Pa moram malo… maj 25, 2009

U mojoj glavi stanuje patetika, nema drugog objašnjenja za to!

Na primer, iako odavno više nisam tinejdžer, nekako nisam uspela da prerastem ljubakanja na ulici i u haustorima i držanje za ruku… A mislim da nikada i neću. I kad god me drmne onaj ‘leptiriću-šareniću’ momenat, nekako zamišljam baš takve scenarije. A i taj momenat baš ume da me drmne.

Dovoljna mi je jedna ’srceparajuća’ pesma da skroz predjem na tamnu stranu.

I još uvek sam patetično luda za muzikom poput prosečne tinejdžerke, sa sve iščekivanjem da se pojavi sledeći album, novi spot… ma ceo komplet simptoma! Zamišljam sebe kao bakutu koja otkriva novu rok grupu, ceo dan provodi zakucavši omiljenu stvar na ‘repeat’ i plaši unuke!

Ista bakuta, uz sve to, ne izlazi iz farmerki (odgovorno tvrdeći da su najudobnija moguća odeća), starki i ne skida se s neta, na sveopštu radost svojih milih i dragih!

Uskoro punim trideset… i nekako mi se čini da još ne umem da se ponašam u skladu s godinama. Čak su mi i sve one priče o materinstvu, biološkom satu, skrašavanju, svijanju gnezda … toliko daleke i strane, da prosto ne mogu sebe ni da zamislim u jednoj od takvih uloga. Pa još mi se živi! Još sam suviše sebična da bih brinula o nekom drugom! Još sam suviše nezrela da bih bila odgovorna za druge!

Još hoću da se kao klinka ljubakam po Kališu, da idem na rock koncerte, da skačem i glupiram se kad čujem omiljenu pesmu, da ostajem na improvizovanim, neplaniranim žurkama do zore i prespavam ceo naredni dan, da pravim gluposti, da se neodgovorno ponašam, da neplanirano zapalim u drugi grad, da se neplanirano predomislim na pola puta i vratim se nazad (samo zato što mi se može), da flertujem sa strancima, da često čujem sebe kako kažem ‘Nikada do sada nisam…’, da dišem punim plucima, bacim oprez u vetar… Da se svemu čudim. Da ne prestanem da se oduševljavam i zadivljujem kao derište. Da se napijem amaterski mešajući pića. Da pravim smešne kule od peska na plažama dok me oni ‘ozbiljni odrasli’ sa neodobravanjem gledaju…

Neću da napunim trideset i počnem da zapadam u penzos-fazu. Ni da počnem da primećujem upitno-optužujuće poglede uperene u mene. Ni da počnem da objašnjavam sve istorije svojih bolesti i tegoba. Da odjednom više volim da ’se družimo po kućama’.  Neću ni da znam s kim se švaleriše komšinica pored. Ni da nosim propisnu pidžamu. Ni da idem u ‘šetnje’. I raspravljam satima o politici. Da ima logike da rečenice počinjem sa  ‘Sa ovoliko godina…’ ili još gore ‘U mojim godinama…’  Neću da prestanem glasno da se smejem na javnim mestima jer to privlači pažnju. Ni da prestanem da nosim odeću veselih boja, jer to ‘ne ide’. Neću da prestanem da psujem sve one kojima to (i mnogo toga drugog) ‘ne ide’.

A neću ni da pravim frku zbog toga što punim trideset.

Zapevaj i za pojas zadeni maj 17, 2009

Koliko puta vam se desilo da potpuno pogrešno i na svoj način skapirate tekst neke pesme i da umirete od smeha kada zaista čujete pravu verziju? Mislim da je jedan od mojih najvećih bisera vezan za pesmu ‘Čudna šuma’. Znate onaj deo: “… dodje tigar zvani Kan…“? E, pa ne znate… to je u stvari “dodje tigar, zvali ga“… Zvučalo mi skroz logično, najozbiljnije… sve do pre godinu dana ili tu negde, kad sam se zagrejala za karaoke…

Ostale ispale? I moje i tudje, ‘ajmo na gomilu:

“A šta da radim, kada odu prijatelji moji, kada ode devojka NA KONJU, BACAM OČI!…“

“Ništa mi nije važno, našao sam DOLARE, ja bih samo da sviram…“ (Ova verzija mi se čak i više svidja!)

“Cele noći ti si forsirala KONJA, jutro kvari sinoć započete veze…“ (Može i tako, kad imaš pravog konja za forsiranje!)

“Avionu, slomiću ti krila, kad ne letiš onim iz Dubila…“ (gde li su ti Dubili, majku im…?)

“Visok momak, PATRNAK, izgubio opanak…“ (Morala je i Brena!)

“Hej, LAK si stari ti, nemoj sve pokvariti…“ (Nezaobilazni Djole)

“Selma, putuje NA PAG U PET…“ (Precenjeno visoko obrazovanje!)

“… dječaci koračaju s CISTOM na uhu…“

“…  da l’ me ona ima još u planu il’ zbog mene bere SREĆNI cvet…“ (Pih, šta mi znamo šta je trešnja…)

“… rekla si da se da TOČAK ni bršljan ne hvata…“ (Djole u Rolling Stone verziji)

A sad malo da čujem vas? Ko preuzima mikrofon?

Kakvi god da smo… maj 13, 2009

Komentar:

Ružo, dušo… maj 12, 2009

Krenem jedno, pa malo načnem od drugog, pa započnem i treće… Nešto sam ozbiljno neorganizovana ovih dana. Inače mi to nije problem. Doduše, moja ‘organizovanost’ je stihijska po prirodi, pa krenem i radim po sto stvari istovremeno, ali ih bar završavam i znam kad i kako i šta radim.

Ovih dana sve čeka i stoji, a ja se vrtim u krug. Sednem da, fol, isplaniram i zapišem i sredim se… a onda mi ceo dan prodje tako… u ‘organizaciji’. Uradila? Ništa!

Okvirno znam šta mi sve treba, i koja pitanja i kome da postavim za ono što ne znam… ali sve nekako ostaje na tome. Najgori slučaj zapasiranog mozga! (‘IKAD’… dodali bi ovi pametni sa reklama!)

Setim se, tako, bitnog momenta… i nazovem osobu koja treba u tome da mi pomogne (poveže sa nekim desetim, bla bla bla). Onda se siti ispričamo, nekih pola sata o glupostima i banalnostima, ja happily završim razgovor i tek onda se setim što sam uopšte podizala slušalicu! A glupo da cimam ponovo! Pa nije okačena o klin! (Osoba, ne slušalica!)

A da ne spominjem da sam, dok sam neobavezno ćaskala sa jednom osobom, zaboravila da se javim drugim dvema, koje su čekale moj poziv. I setila se oko ponoći…

Ma kakav krug! Najgori vrtlog!

Neko pametan mi rekao da pišem sve što treba da uradim. Uredno ja to zapišem, ali onda zaboravim gde mi je ceduljica! Izroni nekih nedelju dana kasnije, kada je već uveliko kasno…

A Marfi… zajebava na svakom koraku! Prešao sve mere i granice! Više se ne odvaja od mene ni na sekund! Brine me, šta mu je sa ostalom klijentelom. Da ne nedostaje nekome možda?

Da bar imam oko šest banki, pa da znam koji mi je… ili da sam se zaljubila… ili da sam u pubertetu ili klimaksu… Bilo koje objašnjenje da mi je, ukratko…

Pre neki dan sam se prvo izljubila, pa onda ista ispričala sa nekom gospodjom koja mi je prišla na ulici. Upitale se za junačko zdravlje i sve po redu… Onda sam otišla kući da dobro razmislim da li je uopšte znam i odakle. Ili je ona i gora od mene pa prilazi napoznatima na ulici…

Setih se priče o bakuti koja mi je jednom prišla na autobuskoj stanici. Isto tako, pitala me kako sam, kako su mi roditelji, jesam li završila školu, šta radim… ma ono, grilovao me bakutaner dobrih pola sata. Onda rekla: “Pa svrati nekad opet“, okrenula se i otišla, blaženo, svojim putem…

Eto, i ovaj post. Znam sigurno da sam htela nešto pametno (!) da napišem… samo mora da sam i to zaturila…

(Po)kretanje maj 10, 2009

Nekad krećeš i nemaš pojma kuda ćeš stići, ni da li ćeš stići, ni koliko treba da ideš… ali put te zove i ne možeš da mu odoliš.

Nekada ne razmišljaš o tome šta te čeka, već zakoračiš, ne znajući da li ja na sledećem metru čvrsto tlo ili ambis.

Nekada samo skočiš i ne razmišljaš o padu.

A nekada… nekada razmišljaš danima, predvidjaš i predočavaš sve barijere i prepreke, vagaš i meriš… iako znaš da je put svejedno ispred tebe i da ćeš ipak krenuti.

And what happens when an unstoppable force meets an unmovable object?

The God of Small Things -Arundhati Roy

„We’re Prisoners of War,“ Chacko said. „Our dreams have been doctored. We belong nowhere. We sail unanchored on troubled seas. We may never be allowed ashore. Our sorrows will never be sad enough. Our joys never happy enough. Our dreams never big enough. Our lives never important enough. To matter.“

Then, to give Estha and Rahel a sense of Historical Perspective (though Perspective was something which, in the weeks to follow, Chacko himself would sorely lack), he told them about the Earth Woman. He made them imagine that the earth-four thousand six hundred million years old-was a forty-six-year-old woman-as old, say, as Aleyamma Teacher, who gave them Malayalam lessons. It had taken the whole of the Earth Woman’s life for the earth to become what it was. For the oceans to part. For the mountains to rise. The Earth Woman was eleven years old, Chacko said, when the first single-celled organisms appeared. The first animals, creatures like worms and jellyfish, appeared only when she was forty. She was over forty-five-just eight months ago-when dinosaurs roamed the earth.

„The whole of human civilization as we know it,“ Chacko told the twins, „began only two hours ago in the Earth Woman’s life. As long as it takes us to drive from Ayemenem to Cochin.“

It was an awe-inspiring and humbling thought, Chacko said, that the whole of contemporary history the World Wars, the War of Dreams, the Man on the Moon, science, literature, philosophy, the pursuit of knowledge-was no more than a blink of the Earth Woman’s eye.

„And we, my dears, everything we are and ever will be are just a twinkle in her eye,“ Chacko said grandly, lying on his bed, staring at the ceiling.