važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana
i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu
Kako slikovita pesma. I mirisi i pejzaži, baš mi se dopada.
sviđa. baš.
Sjajna je Marija Simokovic… ima neki specifican senzibilitet koji mi bas prija.
A baš bih volela i nastavak… Ovo je divna pesma, ali me kopka uprkos potpunosti rečenog i ono neizrečeno, ono što nije htelo stati u pesmu jer nije za nju…