožđa. Sa njim su njegovi psi, Canis Major i Canis Minor i Sirijus, najsjajnija zvezda naše galaksije. Pod njegovim nogama, možete videti malu grupu zvezda: Lepus, zec, njegova omiljena hrana.

Orion nije uvek kod kuće. Zasenjujući kakav je, kao pilot-lovac koji hara nebom, svetli veoma slabo, ako i svetli uopšte, u novembru. Novembar je mesec škorpije.

Penelopa oktobar 15, 2008

*

U mraku stoji soba.

U sobi se plete tišina.

U sobi živi otvoren kofer

Prazan

I gladan.

*

Godine nižu brojanice.

Sat odbrojava udisaje i izdisaje.

Slažu se niti dodira.

Upliću grčevi odlazaka i dolazaka.

Svijaju gnezdo reč i ćutnja.

*

U mraku tišina prilazi koferu.

Pleše oko njega i treperi u iščekivanju.

*

Tajna je kako otići

A ostaviti sebe.

Tajna je kako ostati

A pustiti sebe da odeš.

*

Tkanje života se odmotava danju.

Skuplja u klupko,

Gorko i čvrsto,

Noću.

I spava, nemirno,

U dnu napuklih grudi.

*

Kofer se sa škripom zatvara.

Uzdiše od težine.

*

Dve su ruke nedovoljne.

Dva su oka pola vida.

Jedna čežnja – dve teške stene

Ukopane na prilazima srcu.

*

Mrak pritiska sobu.

Praznu sobu.

Zidovi urliču.

*

Bajke iz pećine oktobar 11, 2008

Živimo u svetu preplavljenom nejednakošću. I to je ok, valjda. To mi je, bar, jasno. Ono što mi nije jasno je insistiranje na veštačkom forsiranju i kreiranju dvostrukih aršina tamo gde nikako ne bi trebalo da ih bude.

Devedeset posto muškaraca tvrdi da žene nisu u stanju da se upuste u seks bez neke nade ili iluzije o ljubavi. Kažu, priroda im nije takva. Protivi se prostoj kres-šemi bez ukrašavanja, cifranja i laganja. Naravno, podrazumeva se da su muškarci ti koji treba da nacifraju i ukrase, da ispričaju pokoju bajku da bi osvojili ženu koja, jadna i mučena, a iznad svega i naivna, veruje da je posebna u njegovim očima, pa će da se ‘prepusti’ Njemu, Muškarcu.

Još gore od toga, većina žena će JAVNO tvrditi da nikada nisu mogle da spavaju sa nekim u koga nisu zaljubljene i da nikada ne bi ni pokušale te ‘jednokratne’ varijante.

Kakva gomila gluposti!

Zašto je muškarcima prirodno i ‘urodjeno’ da lutaju od žene do žene i da bez problema mogu da ‘odarade turu’ bez ikakvih emocija, samo na osnovu golog nagona i fizičke potrebe, a ženama je, na drugoj strani, potrebno da im neko čitavu priču oboji ružičasto i uvije u svileni papir? Mi nemamo nagone? Ne robujemo potrebama? Sve odreda čekamo prinčeve na belim konjima, pa ako se i ne pojave, onda se lepo lažemo da je i konj plave krvi?

Ne, dušice drage…

Jasno mi je da je muškarcima, valjda, potrebno da se osećaju kao lovci koji će, nakon napornog lova, lovinu odalamiti toljagom i za kosu odvući u pećinu.  Valjda se lovina više ceni kada nije poslužena na tacni. Valjda im podiže rejting verovanje da nisu i sami lovina.

I tako, drage moje dame, da li da nastavimo da se foliramo i foliramo njih kako smo nežne dušice koje vole iluzije, i da je svaki poljubac odraz čiste ljubavi, ili ćemo konačno priznati da smo proste nagonske životinje i po tome veoma slične našim muškim dušicama? Pa nas nekada zanima samo toljaga našeg Pećinka, a ne i gledanje u zvezde i uzdisanje? Pa nekad možemo mirne savesti da ulovimo, umesto da budemo ulovljene, a onda nastavimo ka novim lovištima?

Obuzdavanje dana oktobar 9, 2008

*

Ti ne nalaziš

odraze sebe u drugima.

*

Ako treba

noktima strgnuću ti

obraze – obrazine

s lica,

da bih te pronašla.

*

I neću se tu zaustaviti.

*

Ako i ostane samo koža na koži,

i duh zamrljan sumnjama,

neka –

budi me glasna muzika

umivam se hladnom vodom

otključavam vrata

hrabro izlazim napolje.

*

Svet se za mene još jednom otvara.

Paran broj. Neka. oktobar 8, 2008

*

Pravim salatu od maslačaka.

U kristalne čaše sipam čaj od koprive.

*

Na stolu, svečano postavljenom,

Gore dve sveće…

*

I sve bi trebalo da liči na idilu.

A ipak…

*

U mojim očima žive dve besne zolje.

Iz tvojih usta govori roj dosadnih bumbara.

Hajde da se igramo… oktobar 2, 2008

Hajde da se igramo…

… da sačekamo pola osam, i namestimo se ispred TV-a da gledamo crtaće pre Dnevnika. Ali one prave, pravoslavne crtaće, sa Mićom Tatić i Nikolom Simić..

… da izadjemo napolje posle ručka, nadjemo lepu čistinu na livadi iza zgrade i dobru rupu, pa da ti ofuljim nekoliko staklenaca, ali neću te porculance…

… ili da odemo ispred zgrade, na beton, nacrtamo staze, izvadimo autiće i igramo ‘Je’n, dva, tri’…

… a kad već imamo kredu, da nacrtamo i velike kvadrate na praznom parkingu i igramo ‘Školice’…

… a kad nas se skupi puno, onda možemo da se podelimo u dve ekipe i da igramo ‘Elečkinje-belečkinje’…

… ili ‘Izmedju dve vatre’…

… ili ‘Crvene kraljice stop’…

… e, a znaš da sad počinje ‘Barum barum’? Odmah posle ‘Kolariću paniću’…

… onda idemo da kupimo ‘Politikin zabavnik’ i ‘Mikijev almanah’ i da se sakrijemo u neki ćošak i pročitamo ih od korice do korice, pa se onda džoramo, i opet čitamo, i onda zajedno rešavamo priču sa više završetaka…

… i da kupimo, kad nam ostane kusur, nekoliko kesica sa sličicama, ja ću ‘Plavokapicu’, a ti možeš ‘Evokse’… pa da posle igramo tapke u haustoru zgrade, tamo je dobar beton…

… a evo, ja ću da uzmem i par čokoladica ‘Životinjsko carstvo’, pa ćemo da gledamo čudne, šarene životinjice i da pričamo kako ćemo jednom da živimo na brodu i da tražimo pusta ostrva i postanemo Robinsoni… ili bar da plivamo kao Fliper…

… a ako više voliš ‘Kinder ladu’, dobro, važi, al’ meni donesi ‘Kiki’ bombone…

… a hoćeš da me naučiš da vozim rolšue?…

… a jeste vi učili onu pesmicu u školi… onu ‘Moja mama divno priča svake noći’…

… jesam, stvarno sam dobila peticu, časna pionirska reč!…

… hoćemo da idemo da pevamo sa ‘Kolibrima’ i čika-Draganom?

… A što oni idu čak u Afriku da sade papriku, kad mogu i ovde?

… Danas me učiteljica pitala da završim poslovicu “Čija majka crnu vunu prede…“, ja rekla, “A čija belu“… i ona mi se smejala…

… Petliću pevaču, sutra me probudi pre nego što ptice iz gneza poskaču, pre dece i ljudi, vikni glasom jasnim, prvi dan u školu da ti ne zakasnim!…

… E, ‘oćemo da gledamo ‘Opstanak’? A odmah posle počinje i ‘Grizli Adams’…

… E-PE-PEEEEEEE…

-Šta je to, šta je to?
O, pa to je bio pro!
Meko brašno soje
Umereno, tostovano (?)
Za peciva, poslastice
Za kuvano, pohovano
Za mene, za tebe
Uljarice PeKaBe
To je to, bio pro!

-Maće, ideš kod Kljuz?

-Ja sam ono testo
Što se troši često
I slano i slatko
A zovem se kratko
Iglo PeKaBe

-Imam samo deset sekundi i govoriću vrlo brzo!

-Jugodrvo, ugodrvo, godrvo, odrvo, drvo, rvo, vo, O!

… Poslala me mama da kupim jogurt u trouglastom roze tetrapaku, a ja nisam htela da idem dok se ne završi ‘Muzički tobogan’… ‘Pesma leti po svetu, kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč!’

… Hoćeš da mi se upišeš u leksikon?… Ko ti je SD? VMO Tanji?…

… “O zašto nemaš četiri noge, četiri noge, četiri noge“… peva kamila beduinu… on kuka i nariče “Oću kućiiiiiiiiiii“…

… Idemo brzo kući, počinje ‘Sport Bili’…

… Ide zimski raspust, gledaćemo zimski bioskop…

… Mama, kupi mi viršle na crvenom kiosku…

… da čitamo ‘Lažeš, Melita’, ‘Letelica Profesora Bistrouma’, ‘Tajno društvo Pe-Ge-Ce’, ‘Vlak u snijegu’, ‘Dobar vetar, Plava ptico’, ‘Magareće godine’, ‘Pilot potporučnik Knap brani Beograd’, ‘Tim Lavlje srce’, ‘Bela griva’…

… da idemo ulicom k’o Smogovci i žvaćemo ‘Bazuka’ žvake…

… Tata, hoćeš da mi kupiš BMX za rodjendan? I da me vodiš u zoološki vrt, da vidim Samija…

… A da igramo ‘Lambadu’? I gledamo ‘Prljavi ples’ i ‘Karate kid’?…

… Tarzan, Snorkijevci, Štrumfovi, Bipsići, Baltazar, Lolek I Bolek, Pipi Duga Čarapa… A kada Erik pojede bananu dogadja se neverovatna promena, Erik postaje Bananamen, uvek spreman da stupi u akciju!…

***

… hajde da zamišljamo kako ćemo jednog dana biti mame, onako baš fancy keve u famerkama koje će totalno kapirati svoje klince i jedino će se sa njima prepirati oko toga čiji je red za puštanje muzike, onako, kad se napanji do daske… i povremeno ćemo tako da sedimo, kafenišemo i da smaramo klince pričama o efemernom ‘Nekad’… a oni će nas gledati belo kao mi što smo gledale naše matore dok su padali na priče o klisu, klakeru, bozi i bonovima, pa im se oči krile pod maglom, a nama bili i smešni i tužni…