Zakorači Sa Mnom avgust 29, 2009

Korak Prvi

Koliko se može daleko na dva gola stopala, sa ožiljcima od trnja, prašinom dalekih drumova i ogrubelom kožom od brojnog, iznenadno oštrog kamenja, baš onda kada je delovalo bezopasno i oblo?

Korak Drugi

Koliko daleko se može tragom tudjih stopala, makar i po najmekšem pesku, kada njihov otisak ne leži pod lukom našeg, a što dalje idemo, sve je nejasniji cilj?

Korak Treći

Koliko dugo, kada sve ode, možemo samo sedeti pored puta i posmatrati tudje djonove kako stupaju tim istim putevima sa kojih smo mi sišli?

Korak Četvrti

Koliko puta ćemo na samim vrhovima prstiju, preko tanane niti,  lebdeti iznad raznih provalija?

Korak Peti

Koliko dugo treba hodati pre nego što zaista naučimo kako se to radi? Koliko će boleti to beskrajno koračanje?

Korak Šesti

Koliko dugo ćemo cupkati, poskakivati, šepati, skakati, marširati i puziti pre nego što uhvatimo onaj savršen ritam u kome naša stopala samo sa još jednim drugim mogu da stvore melodiju?

Korak Sedmi

Kažu da je najteže zakoračiti i najbolnije zaustaviti se na pola koraka.

Korak Osmi

Koliko često će nas sopstvena stopala izneveriti i krenuti tamo gde ne želimo da stignemo?

Korak Deveti

Koliko često ćemo pokleknuti, pasti, onda obrisati prašinu sa kolena, i nastaviti dalje? Sa flasterima, zavojima, šavovima?

Korak Deseti

Koliko puta ćemo pomisliti da smo stigli?

‘Your heart carries your body, not your feet’ avgust 23, 2009

…Gledam malog zelenog opnokrilca kako juriša na tri svetiljke lustera u mojoj sobi. Čujem lagano ‘tup’ kada nasrne na sijalicu. Kratko ostane na njoj, tek samo nekoliko sekundi je deo tog svog sunca, a onda, ošamućen, počinje da pada. Negde na polovini svog strmoglavog pada, osvesti se i svom snagom pojuri ponovo na gore, neumorno, neuništivo, bezrezervno, neustrašivo… i tako satima.

Izmedju njegove jedne ćelijice instinkt-mozga i naše beskrajnosti malih sivih ćelija, zamršenih gotovo kao i mi sami, stoji baš takva vrsta zaborava – biranja da se ignoriše neuspeh i slepo juriša ka cilju svojih želja. Kojim delom svojih mozgova, srca, ili duša – a toliko imena imamo da opravdamo odustajanje – mi prestajemo da postojimo toliko neustrašivi?

Deca se ničega ne plaše. Ni životinje ne znaju za strah od nerealnog. Kada mi počinjemo da ga gajimo, kada mu dopuštamo da vodi naše živote?

Kada počinjemo da odustajemo od sebe, odustajući od svega ostalog?

U našem mozgu, kažu psiholozi (a ja to prevodim na jezik razumljiv meni), svaki put kada napravimo odredjeni izbor, od izbora šta obući do izbora zanimanja, od najnebitnije svakodnevne raskrsnice do velikih životnih ukrštanja – svaki put, dakle, kada od niza tih moždanih ’stazica’ krenemo jednom, ona jača, postaje utabana, a one koje nismo izabrali, a postojale su kao mogućnosti, bivaju sve tanje. I tako se povećava verovatnoća da ćemo svaki sledeći put napraviti isti izbor. Dok ne ostanemo potpuno bez ideje o tome da možemo promeniti svoj put i krenuti drugom stazom. A te druge staze s goinama postaju sve tanje, sve nevidljivije, i čak i ako slučajno krenemo njima, koračamo oprezno kao hodači po žici, na rubu odustajanja. Uvek odustajanja. I povratka na poznato.

Laž je da nam srce postaje slabije svaki put kada ga slomimo. Postaje jače. Postaje otpornije. I spremnije za nove borbe. Zašto ga onda tako prokleto dobro štitimo?

Samo MMS! avgust 19, 2009

Da li su emocije toliko van mode da je sramota prošetati ih? Blam čak i imati ih, pa makar i u dnu ormara?

Jedna drugarica mi se žali ovih dana da su svi tipovi sa kojima je bila samo raspoloženi za brze kres-šeme i slične instant-varijante. A ona bi da se zaljubi.  ‘Pa gde nalaziš ti te tipove?’, pitam je. ‘Na netu, na chatovima, ili na TV-u, one sms poruke…’

Koji tip će preko SMS chatovanja juriti ženu svog života? I koliko bih poštovanja imala prema muškarcu kome je to jedini način da nekoga šarmira?

Pitam je kako ide, to sa porukama. Chatovala jesam, ali preko neta, a to onda ume i da potraje… Sa ovim, novim metodama, nisam baš upoznata. ‘Pa,’ objašnjava mi ona, ‘prvo razmenite MMS, fotke i to, onda osnovne podatke… pa ako se sve uklapa, onda se dogovorite da se vidite.’

Kada je ‘dejtovanje’ postalo toliko jednostavno? Zar se sve svodi na to? Odgovara broj godina, visina i težina vam se uklapaju, broj cipela ne odudara – pa krećemo u akciju?! Šta bi sa šarmom, šta bi sa elegantnim flertom, sa fluidima koji treba da poteku, onom finom, nezamenljivom hemijom?

Jesmo li stvarno toliko oguglali na sve da nam se svet svodi na par cifara koje treba uklopiti? Ili smo toliko okruženi instant-svim i svačim da smo i život počeli da pakujemo u par odgovarajućih kućica koje samo treba štiklirati?

Moja drugarica ima čak i razradjen sistem po kome odmah može da proceni sa kim ima posla. “Ako mi pošalje fotku na kojoj previše pozira, onda otpada. I ako živi sa roditeljima, otpada. I ne volim plavušane…“ I lista tako ide… A sa kim ona živi? Sa roditeljima. Kakve fotke šalje? Najušminkanije moguće.

Jedna druga drugarica, potpuni frket za prethodni primer klota, žali se kako joj treba muškarac. Izlazi li gde? Nigde. S kim se vidja? Samo sa brojnom rodbinom i najužim krugom prijatelja. Isključivo po kućama. ‘Pa gde ćeš ga naći?’ pitam je. ‘Jedino ispod kreveta da ti se sakrije.’ Iskoči povremeno na neki net-chat, kad baš padne u krizu. I onda se slatko ispriča sa nekim derištem iz Slovenije. ‘Baš mi je sav sladak,’ kaže. Valjda je radi materinski instinkt, šta li…

A kad sam već kod toga, letos sam se baš zabrinula za svoje zdravlje. Provela nekoliko dana odmora sa nekim drugaricama u Ohridu. Sve smo tu negde, približnih godina. Uveče, one bi da prošetaju, ja bih u pravi provod. One naručuju sokiće, ja bih nešto žestoko. Odvučem ih na rock svirku, one se žale da im je glasno. Ja šmekam tipove, one se okreću za bebama i guguću. Pitam se prosto – da l’ me je skroz zaobišlo ili me neće ni stići?

I tako…

Gledam oko sebe i vidim more devojaka, svojih poznanica i prijateljica, koje su same. A nijednoj ništa ne fali – bar ne ništa krupno. Sve i lepe i pametne. I same.

I pitam se šta je sledeći nivo na koji ćemo se popeti i na koje ćemo sve načine svoje emocije zaglušavati?