Pa da nastavimo sa hranom…
Pretprošlog leta, na Tasosu, predivnom ostrvu koje je u mom pamćenju zauvek plavo-zeleno, imala sam prilike da se malo bolje upoznam sa grčkom hranom… (malo bolje od klasične giros-suvlaki asocijacije koja je prva kada se pomene grčka kuhinja) I od tada smo na ‘ti’!
Pre konkretnog krkanja, obavezan uvod. Kada poželim da upoznam neku zemlju, to podrazumeva, osim obaveznog obilaska, i upoznavanje njihove muzike, kulture, ćaskanja sa ljudima kako bih stekla bar neki utisak o njihovoj svakodnevici, i naravno – bliski susret sa hranom. Neverovatno koliko hrana odaje o kulturi i tradiciji, a i životu, pa čak i filozofiji jednog naroda!
Dakle, otišla sam u Grčku sa misijom: naći zavučenu, tradicionalnu tavernu, sa kockanim stolnjacima, gde zalaze isključivo ‘domoroci’, daleko od gužve paradajz-turizma i brze hrane.
I kakve sreće! Već prvog dana, nakon što smo stigli i smestili se, sa terase sam spazila tavernu pod vinovom lozom, odmah preko puta kuće u kojoj smo bili. Malo sam merkala: stižu kolone i kolone i ulaze pod zeleni, lisnati svod. Da bolje opišem sliku: naslonjena je na kuću, naizgled običnu, prizemnu kućicu, a od nje je ‘razapeta’ ograda i tavanica od vinove loze, ispod je tlo posuto šljunkom i razbacani stolovi sa (yes!) plavim kockanim stolnjacima. I tako, stižu gosti… mladi parovi sa bebama u kolicima, bake i deke sa sinovima, ćerkama, unučićima… U jednom trenutku sam nabrojala čak njih dvanaestoro u jednom ‘paketu’ – očigledno, porodica, izašla na večeru.
Evo je - Taverna Georgios
Kako sam je videla, odmah sam je spazila! “Eureka“, zovem drugarice koje se uredno raspakuju u sobi. Našla sam gde ćemo! Njih dve, mršavice, klimaju glavom, svejedno im je, i nisu neki gurmani. Neka, mislim se, samo vi klimajte… ima da idemo!
Krećemo na plažu, i ja zastajem da proučim malo meni (a i cene u njemu) izložen na stalku ispred restorana dok njih dve gledaju džidža-bidže u prodavnici preko puta. Merkam i šta tu ima što bih probala, a nikad nisam…
Prilazi mi čikica, od recimo pedesetak godina, ili šezdesetak, ali onda veoma dobro ‘očuvan’, i pita me zašto ne udjem. Radujem se njegovom perfektnom engleskom, očigledno Englez, i krećem da ćaskam sa njim. Ne ulazim, samo razgledam, ali svratiću, ovih dana.
- Znate šta morate da probate? Ja dolazim svake godine ovde samo zbog hrane! – vidim već da ćemo se veoma lako sporazumeti i da sam našla nekog ko govori mojim jezikom!
- Šta? – ne mogu da odolim.
- Pržene cvetove bundeve, fenomenalni su, i nigde nisam video da ih spremaju ovako, a svuda sam putovao.
Radoznalost probudjena. Mission accomplished!
- A šta je još dobro? Šta još možete da mi preporučite?
- Šta god da probate, nećete se pokajati. Ovde je sve savršeno – veselo završava čikica i ulazi u tavernicu gladeći stomak. Iz unutrašnjosti dopire žamor, diskretna grčka muzika i zveckanje pribora za jelo. I naravno mirisi…
Posle plaže, gde ćemo na klopu? Naravno, ja već imam plan! Svraćamo, onako slane i fest gladne. Stiže konobar. Razgledamo menije i ne možemo da se odlučimo. Koliko je tu jela za koja prvi put čujem, ne znam šta bih probala prvo ni odakle da krenem!
Konobar je ljubazan i uslužan. Na savršenoj granici izmedju dve krajnosti koje ne podnosim – ni preterano napadan ni totalno nezainteresovan. Želi nam dobrodošlicu. Pita kad smo stigle. Kažem da smo tek od tog jutra tu i da nam je njegova taverna prvi susret sa grčkom hranom.
- Nemojte da nas razočarate – šalim se. Oduševljava se, priča brzo, sa lošim naglaskom, ali interesantno. Govori rukama. Neprestano nasmejan. Živ.
- Ah, za naše nove gošće… – ubrzo stiže complimentary predjelo (od tih besplatnih poslastica koje smo dobijale u grčkoj, u našim restoranima bi naplatili još jedan dodatni obrok!) – neka ‘mazalica’ i kriške vrućeg, domaćeg hleba. Mrtve gladne, navaljujemo, i ne pitamo šta jedemo. Nešto kao sir i margarin, zajedno, sa belim lukom i peršunom i… mnogo je dobro, kako se topi na hlebu i greje, onako iznutra…
Odmah za tim, stiže naš konobar (od koga smo već saznale da je gazda taverne i da se zove Aleksandros, što smo odmah skratile u Aco) i donosi nam po čašicu uza, moramo da probamo, svašta, pa prvi put smo u Grčkoj, na račun kuće. Nazdravlje! Probam, radoznala. Žestina, čoveče, ali žestina sa mentol ukusom, pa prija dok klizi grlom. Onako, i ljuto i osvežavajuće.
Pitamo ga šta može da nam preporuči za večeru. Ah, kad je počeo da priča o hrani! Odmah sam pomislila – ako nisi oženjen, moj si! Kad može tako oduševljeno i s toliko ljubavi da priča o hrani, ma ništa mu više ne treba…
U sred njegove priče, stiže i ‘moj’ čikica, Englez. Vidi me, i dolazi da se pozdravi, kao da se znamo sto godina (priče o hladnim Englezima? Hm…). Kako vam je bilo na plaži? Šta ste naručile? Šta ćete prvo da probate? Gotovo da mu vidim zavist na licu što smo tu prvi put i što nam je to prvi susret sa njihovom hranom. Razumem ga, kao što ja zavidim nekome ko prvi put čita knjigu koju ja obožavam, pa sam neopisivo ljubomorna što će imati Onaj doživljaj ‘razdevičenja’. 
Stiže i večera. Naručila sam pečene cvetove bundeve, po preporuci, i fetu na grilu. Oh, kako je to lepo! Feta, zagrejana, na granici topljenja, prošarana, sa roštilja, pa prelivena maslinovim uljem… Ekstaza u ustima! Uzimam oprezno prvi zalogaj famoznih cvetova… i oni se tope! Nešto kao pohovani, samo drugačija smeša za pohovanje, nisu jaja i brašno i mleko… a unutra jarko naradnžasti cvetovi, koji i krckaju i rastapaju se… Blaženstvo!
Ne mogu da odolim, pa virim i u porcije drugarica. One su naručile ’sigurica’ kombinaciju – grčku salatu. O, koliko je tu samo boja! Ogromne, drvene činije, sa svim i svačim, i paradajz, krastavac, paprika, pečena, zelena salata, luk, sušene masline (jela sam ih, iako inače ne volim masline), listovi maslačka, pa još nešto zeleno što nisam odmah identifikovala, mislim da je u pitanju rukola, pa kockice fete, sve to omirisano maslinovim uljem…
Videh ja da ćemo kampovati u toj taverni, a tako je i bilo. Sa Acom smo se odmah skapirale, već je to veče počeo da nam pravi ‘plan’ – šta sve moramo da probamo, šta će sve da nam spremi, šta nikako ne smemo da propustimo… Srodna duša, kažem vam!
Negde u priči sa njim, saznale smo i da je prvi vlasnik, njegov deda, Georgios, kad je otvorio restoran, pre i-ha-haj godina, hteo da napravi skroz porodičnu atmosferu. Goste je on lično dočekivao, sa svima ćaskao, menije nisu imali, nego bi gosti provirili u kuhinju, videli šta se sve sprema tog dana, pa sami birali šta bi jeli. Kako divna ideja! Aco, njegov naslednik, u svemu se trudio da zadrži atmosferu i duh dede, u čemu je u potpunosti i uspeo, uprkos nekim ustupcima koje je morao da napravi zbog najezde turista i novih propisa. Zaista sam se osećala kao da sam im u gostima i da me dočekuju u svoju kuću. Govorim u množini, jer i njegova ženica povremeno izadje iz kuhinje i poslužuje, u kuhinji se glasno smeje i povremeno zapeva nad loncima njegov brat, a sinovi, od deset i dvanaest godina, takodje pomažu, raspremaju stolove i rade ostale sitnije poslove. A Aco je svuda, sve stiže i sve može, dočekuje i ispraća goste, sa svakim proćaska, sve objasni, nazdravi povremeno… zuji!
Oktopodi se suše... samo za mene!
Sledećeg dana, odlučile smo da probamo plodove mora. Aco nam je na ovalu spremio od svega po malo, da vidimo šta nam se najviše svidja. Nešto od toga sam i ranije jela, naravno, pa mi ni lignje ni haringe nisu bile novost. Blam jeste, ali rakove nisam znala da ‘rasčerečim’, pa sam tražila pomoć. Aco je strpljivo stajao pored mene (a okolo prepun restoran, svi pogledom traže njega!) i objašnjavao mi šta prvo da uradim, šta da skinem, kojim redom… stigla do parčenceta mesa, probala – lepo, sladunjavo, ali ništa monumentalno.
Onda je stiglo otkrovenje! Oktopod! Vidjali ste verovatno svi slike oktopoda koji se suše na suncu, tik iznad vode, pa upiju i jod i so i isparenja i upiju toplo grčko sunce… U većini restorana ih onda prvo kuvaju, pa bacaju na gril, ali ne i u ovoj taverni! Kaže nam Aco, nećemo da uništimo ukus, kad se kuva, sve što je dobro, sav miris, ostane u vodi… Ovako, kako ih oni spremaju, odmah na gril, i to samo na kratko, da se ‘oprlje’, ostanu malkice ‘chewy’, nisu skroz meki, mora da se žvaće… ali ukus! Ukus! U svakom zalogaju oseća se i miris mora i sunce i slanoća i nadimljeni šmek roštilja… Ah, umetnost, čista umetnost!
Onda smo probale i retzinu, grčko belo vino, koje se tradicionalno pravi već 2000 godina, a specifično je izmedju ostalog i zato što se čuva u bačvama od četinara, pa upije onu njihovu smolu i njen šmek. I stvarno je neobično. Kada ga probate, prvo osetite gorčinu na jeziku, onda, kako se razliva u ustima, postaje sve reskije, a na kraju, kad sklizne u grlo, ostavlja trag slatkoće iza sebe. I miriše na još!
Kao veliki fan jagnjetine, nisam mogla da joj odolim ni tamo, pogotovo kada mi je Aco objasnio kako se čuva na posebnim visinama (a svi znamo da su planinski jagnjići duplo ukusniji, i nemaju onaj ružan šmek kao ravničarski), a onda se pre pečenja na ražnju, pune specijalnom mešavinom trava (recept je porodična tajna)… Naručile, sve tri, iako ove dve kao ne vole jagnjetinu… Nisu odolele opisu!
Bože mili! Kako je to samo bilo dobro! Hrana bogova, verujte mi na reč! Savršen ukus, savršeno ispečeno, topi se u ustima! Ma samo promrdaš ušima i samo sklizne!
Onda, tamo sam otkrila i tzatziki, još jednu moju veliku ljubav. Ništa specijalno, mislićete, salata od krastavca sa jogurtom, pa to imamo i mi! Ali, ne… Narendan krastavac, sa mešavinom začina, belim lukom, puno mirodjije i jogurtom… sa maslinom, naravno, na sredini! Savršena kombinacija!
A za doručak… (sad idu fanfare) voće sa jogurtom i medom! Svakoga jutra, još mu osećam ukus u ustima! Pre išćudjavanja – pa šta, ništa posebno? – moram da objasnim. Grčki jogurt je drugačiji od našeg, gušći, ali ne gust kao pavlaka ili kiselo mleko, a rastresitiji, i ne toliko kiseo, već donekle čak i sladunjav. Med im je isto drugačiji – cvetni, manje sladak i redji, manje ‘lepljiv’ na jeziku. Pa sad, ova dva u kombinaciji sa svežim voćem – pomorandže, banane, grožđe, dinje, i svašta još nešto… u visokoj, hladnoj čaši, na početku vrelog dana… Poezija!
I da završim, dok nisam napisala roman…
Ne smem da izostavim ni neverovatno domaće vino koje smo probale u ‘našoj’ taverni. Od dve opcije ‘domaćeg’ u meniju – suvo ili poluslatko – izabrale smo slatko. Ah! Onako, lagano, a punog ukusa, tako da napuni usta, a ne ostavi onaj rezak ukus na jeziku… i sa notom voća koja se oseti u ustima. Aco nam je odao tajnu da, po njihovom specijalnom receptu, pri poslednjem muljanju, u grožđe se dodaju jabuke, pa i njihov sok dodje u vino… i od toga postaje tako vazdušasto i pitko. Moja drugarica, koja i nije neki vinopija, to veče, nakon što je probala vino, je izrekla rečenicu zbog koje je i dan danas zezam:
- Čoveče, pa vina se u stvari razlikuju! – Kažem joj da je to epohalno otkriće do koga je došla u svojoj tridesetoj nešto što svakako ne treba zaboraviti! Sledeće veče je stigla u istu tavernu sa izjavom: “Ja sam ovde samo zbog vina!“. Iz usta nekoga ko popije po jednu čašu vina (ili bilo kog alkohola uopšte) godišnje, i to samo kad mora… zaista epohalno! A od Ace smo pri polasku (došao je čak i da nas isprati na stanicu) dobile svaka po litar vina, da ponesemo…
Na samom kraju, na fotografiji je novi pravac u umetnosti – olivitizam (nastao kao posledica urnisanja tzatzikija i puno grčkog vina):
Kako sam oduvek fascinirana indijskom kulturom, modom, umetnošću i načinom života, pre nekoliko godina sam iskamčila priliku da probam i pravu indijsku hranu. Na svu sreću, dobar indijski restoran postoji u Beogradu, kod Autokomande, zove se ‘Indian palace’ i ima pravog indijskog kuvara!
Večera stiže. Činije i činije hrane se radjaju pred nama. Opet meso, meso, meso. Hleb? Ne, nemaju pravi hleb, kao naš, nego nešto kao tortilja-hleb, punjen, pogodićete već – mlevenim mesom!
Politička prepucavanja – do mile volje. Izbor je svakako šarolik. Volja vam je koju stranku ćete izabrati u klinču sa bilo kojom drugom. Sve je tu, na dohvat ruke, samo promenite kanal… pa kao u poslastičarnici. Malo radikala sa prilogom demokrata? Može. Sledeća mušterija? Dva liberala sa plavo-žutom glazurom? Kanal odmah pored. Jedan klik vas deli od najšarenijeg vašara ikada vidjenog! I to sve iste večeri, sve zahvaljujući NJ.V. T.
Usamljeni ste i rado biste popričali sa nekim? Još bolje, okrenite kanal sa najdebilnijim izborom muzike i u mimohodu ispod imaćete sve manijake i perverznjake Srbije… slobodno izaberite! Sve EXTRA momci, svi veoma diskretni! Ako vam ostane koji dinar posle uživancije u SMS chatu, pošaljite svoje ime i ime voljene osobe na broj XXXX i za samo 800 dinara (plus, naravno, Džej!) možete saznati koliko se dobro slažete, kada ćete se udati, kada razvesti, reći će vam stručnjak kakvi ste u krevetu, koliko dugo ćete još živeti i koji broj cipela nosite!
u centru grada, na pljuckomet od supermarketa, sa svake strane zgrade…
Treba li komentarisati?
rediteljke. Oni se takodje pojavljuju u filmu kao statisti. Pleni atmosferom, scenama plesa (koje nijednog trenutka nisu suvišne i zamorne, kakve umeju ponekad da budu u klasičnim bolivudskim ostvarenjima), poplavom svetlih boja i živopisnih likova, humorom svakodnevice isprepletanim sa teškim pitanjima sa kojima se bore akteri ove šarmantne slike današnje Indije.
Sledeći film odmah na umu mi je ‘Bend It Like Beckham’, koji se logično nadovezuje na prethodni po osnovnoj tematici – indijskim porodičnim odnosima. Dok je u prethodnom filmu opisana jedna Pundžabi porodica, ovde smo sa porodicom Sika koja se u Londonu bori da očuva svoje vrednosti i tradiciju. Konkretnije, priča prati tinejdžerku kroz borbu za pravo na samostalnost i individualni izbor (u ovom slučaju i dozvolu da igra fudbal!). Iako bi po izboru tematike ovaj film mogao da bude jedno od klasičnih sladunjavih Diznijevih ostvarenja (sukob roditelja i dece, London i devojčica koja hoće da igra fudbal), suptilni razvoj likova, uz niz lip-smackingly delicious detalja ovaj film vodi korak dalje. Vidimo kontrast izmedju dve potpuno različite porodice i porodičnih odnosa, kao i spoj dve kulture i nastojanje da se prevazidju kulturne razlike. Odličan izbor glumaca, brz tok priče i vedar duh, kao i simpatične, hirovite navike glavnih i sporednih aktera ih oživljavaju na pravi način i neizbežno izazivaju osmeh posmatrača.
prvo privuče pažnju. Film je radjen po uzoru na klasične momente italijanske kinematografije, sa interesantnim aluzijama i paralelama sa nekim od njih (Felini, npr.). Ni po čemu originalna priča, bavi se životnim izborima američke spisateljice koja, našavši se u ćorsokaku svog života, odlazi u Italiju, i, prateći neobjašnjiv impuls, kupuje vilu u Toskani (vila se zove Bramasole – u bukvalnom prevodu ‘onaj ko čezne za suncem’). Nastavak je predvidiv – njeno snalaženje sa hirovitim meštanima, čudnim majstorima koji rade na popravci stare vile, i neizbežno uplitanje u porodične odnose i otopljavanje srca. Nalazi svoju istinsku porodicu i sreću tamo gde je nije očekivala. Predvidivo, svakako, ali neizmerno šarmantno. Optimizam, živopisni likovi, fenomenalna fotografija, toplina koja čini srž same priče ne mogu ostaviti ravnodušnim. Slatka Diane Lane je sa lakoćom uspela da dočara očaranost Italijom i slatkoću nade. Na kraju, citat koji je lajt-motiv filma: “They say that the tracks that connected Venice and Vienna were built even before trains that could make the trip were in existence. They built them anyway, because they knew that someday, the trains would come.“’ 
I kad smo već u Italiji, kako da ne svratimo i do Grčke? Plavo-beli morski filmić ‘Mamma Mia’, tek odnedavno u ovoj grupici, snimljen je kao omaž pesama grupe Abba i pratećim dešavanjima koja su, čini se, pre prilagodjena soundtrack-u nego obrnuto. Svejedno, maestralna Meryl Streep i azurna grčka obala su neodoljivi! Očaravajuće crtice koje veličaju ljubav, prijateljstvo i radost uz 22 velika hita, sve ovo umiksano zajedno, kako da omane? Kažu da gledaoci u Americi film prate karaoka-pevanjem i glasnim aplauzima. Kada uz Meryl dodamo i šarmere kao što su Colin Firth i Pierce Brosnan, a i nekoliko neodoljivih, mada nepoznatih, Grka – sky is the limit! Iskreno, nisam očekivala da će mi se film svideti pre nego što sam ga pogledala – nisam baš ljubitelj mjuzikla a nije mi ni bilo baš najjasnije kakva priča može da se napravi od Abbinih hitova. Na moje veliko iznenadjenje, potpuno sam se zaljubila u film, a posebno u sveobuhvatno grčko plavetnilo! Zaplet jeste naivan, svakako, ali nekada nam je toliko potrebno malo vedrine, a čak i ako ga kritičari uglavnom otpisuju kao ’silly nonsense’, ne vidim zašto je loše prepustiti se tome povremeno i pogledati ovaj komadić koji se otrgao realnosti, a tako lako povuče i gledaoce sa sobom.
Nakon dana i noći koje su i njegovoj svesti bili stopljeni u jednu dugu agoniju, podigao je glavu. Zaslužila je da bude veća i od njega samog. I samo on će znati na pravi način da proslavi sve što je bila, njen život, i njegov život…
Vekovima kasnije, još uvek je tu. Bela i nepomična, opominje da su neke ljubavi vredne besmrtnosti. Podseća da im život ni smrt nisu granice. Samo naša srca.
