Jedan mali, beznačajni utorak tokom koji se klati na tek načetom septembru.
Samo jedan u nizu takvih. Nekoliko ljudi, nekoliko priča, malo dosade, malo frustracije, malo posla, mrva razonode… za samo par meseci ni po čemu ga neću pamtiti. Utopiće se i nestati u aleji izgubljenih dana koji već odavno žive u nekoj potpuno drugačijoj galaksiji.
Bez velikih misli i velikih dela, bez onih dragocenih sitnica koje trenutke čine nezaboravnim.
Nije li to previše rasipnički – izgubiti čitav jedan dan? Nije li nam bivstvovanje suviše kratko da bismo se tako razbacivali…? U jednoj nedelji sedam dana, u svakom danu dvadeset četiri časa, sve ukupno deset hiljada i osamdeset minuta… Koliko je to kada se računa u preslušanim pesmama? Pročitanim knjigama? Podeljenim osmesima? Poljupcima? Snovima?
Znaš kako senke postaju sve teže i duže dok nestaje dan? Da li to on u stvari očajnički pruža ruke ka nama i hvata se za poslednje štraftice svetla na kom bi dobio jasniji oblik, vredan pamćenja? Vredan onoga ‘Sećaš se kad smo…?’
Da li nam makar tragovi tih dana ostanu u očima… nekad? Medju trepavicama? U kosi?
Ili stignemo do kraja, kada se sve broji i računa i za svim žali… a ni polovine se ne sećamo?
Eh, ti moja, zaborav koraca uz nas.
Secacemo se svega sto mislimo da smo zaboravili…da se izgubilo u lavirintu nasih dana..Secacemo se kada vreme postane nase…u nekim buducim danima..
Eto, vas dve, dva potpuno suprotna misljenja…
„Još jedan utorak
ne to ne mogu da podnesem…
Taj dan je baksuzan!
Zar nije dosta što je jesen?“
Podsetila si na pesmu, moram je pustiti…
Volim kad neko tako piše, a ono što je važno ostaće u nama
Pa to se baš i pitam, breskvice… hoće li? Ili će nestati, poplavljeno nevažnim?
Ma hoće Gemina, sigurno. Ponekad mi iz sećanja isplivaju tako čudesni trenuci, boje, slike, dogadjaji, a da ni sama nisam znala da ih pamtim. Jednostavno se pojave, da pokažu da su tu oduvek, samo ih ja nisam registrovala… Ono što vredi čuvamo duboko u sebi, možda i ne znamo da ga imamo dok ne zatreperi u našem srcu kao draga uspomena
Ja znam da sam zaboravila gomilu toga, kad hocu nesto da ispricam, a ne mogu da se setim nicega, pa se pitam gde nestade secanje?
Ili mi neko isprica neki dogadjaj sa mnom od pre 20 godina, a ja pojma nemam, ne secam se nicega, pa se pitam kako? Nekad pogledam slike pa se ne secam imena ljudi sa slike, iz skole recimo, na nekima se ne secem gde su slikane ni kada…
Bila je neka emisija na tv-u kako mozak slaze secanja, najvise se pamti kada si mlad, onda se skladiste puni i za dotok novih informacija ima sve manje mesta. Zato nije cudno kada nasi stari pricaju o svom detinjstvu, mladosti a ne znaju sta su doruckovali.
Nema to veze sa nama, sta hocemo ili necemo da upamtimo, jednostavno neke stvari same odu iz secanja, a mozda je tako i bolje.
Jedino podsvest pamti i jebe nas kad joj se cefne!
Kako god bilo, zaborav ne postoji.
Ma sve je to u redu, svi sto pricate… ali zar i same nemate nekad one dane koji se ni po cemu ne isticu… koje znate da cete zaboraviti…. i koliko takvih ima? Nije li to velika steta, kad nam je zivot ovako oganicen? Kao da sat otkucava, a mi brojimo svaki drugi?
E, Gemina, pa bilo bi nam previše da svaki dan pamtimo. Neki i bolje da se ne pamte
Neke stvarno treba zaboraviti, ne ponovili se!