Halucinacije jedne mladosti – Jovan Nikolić jun 7, 2009

Čudne su staze kojima se kreće ovaj blog. Pre izvesnog vremena, u jednom od postova, objavila sam pesmu Jovana Nikolića “Kad je sve volim“. Nisam ništa znala o autoru, bio mi je potpuno nepoznat, ali mi je pesma bila neodoljiva. Ne sećam se više ni gde sam je pronašla ni kako, ali je već godinama imam u ‘prepisanoj’ varijanti. Ima ono ‘nešto’ što neke pesme čini nezaboravnim. Pretpostavljam da je u ovoj to onaj čudni skup slatkih delića svakodnevice u kombinaciji sa glasom iskustva.

U svakom slučaju, priča ide dalje. Gospodin Nikolić mi se, nakon izvesnog vremena, javio, slučajno našavši svoju davno zaboravljenu pesmicu na blogu. Onda su i njega, preko iste te pesme, pronašli neki dragi ljudi koji ga nisu dugo videli.

Eto, toga se setim kada dodju oni trenuci u kojima se zapitam da li ovaj blog uopšte ima nekakvu svrhu…

Zahvaljujući gospodinu Nikoliću, imam tu čast da ovde postavim još jedno od njegovih davnih pisanija…

***

HALUCINACIJE JEDNE MLADOSTI

Vremena za naše surete je sve manje

eto, videćemo se tek u subotu

A mene užasno muči drugo pitanje:

Koliko još vremena i susreta imamo u životu?

*

Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!

Zamisli svu lepotu te scene

Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,

nego – slika, a na slici – ti do mene…

*

Bio bi to brak neviđenog stila

odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete

Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.

Ne znam za ostale planete

*

Dobili bismo jednu sobu od mame i tate

Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment

Apstinirali bismo od  onih stvari u jutarnje sate,

u korist slađe kafe i pušili bi „Kent“.

*

Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:

„Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“

Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predviđenim tonom;

Neka ceo svet u očaj baci,

između narcise i psihopate savršeni sklad !

*

Kažem ti, to bi bio brak,

neviđen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete

iz koga bi, po zakonu udruženog rada,

finalni produkt bio – zdravo, muško dete.

*

Samo, sutra, kad se udaš za: „dobro situiranog, karakternog, i bez mana“

(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)

Ja ću, zahvaćen događajem, nekako već stići do svoga stana

i reći odvažno ogledalu u lice:“Slušaj, znaš kolika si budala?!“

*

Nećeš valjda da mu rađaš decu?

Da u sebi nosiš nečije tuđe gene?

Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu

a krijući rodi, jednog malog  mene …

Čačak (1974.)