Personality Test mart 30, 2009

Malo sam se igrala. Naletela slučajno na jedan test ličnosti koji mi se učinio prilično detaljan i ne-amaterski. Pa ga prosledjujem dalje. Ispod su moji rezultati. Ne znam koliko su tačni. Volim da mislim da jesu. Test možete uraditi ovde.

A ne mogu da odolim da ne prokomentarišem ovu tabelu. Interesantno da najviše procenata imam kod stavki Artistic, Hedonism, Sexuality i Extraversion, a odmah zatim i Need to dominate. I tačno i nije. Sve stvar perspektive iz koje se posmatra. Najmanje imam za Religious, što je i relativno tačno, ako religiju posmatramo čisto kao doktrinu. Ne znam samo odakle im 56% za paranoičnost, ni 70% za medju-zavisnost. Tu se nešto baš i ne vidim. Hm. Možda treba razmisliti i o tome? Svidja mi se sto mi je avoidance samo 16% (nikad nisam bežala od problema), a otpor prema promenama samo 30%.

Stability results were high which suggests you are very relaxed, calm, secure, and optimistic..

Orderliness results were moderately low which suggests you are, at times, overly flexible, improvised, and fun seeking at the expense of reliability, work ethic, and long term accomplishment.

Extraversion results were high which suggests you are overly talkative, outgoing, sociable and interacting at the expense too often of developing your own individual interests and internally based identity.

trait snapshot:
social, outgoing, worry free, optimistic, upbeat, tough, likes large parties, makes friends easily, rarely irritated, open, enjoys leadership, trusting, dominant, thrill seeker, strong, does not like to be alone, assertive, mind over heart, confident, controlling, feels desirable, likes the spotlight, loves food, social chameleon, hard working, concerned about others

Jezičara mart 25, 2009

Oduvek su me nervirali ljudi koji svima guraju svoju profesiju u lice. U razgovoru nevezanom za datu profesiju. Pozvani i nepozvani. Kao argument u svim raspravama. Kao opravdanje za svako svoje mišljenje. Kao objašnjenje za svoje ponašanje, i kad treba i kad ne treba.

U poslednje vreme mislim da počinjem da bivam jedna od tih.

Nekako se tokom svih ovih godina kako sam čitala, pisala, govorila, podučavala na engleskom desilo da počnem i da razmišljam na engleskom. Da sanjam na tom jeziku. Stranom. Da ga ne shvatam više kao strani jezik.

Nije opravdanje činjenica da mnogo više čitam na engleskom nego na srpskom, i da mi se vrlo često dešava da ne znam na kom jeziku je bila knjiga koju sam pročitala. Nije opravdanje ni to što mi se mnoge svakodnevne radnje, čak i van posla, vrte oko engleskog. Ni to što mi je posao da se bavim engleskim. Ni ovo sokoćalo, sa sve internetom. Ni neka pisma koja pišem, neka koja čitam. Neki ljudi sa kojima nalazim zajednički jezik, iako nam maternji jezik nije zajednički.

Nema opravdanja za to što u svojim srpskim rečenicama počinjem da prepoznajem engleske konstrukcije. Što hvatam sebe kako mi u glavi teče komentar na engleskom u odredjenim situacijama. Što često zabagujem pa ne mogu da se setim nekog izraza na srpskom. Što mi nesvesno izleti poneka engleska fraza ili izraz. Ne volim to kod sebe. Nimalo.

Volim svoj jezik. I trudim se da ga govorim i pišem što tačnije mogu. Volim nijanse i specifičnosti srpskog koje nijedan drugi jezik nema, ne na isti način. Volim arhaizme koji nose duh nestalog ili nestajućeg vremena. Kovanice i ‘izmišljenice’. Interne šale u kojima se reči okreću, izvrću, preskaču, vrte, ogoljavaju, maskiraju i lete u svim pravcima.

A volim i engleski. To što mi se podvukao pod kožu i što sam ga prisvojila. I to što više za mene nije jezik koji moram da razumem, moram da naučim, rečenica koju moram tačno da sklopim, već nešto mnogo prisnije. Življe. Volim to što je preda mnom skinuo svoju masku efikasnosti i ekonomičnosti i počeo da se izmotava. Da otkriva pukotine. Kao japi sa kravatom na kojoj je ona luda žuta ptičica iz crtaća, koja šuška. A i japi šuška, iako je sav bitan.

Volim i svoje snove na engleskom. Uvek su malo drugačije obojeni. Možda je to neka forma eskapizma. Znam da često odavde želim da pobegnem, pa je to mogući način bekstva? Možda je lakše priznati neke stvari na drugom jeziku, jer se tada doživljavaju manje lično. A šta ako taj drugi jezik sve manje biva ‘drugi’?

I što postove ovde često počnem baš na engleskom, pa onda brišem, prevodim i lektorišem samu sebe? Treba li tako?

A mrzim iz dna duše ona foliranja i flertovanja sa nabacanim stranim frazama u govoru. Izafektiranu, forsiranu potrebu da se pokaže … (evo, baš u sred ove rečenice, dok tražim tačnu reč, u glavi mi je samo jedna: ‘versatility’ – savršen primer za baš ono što treba izbegavati!)… da se pokaže kako sam, bože mili, načitan, obrazovan, svetski čovek… I neću da budem takva.

A često mi mozak brži od pameti.

Who? – Adrian Henri mart 21, 2009

Who can I

spend my life

with

Who can I

listen to Georges Brassens

singing

‘Les amoureux des bancs publiques’

with

Who can I

go to Paris with

getting drunk at night with

tall welldressed spades

Who can I

quarrel with

outside chipshops

on landings

Who else

can sing along with Shostakovitch

Who else

would sign a Christmas card

‘Cannonball’

Who else

can work the bathroom geyser

Who else

drinks as much bitter

Who else

makes all my favourite meals

except the ones I make

myself

Who else

Would bark back to dogs

in the moonlit lamplight streets

Who else

would I find

waiting dark bigeyed

in a corner of a provincial jazzclub

You say

we don’t get on

anymore

but

who can I

laugh on beaches with

wondering at the noise

the limpets make

still sucking in the tide

Who

can I

buy

my next Miles Davis record

to share with

who

makes coffee the way I like it

and

loves the way I used to like it

who

came in from the sun

the day

the world spent spinning away

from me

who

doesn’t wash the clothes I always want

who

spends my money

who

wears my dressing gown

and always leaves the sleeves turned up

who

makes me feel

as empty as the house does

when she’s not there

who

else

but

you

Prepoznaj me po ćutanju mart 19, 2009

“See how nature – trees, flowers, grass – grows in silence; see the stars, the moon and the sun, how they move in silence…we need silence to be able to touch souls.”

Kako nastaje i kako raste tišina?

U poslednje vreme volim tišinu. Dugo se nalazila negde ne obodima, zaglušena svakodnevicom. Dugo sam je gušila glasnim pevanjem, još glasnijim smehom. Onda sam počela da se osvrćem, tražeći je. Nisam se ni osvrnula, a ona se već uselila. I raskomotila.

Nekad je toliko glasna da postaje sveobuhvatna i guta sve oko sebe.

Nekad je prijatna i udobna. Mogu da se ušuškam u njoj i uživam.

A nekad je… samo to. Tišina. Bez maske, bez pretvaranja.

Postoje ljudi sa kojima se smejem. Ljudi sa kojima pričam satima. Ljudi sa kojima se ljubim. Oni koje volim da dotaknem. Ljudi koje ne čujem i ne vidim. Ljudi koje, srećna, ignorišem.

A samo oni retki sa kojima umem da ćutim. Oni sa kojima čitave razgovore provedem u tišini. Čitave eone. I nikada ne nedostaje zvuka ni tona. Ni dinamike. Jer ta tišina, takva… ima svoj ton i svoj zvuk. Ritam. I opisuje neopisivo. Govori neizgovorljivo. Leči.

Za nju nisu potrebno izgovori ni razlozi. Samo želja…

A kada tišina počne da grize i grebe… Onda ne bežati. Već je prigrliti. Disati duboko. I zaroniti u nju.

Prepoznajem te po ćutanju.

Miris magle mart 15, 2009

Nećkalica mart 12, 2009

*

Hajde da se igramo nećanja.

*

Prvo ću ja malo da nećem.

Onda ti malo neći.

A dok ja silno, silno hoću,

Ti iz sve snage moraš da nećeš.

A čim počnem da se malo nećkam,

Ti ćeš osetiti zrnašca hoćkanja.

Onda ti hoćeš sve više,

A ja sve više neću.

*

I tako napravimo krug u krugu u krugu.

I vrtimo se u tim krugovima

Dok nam se ne zavrti u glavi.

Tada ni nećemo ni hoćemo,

I hoćemo da nećemo,

I nećemo da hoćemo,

I kad dva plusa daju minus,

Tek onda prava igra počinje…

What’s in a name? mart 5, 2009

Podsetio me post kod Ominotago na to koliko neka imena dobiju sopstveni život i zauvek ostanu označena (na dobar ili loš način) zbog osoba sa tim imenima koje su nam zbog nečega ostale zapečaćene u sećanju.

Sigurna sam da svi vi imate bar jedno ime na koje se stresete. Ime koje, ni krivo ni dužno, nosi negativnu konotaciju. Zbog jedne … (ovde ubaciti ime po želji) koja je bila takva alapača/krava/dromfulja! Zbog jednog … (izaberite sami) koji je takav moron/seljak/sirovina!

A sigurna sam da ste, pored Jelena, upoznali bar pet Marija, deset Miloša, sedamnaest Marka (MarkOVA?), Aleksandri, Vesana, Nenada… i lista ide u nedogled. Interesantno je kako odredjeni periodi imaju svoja trend-imena, i iako mi je drago što je period Radivoja, Radosava i Milojki prošao (da li je?), ni neka ‘nova’ imena nisu pomak na bolje. Koliko dece sa imenima inspirisanim španskim serijama znate? Anastazije, Kasandre, čak znam i jednu Esmeraldu! Rome nisam htela da spominjem, ali ne mogu da odolim da vas ne podsetim da porodicu Radovanović čiji muški članovi se zovu Tarzan, Brus Li i Jamesdin! Lično sam upoznala i jednog Vinetua Petrovića (Čovek je stajao ispred mene u redu u banci, sasvim prosečak, debeljuškast, nizak i ćelav. Kad ga je šalteruša prozvala, morala sam da istrčim napolje i prepadnem par penzos-baba prasnuvši u smeh!).

Uh, padaju mi na pamet i oni drugi slavni primeri odličnih kombinacija imena i prezimena ili imena i zanimanja. Npr. ginekolog na studentskoj je jedno vreme (možda još uvek) bio Kastratović! Jedan od bivših direktora ŽTP-a – Zaklan! Pazite sad kombinacije: Đokić Kitica! Zloćo Mladji! Jajalo Pile! Fuksa Mira! Degen Erika! I vrhunac vrhunca, za mene: Mensur Dlakić!!! Pozdrav i rukoljub inventivnim roditeljima!

I onda se pitamo otkud to da većina ljudi ne voli svoje ime. A interesantno je da veoma često, čak i ljudi sa lepim imenima imaju neku vrstu negativnog komentara na svoje ime. Jeste li vi zadovoljni svojim? Kako biste želeli da se zovete?

Šalu na stranu, duga tradicija kod Srba bila  je da kumovi biraju imena novorodjenoj deci. Da li je to uzrok nekih katastrofalnih ‘osuda’ na doživotnu robiju nakaradnom imenu? “Kad je moj kum išao u školu (tamo negde u petnaestom veku), svidjala mu se jedna devojčica po imenu Nedeljka…“  Zamislite slatko, gugutavo stvorenjce sa imenom Živorad! Na svu sreću, kumovi su izgubili ‘dominaciju’ u ovom domenu, a roditelji bi trebalo po nekom pravilu da donose malo srećnije odluke… Trebalo bi, bar. Mada, u poslednje vreme, vlada poplava Lena, Jana, Dimitrija, Strahinja… i nije to loše, lepa su to imena, ali kako to da su ih ljudi postali svesni tek tokom poslednjih nekoliko godina? Stara imena, samo ih dugo nije bilo. Čemu da zahvale na ovakvom masovnom comeback-u?

A o nekim ‘dobrim’ idejama kada se ćalac i kum napiju dok mlada mama stenje… Za sada ih znam svega nekoliko: Zemljosije, Goroljub, Devica, Srebrenko, Razumenka, Zdenka, Mušmula, Gradivojka…(DA, zaista postoje ljudi sa ovakvim imenima, a nemaju po sto godina!).  A slučaj kada deda dobije kola na lutriji baš dok se unuk radjao, pa jadnik morao da vekuje sa imenom Stojadin?!

Odoh predaleko… No, da se vratimo: koje ime je za vas oduvek imalo pravi prizvuk, a koje vam para uši? Ili prosto, dodajte mojoj kolekciji još neki biser…