My train of thought has signalling problems januar 20, 2009
Mučim se sa nesanicom ovih dana. I dok pokušavam da zaspim, negde pred zoru, najčudnije stvari mi padaju na pamet. Slobodnim sistemom asocijacija, postaju samo još čudnije… Sa takvom žurkom u glavi, ko je lud da spava?
Uglavnom, uhvatim jutros (?!) sebe kako se prisećam svih tipova koje sam ikada poljubila. U stvari, kako pokušavam da se setim svih. Ne verujem da sam uspela. Ali sam prokopala stazice do nekih koji mi odavno nisu padali na pamet. Najcrnje od svega – polovini ni imena nisam mogla da se setim. Da, setila sam se nekih drugih stvari (…), ali imena mi uporno izmiču. Pamtim neke fol nadimke kojima sam ih ‘čašćavala’, kasnije, u priči o njima… Jedan od najboljih nadimaka je ‘trojka za trud’! Kako žensko može da bude surovo… Mada, nekako sam ubedjena da ni oni nisu ništa milostiviji…
I interesantna stvar… primetim, u tom zbiranju i oduzimanju, kako postoje trojica sa kojima je počelo sve i završilo se… neprimetno. Čudan izbor reči? Još čudnije što su čak i tada bili toliko nebitni da nisam ni primetila kada smo prestali da kontaktiramo… na bilo koji način. To je jedino objašnjenje koje sam našla. Ne bih da razmišljam o tome kako mi je to neka navika, pu, pu, daleko bilo!
Prateći tako nepovezane vagone po raznim putanjama, setila sam se i nekih koje nikada nisam poljubila. A želela sam. Njihova imena nisam zaboravila. Što samo još dodatno govori o ženskoj sujeti, valjda… Čak se i do detalja sećam u kom momentu su šanse za poljubac izgubljene… Znate onaj trenutak u kom tačno znate da nekoga možete da ‘dobijete’, i onda ga svesno proigrate, previše zauzeti samom igrom? Posle ili budete prijatelji, ili ne budete ništa. Češće ovo drugo.
A tu su bili i prijatelji koji su bili prvo malo više, onda malo manje od prijatelja. Friend with benefits, then benefits got removed. Ne kajem se ni zbog jednog ni zbog drugog pravca. Valjda su se tako neki i ‘profiltrirali’ na svoja prava mesta.
Onda, ženski predvidivo, došli su na red i oni iz foldera ‘Path not taken’. I tu sam se najviše trudila da zaspim! Ko je još lud da u 6-7 ujutru razmišlja o tipovima koji su joj skliznuli kroz prste? Ali bilo je i takvih… Valjda ih svako ima medju svojim trofejima. Kao i one trofeje kojima se ne ponosi. Pa se sve to nekako na kraju izjednači, tešim se.
A vi, kako ‘te? 
Ni početak ni kraj januar 14, 2009
LENA
- Jesam li drugačija danas?
-Jesam.
-Jesam li disala danas?
-Jesam, duboko.
-Jesam li prebolela?
-Ne, ali ovaj bol nije neprijateljski, već utešan…
Svake večeri pre nego što odem na spavanje stanem ispred zatvorenog prozora, pogledam kratko svoj odraz u njemu a onda prislonim lice uz hladno staklo. Sedeći tako, postavim sebi tri jednostavna pitanja. I pokušavam da odgovorim iskreno. Sa druge strane mrak gleda u mene. Odvojim lice od stakla i prstima uokvirim utisnute konture.
Nikad nisam volela ogledala. Od njih se oštro dobijam, poput šamara mi vraćaju mene, izoštrenu. I skroz su nepropustljiva. Nepopustljiva. Pokazuju mi samo onu stranu na kojoj sam, na kojoj ne želim da budem. Prozori su mnogo… magičniji. Mogu u njima da vidim sebe i sa ove i sa one strane. Mogu da nazrem samo kako trepćem medju krošnjama drveta. Ili da naslutim svoj obris. I što je svet svetliji, ja sam nevidljivija. Tek u mraku, kada se zatvore dveri koje vode pogled napolje, gledam, kroz prozor, unutra – sebe.
Ujutru volim da zalepim lice uz ledeno staklo, poput deteta pred izlogom punim igračaka. Onda mogu da prebrojim svoje trepavice u otisku. Da ispravim krivinu obraza. Ostavim poljubac kao pozdrav novoj sebi pre nego što iskoračim u susret toj sebi: osobi koju sam gotovo zaboravila. Sada moram da je otkrivam iznova, vraćajući joj se.
Pitam se ponekad, gde li je bila sve ovo vreme. U onom drugom stanu prozori su bili zastrti debelim, gusto tkanim zavesama kroz koje nije prodirala svetlost. Tamo sam bila ušuškana poput ptića u gnezdu. Mislila sam tada da sam ih zbog toga izabrala. Tek sada znam da su one za mene bile način da sklopim kapke svetu napolju… I da su nas čuvale bezbedne, od tog sveta. Jer je ono što smo imali bilo ukradeno od njega, zabranjeno. Tada se nisam ogledala, čak ni u prolazu nisam mogla pogledom da se okrznem. Tamo. Onda. A nisam se previše ni pitala. Nisam imala potrebe da svakog jutra proverim da li sam još tu. Jer je njegovo postojanje potvrdjivalo moje.
PETAR
-Jesam li srećan jutros?
Uh, kako me je samo uvukla u svoje igre, svoje vračke. A smejao sam joj se kad je insistirala da svako veče pre spavanja postavimo jedno drugom po tri pitanja, i da na njih odgovaramo, naizmenično, dok odgovor ne bude sasvim čist od svakog pretvaranja i skrivanja. Sad već hvatam sebe kako postavim pitanje i zastanem da oslušnem njen glas. Ili se okrećem da joj nešto kažem, kao da je još tu. I pamtim viceve koje će joj se sigurno svideti. Hvatam poneki stih pesme u prolazu još uvek, i to me je ona zarazila, da se smejemo idiotskim narodnjačkim umotvorinama. Onda se trgnem, skapiram da je poenta vica izgubljena.
Treba da odem u taj stan danas, da spakujem svoje stvari. Znam, čim udjem, očekivaću je da mi se baci u naručje. Setiću se kako me je pratila na posao svakog jutra. Uvek bi me zagrlila i spustila glavu na udubljenje mog vrata, koje kao da je po njoj oblikovano. Onda bi utisnula poljubac, tu, ispod vrata, na sam početak grudne kosti, i rekla da je to pozdrav koji će je sačekati kad me opet vidi. Njene vračke…
A nikad me nije pitala, nije želela da zna kako mi se zovu deca, koliko godina imaju. Kao da smo po nekom sporazumu odbijali da priznamo da sve to postoji. Nije čak ni znala koja mi je adresa, ni kada odlazim tamo, to je bio život pred kojim je zatvarala oči. A pričala o svemu drugom. Čak i noću, u mraku, čuo bih je kako šapuće, za sebe, potvrdjuje koliko je zadovoljna. Ne znam odakle je pokupila tu smešnu igru, odakle joj da veruje baš u to… Objašnjavala mi je bezbroj puta kako su reči magijski simboli. I tek kad nešto izgovori, to postaje stvarnost. Zato je i izmislila te svoje rituale. I nikada se nije opraštala.
Ne volim da idem u taj stan, sad kad je prazan. Pre neki dan sam pokušao da svratim. Prvo što sam osetio bio je taj miris. Naš miris. Uvukao se u pore stana. Vazduh bio težak od nas. Otrčao sam do prozora i strgao sve zavese. Kao da će svetlost da ga očisti, prodirući do svih uglova. Da otera senke nas, nepostojećih. Onda sam stajao i očekivao da osetim njenu toplinu tu. I brzo izašao napolje.
LENA
Koračam ulicom i kotrljam njegovo ime po ustima. Neću da ga izgovorim glasno. Nemam više pravo na to. A sećam se kakav je ukus imalo njegovo ime, prvi put kad sam ga izgovorila. Prvo prasak, onda zakotrljani slog koji me je poneo za sobom. I onda eksplozija na jeziku. Čvrsto mi je stisnuo ruku. I time je to ime postalo sasvim posebno za mene.
Sećam se da smo sedeli i pokušavali da razgovaramo. U stvari, ja sam pričala. Imala potrebu da rečima nekako izbrišem taj osećaj da mi se upravo desilo nešto monumentalno. On me je posmatrao, pažljivo. Onda sam odjednom osetila kao da se tišina zgusnula izmedju nas. Vazduh se stisnuo u mojim plućima. Kao trenutak pojačanog pritiska pred letnji pljusak. Plašila sam se da udahnem duboko. Dodir njegove ruke kao da me je otopio. Uzdahnula sam, izgovarajući to ime. I to me je oslobodilo. I danas mi je ono mantra, kad god se uplašim, kad se zbunim.
A tada… nekako je sve delovalo neminovno. Kao u onim snovima kad posmatrate sebe dok sanjate. Nisam ja odlučivala, to je moja sudbina govorila umesto mene. Odbijala sam da vidim bilo šta oko sebe. Samo da se nahranim njegovom kožom, nahranim nama tako da ni za šta drugo ne ostane mesta.
Nikada ništa nisam ukrala, čak ni slatkiš u prodavnici kad sam bila mala. A tada… prvo smo krali trenutke, pa onda sve halapljivije, sate, i na kraju dane. A uvek sam želela još. Čvrsto se držala svakog trenutka, uplašena da će mi proći neopaženo ako popustim stisak.
Sada ne moram ljubomorno da ga čuvam. Jednostavno je tu, u meni. Neodvojiv od mene. Ironično, baš sada kada je MI jednom odlučnom, grubom linijom podeljeno. Pocepano. Tek sada znam da je neuništivo. Postalo je neko novo, posebno, dvopolno biće, koje živi za sebe, van nas. Van ovog vremena. I daleko od ljudi.
Ne bojim se tišine više. Sada joj dopuštam da me obavije i preplavi. One reči koje su u meni neće nestati. Samo se neće pohabati od svetlosti, od daha. Ne plašim se više ni samoće. I ne dam ovaj čvor u stomaku da se rasplete. Neću da zaboravim. Ali još u mraku šapućem njegovo ime.
PETAR
Kad mi naidju ovakvi dani, kad mi je sve naopako… ne znam šta bih sa sobom. Strpam ruke duboko u džepove, da se zagrejem. Ali nema prave topline. Kako je ona bila topla! Njen dodir je uvek bio… povratak. Povratak kući. Ironično, za ceo svet ta ‘kuća’ je bila na drugom mestu. Za mene je samo njena toplina bila dom. Utešna kao detinjstvo pod toplim jorganima zimi. I nikad mi te topline nije bilo dosta. Privio bih se uz nju, noću, dok spava, i osetio kako me greje do same srži. Tamo gde nisam ni znao da mi je hladno, pre nje. Kao da sam pronašao baš onaj komadić slagalice koji mi je nedostajao, jedini komadić koji savršeno staje u moje naručje. Još uvek ne razumem. Još uvek mi je samo dovoljno da pomislim na nju, i da osetim… taj miris, njenu auru..
Znam kad sam ga prvi put osetio. One večeri kad smo se upoznali. Samo je lako spustila svoju ruku u moju i više nisam znao gde sam. Pokušavao sam da se saberem, da progovorim, da je nekako šarmiram. Sad mi je sve to smešno. Nije bilo potrebno da se trudim. Onda je kroz uzdah izgovorila moje ime i znao sam da sam gotov. To je bilo to. Bila je jednostavno tu kao da nikada neće otići. Mogla je sa mojim srcem da radi šta je poželela, da ga napuni, polomi, pocepa ili zakopa, da ga nosi umesto nakita… Eh, život…
Zašto svi uporno zaboravljaju da je Ikar leteo? Pre nego što je pao, ali svejedno. Na krilima koja su se topila – svejedno! To bi bilo kao da za nas kažem da smo bili greška. Da smo pokušali i nismo uspeli. Da se povinujemo mišljenju okoline, da kažemo – dovoljno smo zreli, naučili smo svoju lekciju. Ne znaju oni, ne mogu ni da znaju…
Kao onda kada smo otišli na letovanje. Našli svoju oazu i osamili se. Svakog jutra bih je gledao kako spava, poput prividjenja, sušta nežnost. Najjača slika koju nosim u glavi, od tih dana, je ona dok se vraća sa kupanja, svetlost joj je iza ledja, i beskrajno more oko nje. Sve je delovalo baš tako. Neukaljano. Slušao sam je kako ćereta dok je grizla zrele smokve, a sok joj curio niz bradu. Kako mogu da kažem da nismo uspeli? Ikar nije doživeo neuspeh kad je pao, samo je dočekao kraj svog trijumfa. A to što smo imali će za mene uvek biti trijumf. Uprkos vremenu, ljudima. Čak i nama samima. I ne plašim se da ću je ikada zaboraviti.
LENA
- Jesam li drugačija danas?
-Jesam.
-Jesam li disala danas?
-Jesam, duboko.
-Jesam li prebolela?
-Ne, ali ovaj bol nije neprijateljski, već utešan…
PETAR
- Jesam li drugačiji danas?
-Jesam li?
-Jesam li disao danas?
-Jesam li?
-Jesam li preboleo?
-Preboleo… Jesam li?
Ljubav se prepoznaje ćutanjem januar 12, 2009
Postoji odredjena vrsta skakavca koji čitav život provede u istom žbunu. Ne izlazi odatle dok potpuno ne sazri i ne dodje mu vreme za parenje. Izadje tek tada, a tada se i njegov život završava. Majka priroda je tako uredila da može da ‘voli’ samo jednom, i da je ta jedina ‘ljubav’ istovremeno i prva i poslednja, i životna. On svejedno voli, a istovremeno dobija priliku da upozna svet od kog je do tada samo mogao da nazire odsjaje. I napušta ga, tek naslutivši ga.
Postoji bezbroj stvari koje obećavamo sebi da nikada nećemo ponoviti. Bivamo povredjeni i zaklinjemo se da nam se to nikada više neće desiti. Mislimo da smo naučili. Da se učimo na svojim greškama. A zaboravljamo, pri tom, da se ljubav ne uči, da to nije racionalan proces i svesna odluka, već sila, mnogo veća i jača od nas samih.
I čak i kad znamo da će boleti, i kad znamo da ćemo neminovno biti na kraju i povredjeni i bolni, i da ćemo mesecima sklupčani lizati rane… opet ne možemo da odolimo. Opet uskačemo u taj brzi voz, srca čistog kao da nikada nije bilo sastavljano iz komadića. I volimo kao da je zadnji put.
A kako i odoleti? Kad je izvor najveće sreće istovremeno i izvor najvećeg bola? I mnogo je lakše kajati se i živeti sa sobom, znajući da smo joj dali šansu, da smo pokušali, skočili u ambis… nego kajati se zbog neproživljenog, nepokušanog, propuštenog. Pa makar od početka bilo osudjeno i prokleto. I pre početka.
Koji nas to silan neizdrž vuče? I kako to da, umesto da slabi, s godinama i iskustvom nagomilanim u venama, samo jača, dobija na silini, na intenzitetu?
Možda je zato čovek najprokletija od svih životinja. Što može da okusi ljubav, najjaču drogu koja postoji. I da ceo život provede tražeći sledeći ‘fiks’.
Svaka luda ima svoje veselje januar 9, 2009
Jedna od mojih omiljenih reči u engleskom jeziku je IDIOSYNCRASY. Teško ju je prevesti na srpski (mislim da se u psihologiji i medicini koristi termin ‘idiosinkratičan’ u veoma sličnom značenju), ali podrazumeva ponašanje ili naviku ili osobinu potpuno specifičnu za jednu osobu ili grupu ljudi, distinktivnu karakteristiku.
Interesantno mi je kad pomislim koliko nas takve sitne navike odredjuju i čine jedinstvenim. I koliko mi znači kada, namerno ili slučajno, otkrijem nečiju specifičnost tog tipa. Na primer, bilo mi je neopisivo slatko kada sam otkrila da naše uobičajeno nabrajanje, ‘na prste’, u nekim drugim kulturama nije tako uobičajeno. Indijci broje na ‘članke’… pa na svakom prstu imaju po tri ’stavke’. Mnogo ekonomičnije… zar ne?
Jedna moja drugarica sluša muziku klateći se uvek u istom ritmu. Druga, šetajući ulicom, mora da zgazi svaku šahtu koja je okrugla, a da preskoči svaku koja je pravougaona. Treća pegla samo levom rukom. Četvrta redja knjige na police po azbučnom redu. Peta kategorizuje sve svoje tipove po grčkim bogovima.
I možda jeste čudno, ali tek kad nekoga upoznam do ovakvih detalja, da znam na koji način radi odredjene stvari, tek kad vidim ovakve sitne ekscentričnosti u karakteru ili ponašanju… tek onda mogu da kažem da poznajem jednu osobu. Kao bacanje grubog krokija na papir… a tek kasnije dodavanje raskošnih boja.
Uostalom, svet bi bio monoton i dosadan kada bismo svi bili jednobojni…
Dodajte mi svoju boju…
Uteha januar 6, 2009
Kao stvari spašene iz požara
Na rubovima svesti
Gomilam krpice trenutaka.
Sunce kreće ka zapadu
I na putu se spliće u tvojoj kosi.
Zaboravljam gde sam
I zašto
I samo se smejem.
Nestaju Ali, Možda, Ako, Ipak,
A ostaje ukus narandzinog soka
I miris vrućih kokica
…makar samo u jednom medjukoraku
zagrcnutom
i plahom
koji odjekuje jače od gongova…
Oko sebe crtam krug
Stvarima zaboravljam imena
I menjam smisao.
Uporno nižem ogrlicu dana
A iscrpljeno, žuto vreme
Stari
Brže i ubojitije
Od nas.
