Priča mi drugarica o svojoj kumi, koja se još pre i-ha-haj godina odselila u Australiju. Sada, već matorka, sve redje dolazi, i sve više zaboravlja sopstveni jezik. Telefonski razgovor teče otprilike ovako:
- Je l’ nam dolaziš u Srbiju?
-Joj, došla bi’, al’ ne znam kako ću kad imam šugu.
-Crna X, kakvu šugu? Pa gde si to našla?
-Jedem puno slatkiša, sve nešto masno, sve ova junk food… – i tako uklavirimo da dotična gospodja ima šećer… ili kako Srbi lepo kažu kad su u Australiji – šugu (sugar)!
Onda, kad je i tako, je l’ te, šugava, uspela da dodje čak ovamo, žali se što su prodavnice sve daleko, iako je 
u centru grada, na pljuckomet od supermarketa, sa svake strane zgrade…
-Nije vam to dobro ovde, ja to navikla drugačije, tamo ih samo ringam, pa mi dolivere!
… Odmah me podsetila na onaj stari vic o Francuzu koji polaže ispit iz engleskog, i treba da sastavi rečenicu u kojoj će upotrebiti reči green, yellow i pink. Genijalac onda kaže:
- Wen ze phone rings ‘grin! grin! grin!‘, I pink it up and say ‘‘Yellow?“
Pozdrav za Renea i celu postavu serije ‘Alo, alo’…
Mmmmmmmmmmmmmm Rene
Sugar, o sugar, sugar
Nemas pojma kako mrzi one sto posle par godina zaborave na svoj jezik i krenu da lome jezik stranim,kojeg nikad nece nauciti.
meni je sve to strašno . . . imam rođake u Americi koji jedva govore naš jezik, da pišu ne znaju nikako . . . a rođeni su ovde . . .
Da li je to zaista zaboravljanje maternjeg jezika, ili izafektirano stavljanje do znanja da su mnogo više i mnogo bolje od nas koji smo ostali?
nije zaboravnost vec pokondirenost a nisu svesni koliko su jadni time sto rade.