Kao zrela, rumena pomorandža… tako je sve počelo. Ulovljeno sunce. Ubran zrak sa neke daleke obale.
(Neki dani mirišu na čežnju.)
Gruba kora koja savršeno legne na dlan. Prvo lagano gorak ukus koji najavljuje slast. Onda spada deo po deo… kao kad na vetru lelujaju Salomini velovi…
(Zbog nekih dana vredi žudeti.)
Pre konačne slatkoće providna opna. Pre nego što spadne poslednji veo.
(Neke dane vredi čekati.)
Onda kiselo i slatko zaplešu na jeziku. U grlo se sliju savršeno ujednačeni.
Da, ovaj dan ima baš takav ukus…
I kad progutas, streses se i coknes jezikom, pa sledeci zalogaj…
Ah da,dani imaju svoje lice,a uz to naravno i boje, mirise i ukuse..)))Dani sa ukusom pomorandze su osvezavajuce veseli i puni energije…Dopada mi se kako si recima nacrtala kroki ovog dana…divno..
Hvala, devojke…
Još jedna od slasti takvih dana je što retko dolaze… i kratko traju…
žudimo, čekamo, dođu ali nekako prekratko traju
da se samo malo može zaustaviti sat, samo malo:)
Pozdrav, Dolly…
A kada bismo zaista mogli da zaustavimo sat i produžimo takve trenutke… zar ne bi onda izgubili deo svoje privlačnosti? Kada bi morala da jedeš svoje najomiljenije jelo SVAKOGA DANA… da li bi ti i dalje bilo isto tako omiljeno?
Ne znam da li bi izgubili dio svoje privlačnosti, a ne bih ni eksperimentisala.
Samo bih malo zaustavila vrijeme, malkice samo, ne mnogo