Kaže mi moj prijatelj da mi, žene, i ne znamo šta hoćemo. Vekovima se borimo da od muškaraca-grubijana, muškaraca-pećinaca, muškaraca-sirovina oblikujemo i stvorimo muškarce kakve želimo: nežne, uvidjavne, saosećajne, emotivno inteligentne. Sada, kada treba da se odmaknemo korak-dva i uživamo u svom delu, žalimo se jer nećemo muškarce-plačljivce, muškarce-mekušce, muškarce-mekomudane. A baš to smo stvorile.
A ja se pitam gde je sredina, i postoji li, ili smo osudjene da lutamo od jedne do druge krajnosti, od onih koji od svojih (khm!) genitalija ne vide ništa, do onih koji su ostali bez istih? I da li je izmišljamo, tu zlatnu sredinu, onda kada ne možemo da je nadjemo?
On mi priča o beloputoj Ruskinji nežne kože koja u njegovoj fantaziji silazi niz stepenice Boljšoj teatra, sa kajdankom pod rukom, beretkom na plavim pletenicama i začudjenim nevinim plavim okama. O Ruskinjici koja će se naivno i divlje predati muškarcu-njemu govoreći mu stihove Ljermontova i… ostati da bolno prebira po žicama gitare jednom, kad on ode svojim balkanskim putem…
***
И скучно и грустно! – и некому руку подать
В минуту душевной невзгоды…
Желанья… что пользы напрасно и вечно желать?
А годы проходят – все лучшие годы!
Любить – но кого же? – на время не стоит труда,
А вечно любить невозможно…
В себя ли заглянешь? – там прошлого нет и следа,
И радость, и муки, и все там ничтожно.
Что страсти? – ведь рано иль поздно их сладкий недуг
Исчезнет при слове рассудка,
И жизнь, как посмотришь с холодным вниманьем вокруг -
Такая пустая и глупая шутка!
***
Govori mi kako su besne danas klinke, i kako ga nikada nijedna žena neće razumeti. Neće sačekati. Neće zaista voleti. Ja se smejem, glasno.
-Što se smeješ, ozbiljan sam!
I ja, skroz sam ozbiljno zabrinuta. Da nikad neću saznati ni čuti ono što želim. Da ću u svim pesmama nalaziti tragove, a neću naučiti da ih pratim. Ali to ne mogu da podelim sa njim. Jer bih bila ženski rasentimentalisana. Jer bih patetisala. Jer je navikao da budem jaka i da sa njim idem protiv vetrenjača.
A on je moja najveća vetrenjača…
И жизнь, как посмотришь с холодным вниманьем вокруг -
Такая пустая и глупая шутка!
новембар 3, 2008 у 1:14 pm
On je vetrenjaca, inspiracija, tvoj vetar u ledja, postojanje tvojih misli, pomeranje tvojih emocija….malo li je?
Zamisli prazninu da nema toga u tebi?!
Da zaista zelis, bilo bi!