… i onda se probudiš jednog jutra i shvatiš da su ti svi dani postali isti – sivi ili bezbojni – i da se svi oni svode na pokušaje da se pregura radni dan, da se preživi noć i dočeka vikend, a onda i da se taj vikend prepliva u nekom bestežinskom stanju letargije.
… i shvatiš da se tvoj život sveo na čekanje. A da ne znaš šta u stvari čekaš.
… i setiš se kako si svoje ’stanje’ opisivala kao ’stand-by’, u kom puniš baterije i čekaš da zaista počneš da Živiš, sa velikim Ž i jarkim, živim bojama… a onda skapiraš da su baterije istrošene, a nisi dočekala one boje…
… i znaš šta je sve Pametno, Racionalno, Preporučljivo, šta sve Treba… samo nemaš snage, ni energije, ni volje da se pomeriš iz žabokrečine i uradiš to. Sve oko tebe se svodi na ‘moram’, pa i to bezvoljno.
… i onda se pitaš – šta dalje? I dobiješ poražavajući odgovor: isto ovo.
децембар 11, 2008 у 12:58 am
Zelim ti da malo budes glupa, da ne razmisljas i da opet ovo ne bude vise deo tvoje pomisli.
децембар 11, 2008 у 6:18 am
Ako cekas dovoljno dugo, docekas, samo da znas
Napunice se baterije, mozda im treba samo malo vise vremena.. A to “moram” ako je bezvoljno, samo zamenis sa “e bas ne moram” i vec se osecas mnogo bolje.
децембар 14, 2008 у 12:09 am
E, moje devojke… neke baterije, koje u startu nisu formirane kako treba, ne vredi puniti… jer kratko traju i brzo se gase… a ono ‘moram’ je kao Demokleov mač nad glavom…
децембар 16, 2008 у 1:56 pm
U sestro slatka, razumem tačno kako se osećaš. Tako rado bih promenila mnoge stvari, ali nekako prosto nemam vremena, pa kao što kaže Zelena pravim se glupa. Srećom sam još odavno rekla sebi da nikada neću da radim od do, pa sam izbegla takav vid moranja.