Pre par godina krenem sa par drugarica kod babe jedne od njih, na Taru. Tačnije, u selo negde izmedju Tare i Zlatibora, blizu Kremne i Bioske. Selo – zaselak, sa tri kuće, daleko od civilizacije. Pravo značenje reči vukojebina, u najpozitivnijem mogućem smislu! Po onoj staroj, međed raznosi poštu, i tako to…
Leto, lepo vreme, šuma i divljina oko nas, puno mesta za istraživanje, prilika za prave avanture. Inače, nije nam ovo bio prvi put da idemo tamo, već smo imale susrete sa ’snežnom planinom’ koju godinu ranije, jednako avanturističke…
Ali, leto o kome vam pričam je nadmašilo sve naše ideje o avanturizmu!
Šetale smo svakoga dana, upoznavale teritoriju, pešačile kao besne – 5km do lepog mesta za kupanje na Đetinji, 7km do jezera, 8km do najbliže prodavnice cigareta…
Jednog takvog dana, krećemo na Đetinju, kroz Voloder, šumu zloslutnog imena… Drugarica kao divokozica skakuće ispred mene, trudim se svim silama da je pratim, iza mene kolona, uskim stazicama i puteljcima, još par njih… U jednom trenutku, vidim kako je stala na neku gomilu lišća i preskočila rupu, pa na drugu stranu. Krenem za nju, i – naravno – propadnem… i počinjem da se kotrljam nizbrdo! Ne znam ni gde sam ni šta me snašlo u tom trenutku. Samo znam da se u jednom trenutku zaustavljam, zemlja oko mene i šuma se vrte, ne znam gde je dole, gde gore… dolazim polako sebi, prijatelji me gledaju, polu-uplašeno, polu-histerično od suzdržanog smeha… dovoljno je da ih vidim takve i krećemo svi grohotom da se smejemo, odjekuje šuma…
Pokušam da ustanem i skapiram da sam se pošteno ugruvala, na butini imam nešto što će postati uskoro ogromna masnica, dlanovi su mi izgrebani i krvavi, na podlaktici imam ogromnu ogrebotinu, i što je najgore od svega – uganut (ili istegnut, nagnječen) skočni zglob. Već naduven i bolan. Nagovaraju me da se vratimo natrag, ali sama pomisao na penjanje uz planinu, nazad, mi je užasavajuća, a i ubedjena sam (ko zna zašto) da će mi biti bolje ako ostanem na nogama, pa ubedjujem i njih, i krećemo dalje, niz planinu, ka reci.
Na pola puta nalazimo jednu od onih seoskih prodavnica, sa tri pivopije ispred, kupujemo čokanjče rakije, pa mi drug ispira rane. Smejemo se i na samu pomisao o malopredjašnjem kotrljanju. Stižemo na Bazdan (sjajno ime, zar ne?), i odmah uranjamo u ledenu planinsku reku. Nakon nekog vremena, treba da krećemo kući, pada već mrak. Nakon ‘banjanja’ u reci (meni inače nikad nije hladno), otok se ohladio, dobio na ‘volumenu’ i počeo ozbiljno da boli.
Postoje tri puta kojima možemo da se vratimo do kuće. Jedan je najblaži uspon ali najduži put, oko desetak kilometara, oko planine. Drugi je onaj kojim smo došli – srednja varijanta, srednje strm uspon, oko 6-7 km, i treći, najgori, ‘domoroci’ ga zovu Kosa, gotovo pod uglom od 70 stepeni, ali najkraći, samo 4 km. Moje društvo, ljubim ih pametne, odlučuju umesto mene da je najpametnije da se vratimo uz Kosu, prvo jer je najkraći put, a drugo – svakako mi treba da nabijem kondiciju. Svi moji protesti ne pale, i krećemo. Pune rančeve pivom, za pauze.
Psujem im sve po spisku, otkrivam psovke za koje nisam znala da ih znam, i izmišljam nekoliko novih hramljajući za njima uzbrdo. Zaostajem pošteno, koliko god se trudila. Oni happily piče ispred, pokušavajući da ignorišu psovke. Svako malo, naprave pauzu, kad naidju na čistinu, i vade pivo dok odmaraju… i čekaju mene da ih sustignem. Kako došepam, sa sve toljagom koju sam iščupala negde pored puta, tako ustaju “Stigla je, sad možemo da krenemo!“
Duša mi u nosu, srčka piči kao besna, pitam se šta mi je koji djavo sve trebalo… ali posle par sati neopevanih muka, stižemo kući.
Naravno, već sledećeg dana, sa zavijenim zglobom, od svega pravimo šegu, a ja tugujem jer ne mogu toga dana nigde da idem…
No, kako smo baš prethodnog dana upoznale par interesantnih blizanaca iz Užica, i dogovorile se da odemo sa njima u neku diskoteku na Zlatiboru, zanemarujem ratne povrede i spremam se za izlazak. Pa zar da sedim kući, svašta?!
Nekim klimavim Renoom odlazimo do famozne diskoteke, za koju se ispostavlja da je najobičnija rupa, sa par KASETA koje menjaju, unutra je zagušljivo i veoma smorno, piče najcrnji narodnjaci, gori i od Grand parade… Šta da vam kažem, kad sam prvo bila ubedjena da ljudi puštaju PARODIJE na narodnjake… Muke moje kad sam shvatila da nije nikakva parodija u pitanju… Odnosno, da sam sama u sred najgore parodije!
Pokušavamo da ubedimo blizance da krenemo nazad, makar do Bioske, posle ćemo mi pešice do kuće… i tu otkrivamo foru: blizancima je to poslednji dan na odsustvu, sutradan se vraćaju u vojsku, i izašli su sa namerom da se ozbiljno oleše! Dok smo se osvrnule, jedan je već visio na šanku, drugi puzio ispod šanka!
Vrag odneo šalu, sve nam odmah bilo jasno… Otčekasmo i otkukasmo nekako to veče, došlo vreme da se kreće… Ova dvojica pijani kao majke (što se uopšte za nekog kaže da je pijan kao majka???), a treba da sednu u kola i voze nazad. Niko od nas nema dozvolu. Ja tada tek vozila časove, pa se ponudim da vozim, ali ne, nikako! Pijana arogancija ne dozvoljava da mu bilo ko takne volan! Nadjosmo tu još jednog dečka koji je išao na našu stranu, pa se dogovorimo da se podelimo.
I tako, zapadne mi da se vraćam u kolima sa dve pijane budale, na zadnjem sedištu (njih dvojica napred), izmedju još dva druga. Drugaricama galantno prepustim mesto u kolima onog treznog. Krećemo… prvo lagano, pa sve brže… Planinski put, serpentine, s jedne strane diže se planina, s druge provalija… Ovaj napred uopšte ne kontroliše volan. Pusti da kola klize na jednu stranu, dok ne udari u bankinu, onda skrene suprotno, pa do suprotne bankine i sve tako… i pri tom mu samo noga na gasu radi, svaka mu čast! Idemo sve brže i brže. Ova dvojica pored mene se zgledaju, razmišljamo šta ćemo. Kukam, molim, psujem da mi daju da vozim – ne pomaže.
U jednom trenutku, kako naidjemo na veći uspon, kola usporavaju, ova dvojica kao po dogovoru, otvaraju svaki svoja vrata, i iskaču! Dok sam ja stigla do vrata, kola su već ubrzala, oslobodjena tereta. Ostadoh sama sa dva manijaka!
Priča ove dve drugarice u kolima iza nas: vide kako krivudamo i kreću da paniče. Zovu, ali se na telefone niko ne javlja. U jednom trenutku im se gubimo iz vida. Jedna počinje da plače, već nas zamišlja na dnu provalije! U jednom trenutku, vide dve prilike koje se pomaljaju iz mraka. Zaustavljaju kola, i vide dva ’skočka’. Pitaju šta je sa mnom.
- Ona je ostala u kolima.
- Ostala? Jebaću joj sve po spisku! – bes zamenjuje očaj.
Za to vreme… u ‘mojim’ kolima… pošto ni jebanje ni grebanje ne pomažu, odlučim i ja da skočim, pa šta ću… noga mi već sjebana, mogu samo da sjebem drugu… Odškrinem malo vrata, provirim… uh, jebote, asfalt leti… Skupljam hrabrost. Nakon minut-dva i dva jača udarca u bankinu… pokušam ponovo. Zažmurim i KAWABUNGAAAAAAA …
Priča sa druge strane: nastavljaju da voze, njih sedmoro nekako natrpani u kolima iza, ne znaju šta je sa mnom, ne smeju ni da gledaju okolo… U jednom trenutku, vide raščupanu, ćopavu nakazu kako ide iz mraka, psuje na sav glas, planina ječi!
Zglob? Preživeo… Malo sam se dodatno ugruvala, ali ništa nepopravljivo…
Bilo tog leta još sličnih dešavanja… Nijedan dan nam nije bio dosadan… I dan danas umirem od smeha prepričavajući ih…
Najbolja fora, vraćamo se kućama posle nezaboravnog letovanja… Izlazimo u grad, da se vidimo sa društvom… Pitaju me kako sam se provela.
- Fenomenalno! Nikad bolje! – odgovara ćopava osoba u zavojima i krastama…
