Da li je teže ostaviti ili biti ostavljen? Zaboraviti ili biti zaboravljen?
Da li je teže kad shvatimo da ne volimo koliko smo voljeni? Ili da nismo voljeni onoliko koliko volimo?
***
Ogromna je ovo šahovska tabla. Jedan potez, koliko god pravo izgledao trenutno, na kraju može da nas matira. A ponekad, vredi žrtvovati konja, ako na koncu partije dobijemo kralja. Samo se pitam: vučemo li uvek sami svoje figure? I zašto nisu sve figure na našoj strani polja samo crne ili samo bele? Kako to da iz našeg ugla najčešće deluju… sivkasto?
A nekad… mogu da krenem nekim besnim fancy otvaranjima, da izvršim rokadu u pravom 
trenutku, da sve neophodne figure zaštitim i mislim po pet poteza unapred… pa ipak osetim da će kraljica završiti negde pored table, da će kralj biti priteran u neki ćošak, a partija trajati i trajati… i ipak igram. Zbog igre, tešim se. Ili suludog optimizma?
Doduše, tu su uvek oni trenuci kada je partija na izdisaju, a samo jedan verni top čuva svog kralja. I tada, iako kralj pognute glave napušta poprište, znam da je borba vredela…
Odlično poređenje. Nisam dobar igrač šaha, jer kao i u životu ne umem u napred da planiram poteze.
Mislim da ti je to prednost, a ne mana!
ufff….teška pitanja…al’ dobra priča.
A svako ima svoje odgovore na njih. Koji su tvoji, shaputalice?
Najteza i najneizvesnija igra je, igra podsvesti sa nama…
Sve mi zvuci grozno, samo znam da borba uvek vredi.
Electra, grozno ili ne… nekad je bitna partija, nekad samo ishod…
Zelena, a to je igra koja ne prestaje…
Sta god da je najgore je misliti “po pet poteza napred“.
da me ne jede ko god se ocese o mene…
Svakako jeste, meni je dugo trebalo da izadjem iz uloge pesaka
Mada, volim remi
Zanimljivo poredjenje, šah i život kao igra… to mi je ok.
U šahu imaš protivnika protiv kojeg se boriš, a u životu se uglavnom boriš sa samim sobom… barem ja tako…
Život je jedna velika slika,samo ja nisam umetnik da vučem prave poteze…..Hemingvej
Dragana, Anonimni… svi smo mi umetnici da povučemo, makar ponekad, pravi potez….
Gemina,tvoja prica me je asocirala na recenicu cuvenog sahiste Savielly Tartakower-a „Postojanje šaha dokazuje da je pravljenje grešaka obavezno”.
Kada gubis,ucis ali samo najveci znaju da uce kada pobedjuju.
Borba uvek vredi ,narocito ona nakon odigrane partije.
Svi volimo da kažemo da je borba (partija) vredela, čak i ako smo je izgubili. Zašto onda nikada ne prihvatamo da učestvujemo u partijama koje su unapred izgubljene?
Znači li to da nam samo nada u pobedu daje volju, motivaciju da igramo?
Vecina,ne svi….ali u pravu si,izgleda da je to motiv,mada ima i malo straha od prolaznosti.Ljudi zele da vec za zivota izgrade sto vise spomenika sebi a to onda iskljucuje mogucnost da ucestvuju u „unapred izgubljenim partijama“.Ipak,sta su to unapred izgubljene partije?Znas, to mi malo lici na nesto sudbinsko a ja u sudbinu ne verujem.Mislim, da su tok i ishod partije upravo srazmerni kolicini zelje u akterima iste.
Da li je uvek tako? Da li ishod svake brobe zavisi uvek i samo od nas?
Hriscanstvo nas uci da mirno prihvatimo svaki ishod,ma kakav on bio,sto naravno ne iskljucuje borbu u toku partije.Samim tim prihvatanjem mi smo uvek u plusu.To znaci da je izbor samo nas,a uputsva smo dobili.U to verujem.
Da li je to onda sladak limun, zamaskiran utehom vere?
…saznacemo u eshatonu…
Unapred izgubljena partija je ona koju igramo sa svojim zivotom…
Svi znamo da je protivnik mocniji i bolji igrac, ali igramo, u nadi da je poneko deljenje ipak nase i trudimo se da ono bude vredno te unapred izgubljene partije…Oni kojiu nikada ne odustaju od partije zvane zivot…ma koliko gubitaka imali , i ulog bio velik…spadaju u duhovnu aristokratiju…
Car je u samoj igri…