Čudne su staze kojima se kreće ovaj blog. Pre izvesnog vremena, u jednom od postova, objavila sam pesmu Jovana Nikolića “Kad je sve volim“. Nisam ništa znala o autoru, bio mi je potpuno nepoznat, ali mi je pesma bila neodoljiva. Ne sećam se više ni gde sam je pronašla ni kako, ali je već godinama imam u ‘prepisanoj’ varijanti. Ima ono ‘nešto’ što neke pesme čini nezaboravnim. Pretpostavljam da je u ovoj to onaj čudni skup slatkih delića svakodnevice u kombinaciji sa glasom iskustva.
U svakom slučaju, priča ide dalje. Gospodin Nikolić mi se, nakon izvesnog vremena, javio, slučajno našavši svoju davno zaboravljenu pesmicu na blogu. Onda su i njega, preko iste te pesme, pronašli neki dragi ljudi koji ga nisu dugo videli.
Eto, toga se setim kada dodju oni trenuci u kojima se zapitam da li ovaj blog uopšte ima nekakvu svrhu…
Zahvaljujući gospodinu Nikoliću, imam tu čast da ovde postavim još jedno od njegovih davnih pisanija…
***
HALUCINACIJE JEDNE MLADOSTI
Vremena za naše surete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?
*
Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…
*
Bio bi to brak neviđenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete
*
Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist slađe kafe i pušili bi „Kent“.
*
Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
„Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“
Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predviđenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
između narcise i psihopate savršeni sklad !
*
Kažem ti, to bi bio brak,
neviđen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.
*
Samo, sutra, kad se udaš za: „dobro situiranog, karakternog, i bez mana“
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen događajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice:“Slušaj, znaš kolika si budala?!“
*
Nećeš valjda da mu rađaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tuđe gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene …
Čačak (1974.)
‘Poljubac’ Gustava Klimta. 
‘Poljubac’ Augustusa Rodina.
