Mrak (treći)

Ona zatvara oči pred senzacijama koje prže njenu kožu. Oseća kako joj se lopatice razdvajaju kao more pred njegovim prstima. Meso joj se rastapa i teče poput gustog, gorućeg metala.

Uživanje je poput bola. Uživanje je bol koji nema kuda da pobegne, i onda vrišti pod slojevima epidermisa. Malo je jedno telo. Malo je jedna koža. Nema tih noktiju koji će zagrebati tako da zaboli koliko ekstaza može. Toliko da ona želi da rastrgne sebe i oslobodi se. Nema tog ugriza koji može da probije opnu i donese rasterećenje…

(A seća se vremena kada je dodir bio nepoznanica. Kada je tišina bila sinonim za ljubav. Toplina i mekoća odgovor tela.)

Lava se u njoj topi i kreće ka epicentrima dodira. Vazduh iz njenih pluća beži oblikovan nemuštim govorima. Nepoznatim jezicima, koji, svi do jednog, imaju nešto zajedničko. Uzdah koji označava vatru. Uzdah koji žeže. Traži. Zahteva.

(Nekada je nežnost bila za nju ukus koji prevladava.)

Ne oseća. Ne misli. Ne… Sva se pretvara u ogroman, nezajažljiv požar. Mračan i svetao istovremeno. I izdiže se ka toj vatri kako bi u njoj sagorela.

Mrak oko nje se topi, preobražava. Zidovi se spajaju i nestaju. Um se davi u poplavama podsvesne vatre. Ne može da uhvati dah. Pluća joj gore.

Nije više sigurna ni gde je ni šta. Ni da li je još uvek ‘ko’. Ne želi više da bude sigurna ni u šta. Praiskonski nagon rastapa joj pore i briše civilizacijske maske. Zaboravlja da ne ume da leti. Vene joj se pune željom. Žudnjom. Nečim što ne ume ni da opiše ni da prepozna. Nečim što nije samo njeno. Nečim što je menja, cepa i rastapa. Poplavljuje i sagoreva istovremeno.

Negde na ivicama svesti, iscrpljene i nagorele, zna da više nije Ona. I da je Mrak neuhvatljiv.

• Posted in: Razdrumlja