Otkucaji jul 20, 2009

Kako su nam samo tela krhka i zaboravna. U julu, dok nas leto obavija, toliko je teško setiti se zime kao da je nikada više neće biti i nije ni bilo…

Dok se prve note pesme odmotavaju u mojoj glavi i svuda oko mene, već unapred žalim za onim poslednjim koje nikada neću moći da ponovim. Ne na isti način. Ne sa istom žudnjom. Da li u slatkoći više uživamo dok tek počinje da nam se u tananim kapima razliva po jeziku, ili dok nestaje, i svesni smo šta gubimo?

Da li se ikada išta može zaista ponoviti?

Slike nismo mi. Ni naša sećanja. One nas ne čuvaju, već troše i dele.

Ljudi i prostori opraštaju. Zaboravljeni stihovi, odavno pročitane knjige, pokreti i sećanja… sve nam oprašta. A vreme? Da li nam ono ikada dopušta da budemo novi i stari istovremeno? Da li mi večerašnji možemo dozvati duhove onih koji besmo?

Možda su nam snovi zato tako veliki?

Obećanja koja nikad nismo izgovorili. Pesme koje nikada nismo napisali. Sećanja koja nismo doživeli. Onaj dodir od kog smo ustuknuli, koji je mogao da bude i provalija, i most nad provalijom koja nas sada deli.

Ljubav jeca u supernovama želja.

Uverena sam da negde pod mojom kožom stanuju svi ti izgubljeni trenuci. I da se rezovi na koži s godinama sve manje primećuju.

Znaš onaj trenutak kada zaroniš u more, i kada izroniš, odjednom si svestan koliko si mali, ništavan, pred tim ogromnim prostranstvom koje te guta? Koje nema ni kraj ni početak, a u njemu si samo nebitna mrvica koja mu pluta po površini. Znaš da mu negde tu ispod tvojih nogu, koje nemaju oslonca ni u čemu, ispod tvog tela koje bestežinski traje, postoje gradovi, postoje čudovišta i postoje zadovoljstva koja nikada nećeš osetiti… Kroz telo osećaš kako mu kuca puls… osećaš damare ogromnog, nezamislivog bića…

I pitaš se – šta je to što te svakog puta vrati do obale?

Ni u ogledalima nas nema. Dok hemija odradi svoje i pokaže nam nasumično odabrani lik, mi već nismo to u šta gledamo.

Ne Bira Se Ljubav – Pero Zubac jul 7, 2009

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se oduprijeti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
vidjeti.

Volio bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Leti, leti… sve u tri lepe! jul 3, 2009

Pametni kažu da kad nešto neće, ne valja forsirati. A ja ne bih bila tvrdoglavi blizanac kad ne bih gurala najjače baš onda kada postoji otpor. I uprkos tome, ovo leto mi se nešto se slaže uz ten. Bar ne ovako kako je počelo…

Od tridesetog rodjendana (prvog koji nisam ni na jedan način obeležila – ne namerno, već igrom slučaja, mogućnosti i nemogućnosti), kada su počele vrućine, meni je počelo da miriše more. I onda su krenuli planovi. Prvi plan… za dalek put i velike promene… koji se izjalovio, baš negde tih dana. Onda su krenule rezervne vrijante, iz čistog očaja što ću neplanirano leto provesti u svojoj žabokrečini.

Prvo je problem bio naći nekoga ko zadovoljava dva prosta uslova: nema planove za letovanje, a da je to neko sa kim mogu da podnesem da provedem deset dana. Sužen izbor, prilično… Kada se takva osoba ‘desila’, onda je trebalo naći odgovarajuću destinaciju. Kao najprihvatljivija, izronila je Grčka. Ali ne lezi vraže – drugarica-saputnica ima u svom pasošu odbijenicu za šengen, zbog koje ne može da dobije ni grčku vizu. Nekih desetak dana smo provele zivkajući agencije, konzulat i razne ambasade, i na kraju potpuno uverene da je dobijanje vize apsolutno nemoguće, odustale od Grčke.

Sledeća opcija je bio Tunis. Nisam bila nešto zagrejana (dok ona jeste), a onda sam na raznim forumima čitala opise

Sidi Bou Said - grad u mojim bojama, koji nisam videla ovog leta

ljudi koji su bili tamo na letovanju i apsolutno se primila na priču o dvodnevnom izletu u Saharu džipovima, jahanje kamila, noćenje u oazi, posete naseobini Berbera, Kartagini, plavo-belom gradiću Sidi Bla-Nešto… i krenulo je opet rovarenje po agencijama i ponudama. Našle smo idealnu ponudu (vrlo jeftinu, čak) i poletele u lokalnu turističku agenciju koja radi subagenturu za sve naše veće agencije. Sve se dešava krajem juna, a mi možemo da putujemo samo početkom jula… i još naivno verujemo da Srbi ne trče baš u buljucima u Tunis, kada su im tu Turska i Grčka. No, naravno da mesta nije bilo i da su svi jeftini aranžmani već uveliko rasprodati. Onda traženje drugih agencija. Jedna nema mesta u avionu, druga nema mesta u hotelu… svakojake komplikacije u samo par dana… Na kraju nadjemo još jednu idealnu kombinaciju, opet za Tunis… pozovem direktno agenciju – može, ima mesta. Odem opet kod ovih ‘lokalnih’, da sve provere – može, sve igra, ima mesta. Onda me zovu pola sata kasnije: došlo je do greške. Ponuda koju sam pronašla na sajtu i proverila (dva puta!) je pogrešna, nije u pitanju 13 dana, već 10 – cena je, naravno, ista! Iz čistog revolta otkažem i tu rezervaciju!

Posle toga mi se od same ideje da ronjam i rondam po sajtovima raznoraznih agencija dizala kosa na glavi.

I sada sam tu gde sam…

Još uvek pomalo besna, pomalo razočarana, pomalo deprimirana…

Baš večeras sam išla da gledam slike koleginice koja se upravo vratila iz Tunisa. Dolivanje soli na ranu? Ma ne…

I još jedno pitanje, pred kraj… nešto o čemu puno razmišljam ovih dana. Kada otkrijemo da nas naši prijatelji ne poznaju, je l’ to naša greška ili njihova?

Plava vrata plavog gradića - zatvorena