Leti, leti… sve u tri lepe! jul 3, 2009

Pametni kažu da kad nešto neće, ne valja forsirati. A ja ne bih bila tvrdoglavi blizanac kad ne bih gurala najjače baš onda kada postoji otpor. I uprkos tome, ovo leto mi se nešto se slaže uz ten. Bar ne ovako kako je počelo…

Od tridesetog rodjendana (prvog koji nisam ni na jedan način obeležila – ne namerno, već igrom slučaja, mogućnosti i nemogućnosti), kada su počele vrućine, meni je počelo da miriše more. I onda su krenuli planovi. Prvi plan… za dalek put i velike promene… koji se izjalovio, baš negde tih dana. Onda su krenule rezervne vrijante, iz čistog očaja što ću neplanirano leto provesti u svojoj žabokrečini.

Prvo je problem bio naći nekoga ko zadovoljava dva prosta uslova: nema planove za letovanje, a da je to neko sa kim mogu da podnesem da provedem deset dana. Sužen izbor, prilično… Kada se takva osoba ‘desila’, onda je trebalo naći odgovarajuću destinaciju. Kao najprihvatljivija, izronila je Grčka. Ali ne lezi vraže – drugarica-saputnica ima u svom pasošu odbijenicu za šengen, zbog koje ne može da dobije ni grčku vizu. Nekih desetak dana smo provele zivkajući agencije, konzulat i razne ambasade, i na kraju potpuno uverene da je dobijanje vize apsolutno nemoguće, odustale od Grčke.

Sledeća opcija je bio Tunis. Nisam bila nešto zagrejana (dok ona jeste), a onda sam na raznim forumima čitala opise

Sidi Bou Said - grad u mojim bojama, koji nisam videla ovog leta

ljudi koji su bili tamo na letovanju i apsolutno se primila na priču o dvodnevnom izletu u Saharu džipovima, jahanje kamila, noćenje u oazi, posete naseobini Berbera, Kartagini, plavo-belom gradiću Sidi Bla-Nešto… i krenulo je opet rovarenje po agencijama i ponudama. Našle smo idealnu ponudu (vrlo jeftinu, čak) i poletele u lokalnu turističku agenciju koja radi subagenturu za sve naše veće agencije. Sve se dešava krajem juna, a mi možemo da putujemo samo početkom jula… i još naivno verujemo da Srbi ne trče baš u buljucima u Tunis, kada su im tu Turska i Grčka. No, naravno da mesta nije bilo i da su svi jeftini aranžmani već uveliko rasprodati. Onda traženje drugih agencija. Jedna nema mesta u avionu, druga nema mesta u hotelu… svakojake komplikacije u samo par dana… Na kraju nadjemo još jednu idealnu kombinaciju, opet za Tunis… pozovem direktno agenciju – može, ima mesta. Odem opet kod ovih ‘lokalnih’, da sve provere – može, sve igra, ima mesta. Onda me zovu pola sata kasnije: došlo je do greške. Ponuda koju sam pronašla na sajtu i proverila (dva puta!) je pogrešna, nije u pitanju 13 dana, već 10 – cena je, naravno, ista! Iz čistog revolta otkažem i tu rezervaciju!

Posle toga mi se od same ideje da ronjam i rondam po sajtovima raznoraznih agencija dizala kosa na glavi.

I sada sam tu gde sam…

Još uvek pomalo besna, pomalo razočarana, pomalo deprimirana…

Baš večeras sam išla da gledam slike koleginice koja se upravo vratila iz Tunisa. Dolivanje soli na ranu? Ma ne…

I još jedno pitanje, pred kraj… nešto o čemu puno razmišljam ovih dana. Kada otkrijemo da nas naši prijatelji ne poznaju, je l’ to naša greška ili njihova?

Plava vrata plavog gradića - zatvorena

Zapevaj i za pojas zadeni maj 17, 2009

Koliko puta vam se desilo da potpuno pogrešno i na svoj način skapirate tekst neke pesme i da umirete od smeha kada zaista čujete pravu verziju? Mislim da je jedan od mojih najvećih bisera vezan za pesmu ‘Čudna šuma’. Znate onaj deo: “… dodje tigar zvani Kan…“? E, pa ne znate… to je u stvari “dodje tigar, zvali ga“… Zvučalo mi skroz logično, najozbiljnije… sve do pre godinu dana ili tu negde, kad sam se zagrejala za karaoke…

Ostale ispale? I moje i tudje, ‘ajmo na gomilu:

“A šta da radim, kada odu prijatelji moji, kada ode devojka NA KONJU, BACAM OČI!…“

“Ništa mi nije važno, našao sam DOLARE, ja bih samo da sviram…“ (Ova verzija mi se čak i više svidja!)

“Cele noći ti si forsirala KONJA, jutro kvari sinoć započete veze…“ (Može i tako, kad imaš pravog konja za forsiranje!)

“Avionu, slomiću ti krila, kad ne letiš onim iz Dubila…“ (gde li su ti Dubili, majku im…?)

“Visok momak, PATRNAK, izgubio opanak…“ (Morala je i Brena!)

“Hej, LAK si stari ti, nemoj sve pokvariti…“ (Nezaobilazni Djole)

“Selma, putuje NA PAG U PET…“ (Precenjeno visoko obrazovanje!)

“… dječaci koračaju s CISTOM na uhu…“

“…  da l’ me ona ima još u planu il’ zbog mene bere SREĆNI cvet…“ (Pih, šta mi znamo šta je trešnja…)

“… rekla si da se da TOČAK ni bršljan ne hvata…“ (Djole u Rolling Stone verziji)

A sad malo da čujem vas? Ko preuzima mikrofon?

Ružo, dušo… maj 12, 2009

Krenem jedno, pa malo načnem od drugog, pa započnem i treće… Nešto sam ozbiljno neorganizovana ovih dana. Inače mi to nije problem. Doduše, moja ‘organizovanost’ je stihijska po prirodi, pa krenem i radim po sto stvari istovremeno, ali ih bar završavam i znam kad i kako i šta radim.

Ovih dana sve čeka i stoji, a ja se vrtim u krug. Sednem da, fol, isplaniram i zapišem i sredim se… a onda mi ceo dan prodje tako… u ‘organizaciji’. Uradila? Ništa!

Okvirno znam šta mi sve treba, i koja pitanja i kome da postavim za ono što ne znam… ali sve nekako ostaje na tome. Najgori slučaj zapasiranog mozga! (‘IKAD’… dodali bi ovi pametni sa reklama!)

Setim se, tako, bitnog momenta… i nazovem osobu koja treba u tome da mi pomogne (poveže sa nekim desetim, bla bla bla). Onda se siti ispričamo, nekih pola sata o glupostima i banalnostima, ja happily završim razgovor i tek onda se setim što sam uopšte podizala slušalicu! A glupo da cimam ponovo! Pa nije okačena o klin! (Osoba, ne slušalica!)

A da ne spominjem da sam, dok sam neobavezno ćaskala sa jednom osobom, zaboravila da se javim drugim dvema, koje su čekale moj poziv. I setila se oko ponoći…

Ma kakav krug! Najgori vrtlog!

Neko pametan mi rekao da pišem sve što treba da uradim. Uredno ja to zapišem, ali onda zaboravim gde mi je ceduljica! Izroni nekih nedelju dana kasnije, kada je već uveliko kasno…

A Marfi… zajebava na svakom koraku! Prešao sve mere i granice! Više se ne odvaja od mene ni na sekund! Brine me, šta mu je sa ostalom klijentelom. Da ne nedostaje nekome možda?

Da bar imam oko šest banki, pa da znam koji mi je… ili da sam se zaljubila… ili da sam u pubertetu ili klimaksu… Bilo koje objašnjenje da mi je, ukratko…

Pre neki dan sam se prvo izljubila, pa onda ista ispričala sa nekom gospodjom koja mi je prišla na ulici. Upitale se za junačko zdravlje i sve po redu… Onda sam otišla kući da dobro razmislim da li je uopšte znam i odakle. Ili je ona i gora od mene pa prilazi napoznatima na ulici…

Setih se priče o bakuti koja mi je jednom prišla na autobuskoj stanici. Isto tako, pitala me kako sam, kako su mi roditelji, jesam li završila školu, šta radim… ma ono, grilovao me bakutaner dobrih pola sata. Onda rekla: “Pa svrati nekad opet“, okrenula se i otišla, blaženo, svojim putem…

Eto, i ovaj post. Znam sigurno da sam htela nešto pametno (!) da napišem… samo mora da sam i to zaturila…

Samo za sponzoruše april 8, 2009

Pošto već živimo u dubljem kraju žabokrečine, nije u redu da pokušamo da plivamo kao bistrijim vodama, je l’ tako? Naravno da jeste.

Ne znam koji me djavo terao da danas otvorim one ozloglašene tračerajske novine, valjda iz dosade, i imala sam na šta i da naletim. Provereni recept za guranje najgoreg kiča i šunda pali svaki put: malo cica sa sisama na ‘izvol’te’, neki tip pun love i kvazi-intelektualna maska. Tako u dragim nam novinama, u rubrici (kakav oksimoron!) “Stil“ vidimo da Nives Celzijus, jedna od klasičnih plastikanerki sa proizvodne trake, pokušava da pokaže svoju obrazovanost i pismenost pišuću za novine. I to ni manje ni više nego savete za lovljenje muževa. Ali ne, ne samo običnih muževa, onih sa police… Jock, drage moje. Ona se bavi isključivo višom klasom, suvom ekskluzivom, pa tako savetuje neuke Srpkinje kako da ulove fudbalera!!!

To je, naravno, retka vrsta, koja se ne pali na bućkalo, kao većina ovdašnjih somova, već ide na neke mnogo suptilnije varalice. Čitam lagano i kosa mi se diže na glavi…

U svojoj najnovijoj kolumni Nives Celzijus, najseksi supruga Bundeslige, posvetila se temi zavođenja fudbalera. Ženama je savetovala da ih ne dave ljubavnim brigama i da u krevetu budu kurve. – Fudbaleri su osvajači i lovci na trofeje, čak i van terena. Zbog toga ih žene teško osvajaju, a teže zadrže – kaže Nives i nudi listu pravila koje sve žene moraju da znaju kako bi osvojile srce fudbalera.

Prvo i najbitnije – kada će novinari naučiti da govore (i pišu) srpski jezik? ‘Najseksi’?!  A osim toga, dotična je supruga Bundeslige? Hm… I naravno, prvo i najbitnije što ovakva ‘masovna’ supruga može da savetuje je da se posvetimo zanimanju koje se njoj višestruko isplatilo. A pravila, kad smo već kod njih…

1. Žena treba da bude mlada i da nema problematičnu prošlost, odnosno da nije bila intimna s njegovim kolegama.

Ako je samo to problematična prošlost… pogotovo za tek propupele sponzorušice… A s druge strane, ako je neka od njih već ‘prošetala’ sve kolege, sumnjam da su joj ovakva uputstva neophodna da bi upecala i NJ.V. Fudbalera.

2.  Morate biti novi i neistraženi. Najbolje je da ste devica, iako i žena koja je imala dve ili tri ozbiljne veze još ima šanse.

Podrazumeva se da je svakoj ženi najveći san da bude neistražena. I friška, upravo sa trake. I da gleda pomno ‘Ranjenog orla’, hvatajući beleške. Da zna kako da folira da je devica. A ako nije, da zna kako da crveni zato što je živela pre nego što je upoznala NJ.V. Fudbalera. One koje su imale više od dve ozbiljne veze, mogu odmah da se bace sa prvog mosta. One sa nekoliko stotina recki iznad kreveta, neka nastave da čitaju. Za njih još ima šanse, kaže nam stručna Nives.

3. Budite pošteni i ne skrivajte svoje bivše seksualne avanturice jer pitanje je vremena kada će vaš dragi saznati istinu. Svoje velike greške opravdajte činjenicom da ste bili mladi i naivni.

Nikada do sada nisam naišla na ovako tačnu definiciju poštenja. Samo mi objasnite sledeće (jer ovde Dr Mr Celzijus postaje suviše stručna za moj neuki um): ako sam ispunila prvi uslov, pa sam mlada i bez problematične prošlosti,  a uz to sam i neistražena devica bez ozbiljnih veza (drugi uslov), odakle mi onda seksualne avanturice? Velike greške da i ne spominjem…

4. Nemojte nikada dozvoliti da vas osvoji do kraja. Ako fudbaler oseti da vas je potpuno osvojio, više niste za njega neistraženi teren i muvaće drugu ženu.

Eto, ovo mi je sasvim logično. Čim prestanem da budem ‘neistražena’, on može da ide dalje da istražuje druge terene. Logično je zato da će žena fudbalera biti neosvojiva i neodvojiva, i da će smerno crveneti iznad silikonskih balona na svaki pomen seksa. Zato fudbaleri najčešće svoj plen love u divljinama Afrike ili retko naseljenim selima Aljaske… tamo su valjda sve ovakve.

5. Nikada, ali nikada ga nemojte gušiti ljubavnim problemima i ispitivati gde je i s kim je bio!

Normalno, prethodno opisana smerna cica će biti i glava bez jezika. A za ispitivanje neće imati vremena ni mogućnosti – ili je u šopingu gde smerno krcka miliončiće, ili je tek usisala botoks-bombonicu, pa mora da štedi lice.

6. Podržite ga u teškim situacijama, zanimajte se za njegove probleme i igru i hvalite njegov uspeh. Važno: Ako izgubi utakmicu, seks je dobrodošao!

Još važnije: kladite se za susedni tim. Vaš dragi fudbaler će uskoro ispoljiti sve simptome Pavlovljevih pasa i prostim kasičnim uslovljavanjem ćete imati i redovan seksualni život i lovu u kladionicama.

7. Budite kurva u krevetu! Fudbalerima je seks jako važan. Unesite živost u vaš seksualni život, nemojte biti dosadni jer će strast potražiti negde drugde.

Naravno, važan je samo fudbalerima, jer su oni takva izuzetna vrsta. Samo me naučite: ako sam smerna, neistražena i neosvojiva, još pri tom i neiskusna… kakve su mi šanse da budem dobra kurva? Šifra: Očajna MirJam

8. Ne živcirajte ga željama o venčanju i deci, jer će ga to uplašiti.

Ovde naša cenjena kolumnistkinja dostiže svoj apsolutni vrhunac! Obratite pažnju na tu slikovitost izraza i finese u slikama! O ozbiljnom psihološkom podtekstu nemojmo ni govoriti, vidi se da je potpuno ‘potkovana’…

9. Nemojte biti stidljivi. Ne odbijajte skupe poklone i pustite ga da on plati račun, inače vas neće   poštovati.

Zar je komentar uopšte potreban???

Da rezimiramo, drage moje dame: shvatile smo već da smo život uludo straćile i potpuno pogrešno živele. Predlažem zato da napišemo jedno zajedničko pismo-peticiju cenjenoj gospodji Bundeslige i zamolimo je da nam objasni kako da ispravimo sve svoje dosadašnje greška. Ako za nas uopšte ima šanse.

What goes through your mind when someone says „Let’s go for a drink“? januar 28, 2009

My train of thought has signalling problems januar 20, 2009

Mučim se sa nesanicom ovih dana. I dok pokušavam da zaspim, negde pred zoru, najčudnije stvari mi padaju na pamet. Slobodnim sistemom asocijacija, postaju samo još čudnije… Sa takvom žurkom u glavi, ko je lud da spava?

Uglavnom, uhvatim jutros (?!) sebe kako se prisećam svih tipova koje sam ikada poljubila. U stvari, kako pokušavam da se setim svih. Ne verujem da sam uspela. Ali sam prokopala stazice do nekih koji mi odavno nisu padali na pamet. Najcrnje od svega – polovini ni imena nisam mogla da se setim. Da, setila sam se nekih drugih stvari (…), ali imena mi uporno izmiču. Pamtim neke fol nadimke kojima sam ih ‘čašćavala’, kasnije, u priči o njima… Jedan od najboljih nadimaka je ‘trojka za trud’! Kako žensko može da bude surovo… Mada, nekako sam ubedjena da ni oni nisu ništa milostiviji…

I interesantna stvar… primetim, u tom zbiranju i oduzimanju, kako postoje trojica sa kojima je počelo sve i završilo se… neprimetno. Čudan izbor reči? Još čudnije što su čak i tada bili toliko nebitni da nisam ni primetila kada smo prestali da kontaktiramo… na bilo koji način. To je jedino objašnjenje koje sam našla. Ne bih da razmišljam o tome kako mi je to neka navika, pu, pu, daleko bilo!

Prateći tako nepovezane vagone po raznim putanjama, setila sam se i nekih koje nikada nisam poljubila. A želela sam. Njihova imena nisam zaboravila. Što samo još dodatno govori o ženskoj sujeti, valjda… Čak se i do detalja sećam u kom momentu su šanse za poljubac izgubljene… Znate onaj trenutak u kom tačno znate da nekoga možete da ‘dobijete’, i onda ga svesno proigrate, previše zauzeti samom igrom? Posle ili budete prijatelji, ili ne budete ništa. Češće ovo drugo.

A tu su bili i prijatelji koji su bili prvo malo više, onda malo manje od prijatelja. Friend with benefits, then benefits got removed. Ne kajem se ni zbog jednog ni zbog drugog pravca. Valjda su se tako neki i ‘profiltrirali’ na svoja prava mesta.

Onda, ženski predvidivo, došli su na red i oni iz foldera ‘Path not taken’. I tu sam se najviše trudila da zaspim! Ko je još lud da u 6-7 ujutru razmišlja o tipovima koji su joj skliznuli kroz prste? Ali bilo je i takvih… Valjda ih svako ima medju svojim trofejima. Kao i one trofeje kojima se ne ponosi. Pa se sve to nekako na kraju izjednači, tešim se.

A vi, kako ‘te?

Avanturistički duh? Šta je to? decembar 24, 2008

Pre par godina krenem sa par drugarica kod babe jedne od njih, na Taru. Tačnije, u selo negde izmedju Tare i Zlatibora, blizu Kremne i Bioske. Selo – zaselak, sa tri kuće, daleko od civilizacije. Pravo značenje reči vukojebina, u najpozitivnijem mogućem smislu! Po onoj staroj, međed raznosi poštu, i tako to…

Leto, lepo vreme, šuma i divljina oko nas, puno mesta za istraživanje, prilika za prave avanture. Inače, nije nam ovo bio prvi put da idemo tamo, već smo imale susrete sa ’snežnom planinom’ koju godinu ranije, jednako avanturističke…

Ali, leto o kome vam pričam je nadmašilo sve naše ideje o avanturizmu!

Šetale smo svakoga dana, upoznavale teritoriju, pešačile kao besne – 5km do lepog mesta za kupanje na Đetinji, 7km do jezera, 8km do najbliže prodavnice cigareta…
Jednog takvog dana, krećemo na Đetinju, kroz Voloder, šumu zloslutnog imena… Drugarica kao divokozica skakuće ispred mene, trudim se svim silama da je pratim, iza mene kolona, uskim stazicama i puteljcima, još par njih… U jednom trenutku, vidim kako je stala na neku gomilu lišća i preskočila rupu, pa na drugu stranu. Krenem za nju, i – naravno – propadnem… i počinjem da se kotrljam nizbrdo! Ne znam ni gde sam ni šta me snašlo u tom trenutku. Samo znam da se u jednom trenutku zaustavljam, zemlja oko mene i šuma se vrte, ne znam gde je dole, gde gore… dolazim polako sebi, prijatelji me gledaju, polu-uplašeno, polu-histerično od suzdržanog smeha… dovoljno je da ih vidim takve i krećemo svi grohotom da se smejemo, odjekuje šuma…

Pokušam da ustanem i skapiram da sam se pošteno ugruvala, na butini imam nešto što će postati uskoro ogromna masnica, dlanovi su mi izgrebani i krvavi, na podlaktici imam ogromnu ogrebotinu, i što je najgore od svega – uganut (ili istegnut, nagnječen) skočni zglob. Već naduven i bolan. Nagovaraju me da se vratimo natrag, ali sama pomisao na penjanje uz planinu, nazad, mi je užasavajuća, a i ubedjena sam (ko zna zašto) da će mi biti bolje ako ostanem na nogama, pa ubedjujem i njih, i krećemo dalje, niz planinu, ka reci.

Na pola puta nalazimo jednu od onih seoskih prodavnica, sa tri pivopije ispred, kupujemo čokanjče rakije, pa mi drug ispira rane. Smejemo se i na samu pomisao o malopredjašnjem kotrljanju. Stižemo na Bazdan (sjajno ime, zar ne?), i odmah uranjamo u ledenu planinsku reku. Nakon nekog vremena, treba da krećemo kući, pada već mrak. Nakon ‘banjanja’ u reci (meni inače nikad nije hladno), otok se ohladio, dobio na ‘volumenu’ i počeo ozbiljno da boli.

Postoje tri puta kojima možemo da se vratimo do kuće. Jedan je najblaži uspon ali najduži put, oko desetak kilometara, oko planine. Drugi je onaj kojim smo došli – srednja varijanta, srednje strm uspon, oko 6-7 km, i treći, najgori, ‘domoroci’ ga zovu Kosa, gotovo pod uglom od 70 stepeni, ali najkraći, samo 4 km. Moje društvo, ljubim ih pametne, odlučuju umesto mene da je najpametnije da se vratimo uz Kosu, prvo jer je najkraći put, a drugo – svakako mi treba da nabijem kondiciju. Svi moji protesti ne pale, i krećemo. Pune rančeve pivom, za pauze.

Psujem im sve po spisku, otkrivam psovke za koje nisam znala da ih znam, i izmišljam nekoliko novih hramljajući za njima uzbrdo. Zaostajem pošteno, koliko god se trudila. Oni happily piče ispred, pokušavajući da ignorišu psovke. Svako malo, naprave pauzu, kad naidju na čistinu, i vade pivo dok odmaraju… i čekaju mene da ih sustignem. Kako došepam, sa sve toljagom koju sam iščupala negde pored puta, tako ustaju “Stigla je, sad možemo da krenemo!“

Duša mi u nosu, srčka piči kao besna, pitam se šta mi je koji djavo sve trebalo… ali posle par sati neopevanih muka, stižemo kući.

Naravno, već sledećeg dana, sa zavijenim zglobom, od svega pravimo šegu, a ja tugujem jer ne mogu toga dana nigde da idem…

No, kako smo baš prethodnog dana upoznale par interesantnih blizanaca iz Užica, i dogovorile se da odemo sa njima u neku diskoteku na Zlatiboru, zanemarujem ratne povrede i spremam se za izlazak. Pa zar da sedim kući, svašta?!

Nekim klimavim Renoom odlazimo do famozne diskoteke, za koju se ispostavlja da je najobičnija rupa, sa par KASETA koje menjaju, unutra je zagušljivo i veoma smorno, piče najcrnji narodnjaci, gori i od Grand parade… Šta da vam kažem, kad sam prvo bila ubedjena da ljudi puštaju PARODIJE na narodnjake… Muke moje kad sam shvatila da nije nikakva parodija u pitanju… Odnosno, da sam sama u sred najgore parodije!

Pokušavamo da ubedimo blizance da krenemo nazad, makar do Bioske, posle ćemo mi pešice do kuće… i tu otkrivamo foru: blizancima je to poslednji dan na odsustvu, sutradan se vraćaju u vojsku, i izašli su sa namerom da se ozbiljno oleše! Dok smo se osvrnule, jedan je već visio na šanku, drugi puzio ispod šanka!

Vrag odneo šalu, sve nam odmah bilo jasno… Otčekasmo i otkukasmo nekako to veče, došlo vreme da se kreće… Ova dvojica pijani kao majke (što se uopšte za nekog kaže da je pijan kao majka???), a treba da sednu u kola i voze nazad. Niko od nas nema dozvolu. Ja tada tek vozila časove, pa se ponudim da vozim, ali ne, nikako! Pijana arogancija ne dozvoljava da mu bilo ko takne volan! Nadjosmo tu još jednog dečka koji je išao na našu stranu, pa se dogovorimo da se podelimo.

I tako, zapadne mi da se vraćam u kolima sa dve pijane budale, na zadnjem sedištu (njih dvojica napred), izmedju još dva druga. Drugaricama galantno prepustim mesto u kolima onog treznog. Krećemo… prvo lagano, pa sve brže… Planinski put, serpentine, s jedne strane diže se planina, s druge provalija… Ovaj napred uopšte ne kontroliše volan. Pusti da kola klize na jednu stranu, dok ne udari u bankinu, onda skrene suprotno, pa do suprotne bankine i sve tako… i pri tom mu samo noga na gasu radi, svaka mu čast! Idemo sve brže i brže. Ova dvojica pored mene se zgledaju, razmišljamo šta ćemo. Kukam, molim, psujem da mi daju da vozim – ne pomaže.

U jednom trenutku, kako naidjemo na veći uspon, kola usporavaju, ova dvojica kao po dogovoru, otvaraju svaki svoja vrata, i iskaču! Dok sam ja stigla do vrata, kola su već ubrzala, oslobodjena tereta. Ostadoh sama sa dva manijaka!

Priča ove dve drugarice u kolima iza nas: vide kako krivudamo i kreću da paniče. Zovu, ali se na telefone niko ne javlja. U jednom trenutku im se gubimo iz vida. Jedna počinje da plače, već nas zamišlja na dnu provalije! U jednom trenutku, vide dve prilike koje se pomaljaju iz mraka. Zaustavljaju kola, i vide dva ’skočka’. Pitaju šta je sa mnom.
- Ona je ostala u kolima.
- Ostala? Jebaću joj sve po spisku! – bes zamenjuje očaj.

Za to vreme… u ‘mojim’ kolima… pošto ni jebanje ni grebanje ne pomažu, odlučim i ja da skočim, pa šta ću… noga mi već sjebana, mogu samo da sjebem drugu… Odškrinem malo vrata, provirim… uh, jebote, asfalt leti… Skupljam hrabrost. Nakon minut-dva i dva jača udarca u bankinu… pokušam ponovo. Zažmurim i KAWABUNGAAAAAAA …

Priča sa druge strane: nastavljaju da voze, njih sedmoro nekako natrpani u kolima iza, ne znaju šta je sa mnom, ne smeju ni da gledaju okolo… U jednom trenutku, vide raščupanu, ćopavu nakazu kako ide iz mraka, psuje na sav glas, planina ječi!

Zglob? Preživeo… Malo sam se dodatno ugruvala, ali ništa nepopravljivo…

Bilo tog leta još sličnih dešavanja… Nijedan dan nam nije bio dosadan… I dan danas umirem od smeha prepričavajući ih…

Najbolja fora, vraćamo se kućama posle nezaboravnog letovanja… Izlazimo u grad, da se vidimo sa društvom… Pitaju me kako sam se provela.

- Fenomenalno! Nikad bolje! – odgovara ćopava osoba u zavojima i krastama…

My Own Twilight Zone decembar 6, 2008

Pre nekih sedam-osam godina, desilo mi se nešto zbog čega sam počela da verujem da Skali i Molder zaista postoje. Doduše, nije baš “ti-lu-li-lu“ ali zona sumraka jeste…

Za razumevanje cele priče potrebno je da znate sledeće (vid’ ti to, potrebno je i predznanje za običnu blebetaljku!): grad u kome živim obavijen je rekom, Savom, sa sve njenom dolmom, i na dva različita kraja grada izlazi se na Savu. Na jednom kraju je šumarak, šikara, pustara, omiljene čeke ribolovaca i u poslednje vreme, pristanište f-splavova (f = fuj, fensi, fakani – izaberite sami). Sa druge strane je izletište, lepa šuma, do koje se stiže nakon kraće vožnje putem pored koga je takodje šuma, sa uredjenim stazama, čak i trim-stazom, odmorištima sa lepim drvenim stočićima i klupicama… onda se stiže do samog Zabrana (kako se zove samo izletište), gde je jedini valjani splav (da reklamiram? rock splav, verujete li?) i par finih kafanica… a okolo mrak i pustoš…

Inače, volim da kažem da ko Zabran bar jednom nije overio, nije pravi gradjanin ovoga grada… Overio? Pa… znate… živi se sa roditeljima, hoteli su skupi, matori ponekad hoće da pozajme ključeve od kola (kad znaju ili ne znaju da hoće), a valja i privesti ponešto… pa tako leti, a vala i zimi, teško je naći čistinu na kojoj već nisu parkirana poneka kola sa veoma zamagljenim staklima… sve tako, duž puta…

Ali, da se vratimo na priču…
Dakle, daleke 2001. (inače ne pamtim datume, ali ovaj sam zapamtila, jer sam dva dana kasnije počela da radim), moj drug se spremao u vojsku, i pravio je, onako po JUS-u, žurku za ispraćaj, ali veče pre žurke, skupimo se nas troje, on, drugarica i ja, da ga ispratimo kako treba. Nismo nešto bili lovarni, ali ni zahtevni, na svu sreću. On je imao kola, što je za početak bilo dovoljno, u kolima kasetofon, i eto – žurka! Kupimo vino, pivo i neku žestinu, i krenemo u vozikanje. Odvezemo se na ono prvopomenuto mesto na Savi, parkiramo kola, napanjimo radio, i stojimo pored kola, pušimo kao da cigarete nikad videli nismo, cirkamo…

Nakon nekog vremena, alkohola nema više… dodjemo na genijalnu ideju da odemo na drugu stranu grada, uz put kupimo još nešto za piće, pa opet na Savu (u Zabran). Tako i bi. Truc-truc-truc, preko dolme, truc-truc-truc do asfaltiranog puta, kroz grad, truc-truc-truc iz grada, pa do Zabrana. Nadjemo zgodnu čistinu, opet ista šema i opet kreće cirkanje.

U tom trenutku, već fino etilisana, primetim da mi nema cigareta. Vraćamo film. Kad sam ih zadnji put videla? Na Savi, malopre. Kad smo izašli iz kola? Da. Dok smo cirkali, pevušili i cupkali, spustila sam ih na krov kola. Uh, muka i kukanje! Tek kupila cigarete! Puna kutija! Gde sad da žickam lovu za novu? I ovo dvoje kratki sa duvanom… Krenem da gundjam i tvrdoglavim se, i (ko će s pijanim da raspravlja?), drug upali kola i krene natrag, gde smo bili, da tražimo cigarete. Računamo, nikog tamo nema, niko ne zalazi, pogotovo noću, znamo tačno mesto na kom smo bili, tu su negde, onako kako su spale s kola, tako su i ostale…

Truc-truc-truc, idemo u lagani rewind… Vraćamo se na isto mesto. Bauljamo po mraku, računamo brzinu vetra, ugao kretanja kola, kopamo po šiblju… cigareta nigde! Neutešna, odustanem od potrage, smislimo kako da skupimo još love… i krenemo natrag u grad.

Odustali smo od truc-truc-truc do Save opet, alkohol nam se bunio protiv truckanja, dogovorimo se da svratimo u omiljeni nam kafić, od milošte prozvan ‘Kolera’. Stanemo ispred njega, ja izlazim iz kola da kupim cigarete na kiosku i na krovu automobila SPAZIM UPALJAČ od istih onih cigareta koje su nepovratno nestale! (Sad ovde ide muzika iz ‘Zone sumraka’.) Hej, preživeo svo ono truckanje i treskanje i vozikanje, pa kočenje i skretanje i ostao na krovu!

Odmah smo naručili po krug tekile da se opasuljimo… A ja to veče čvrsto odlučila da ću jednom, kako znam i umem, nagaziti Moldera za ovo…

Kako smo preživeli to veče i sledeće, kad je bio ‘pravoslavni’ ispraćaj, kao i odlazak pravo na posao, prvo radno mesto, prvi održan čas, prvi dan u školi, sa jedva nešto malo krvi u alkoholtoku… to je već druga priča…

PS. Za one sa pokvarenom maštom i prljavim strastima, koje je opis osnovne funkcije Zabrana mogao da povede na drugu stranu, pa da pomisle da je ovo priča o TOME, eh, i to je neka sasvim druga priča…

Patkokokoška novembar 25, 2008

“Petao je kljucao Patkokokošku, a posle se opredelio za babu.“ Ovo je rečenica učenice petog razreda, na pismenom zadatku iz srpskog jezika. Patkokokoška je inače kokoška koja je pomislila da je patka, pa je krenula u let, ali je udarila u ogradu.
ZAKLJUČAK: “Meni se svidja ovaj smešan dogadjaj zato što i kokoška hoće da leti i zato što PETO više voli babu. Sigurno se pitate šta je sa patkama, a one su upale u šume, rupe i reku, pa sad ne mogu da IZIDJU iz njih, i sigurno su ošamućene.“

Početak pismenog zadatka jednog drugog petaka: “Jutro je osvanulo izašao sam napolje ja to uvek radim kad ustanem.“ Inače, tema zadatka je bila “Zimsko jutro“. On je napisao naslov “Zimsko sutra“.

Na pitanje šta se dešava sa njima, što su poludeli i izbezobrazili se, jedna učenica sedmog razreda mi je dala savršeno objašnjenje: “Nismo mi baš pod vaser-vagu!“

Ta ista učenica je, inače, godina dana ranije, prekopala sve rečnike da nadje kako se kaže peta strana sveta na engleskom, znala je samo četiri!

Objašnjavam prvacima koji su tek naučili brojeve i boje na engleskom kako ćemo da se igramo. U radnim sveskama imaju nacrtane brojeve, a treba preko kasetofona da čuju kojom bojom će obojiti svaki broj. Pet puta ponavljam (papagajisanje, tako je uvek sa prvacima): “Čim čujete boju, odmah uzmite bojicu i obojite taj broj. Čim čujete, počnite da bojite! Znači, čujemo boju, odmah prepoznamo broj, i bojimo“ – i tako nekoliko puta. Jedan mali me gleda iz prve klupe, razrogačen. Kad sam (konačno) ućutala, kaže, svadjalačkim tonom:
- A je l’ ti stvarno misliš da će ova knjiga da ti progovori?

I na kraju, biseri sa poslednjeg pismenog zadatka sedmaka. Trebalo je da prevedu pojedine rečenice iz poznatih tekstova. Pa sam dobila ovakve prevode:

I have always wanted to walk along the catwalk. – Nikako ne mogu da nadjem čuvara za mačku.

I’m moving into the office next door. – Gledamo filmove iza vrata.

“Choose something more sensible“, my parents always say. – Cipele ponekad izgledaju jednostavno, moj prijatelju!

I moj omiljeni:
Are you fit and healthy? – Ti si tačan ili netačan?

Idiot box novembar 24, 2008

Nedelja uveče. Veče pred Njegovim Veličanstvom Televizorom. Ranije (uz rizik da zvučim kao prababa!) su nedelje bili termini za ‘porodične programe’, lagane serije ili filmove, ‘za sve uzraste’, kvizove tipa ‘Kviskoteka’ i slične emisije.

Šarajući po kanalima, večeras, naletela sam na sve samo ne to ‘ranije’.

Politička prepucavanja – do mile volje. Izbor je svakako šarolik. Volja vam je koju stranku ćete izabrati u klinču sa bilo kojom drugom. Sve je tu, na dohvat ruke, samo promenite kanal… pa kao u poslastičarnici. Malo radikala sa prilogom demokrata? Može. Sledeća mušterija? Dva liberala sa plavo-žutom glazurom? Kanal odmah pored. Jedan klik vas deli od najšarenijeg vašara ikada vidjenog! I to sve iste večeri, sve zahvaljujući NJ.V. T.

Grand parade – u raznim oblicima i formama. Razlike postoje samo u nivoima neobučenosti pevaljki (nisu to pevačice, nisam pogrešila). Ako više volite dobre batačiće, jedan kanal, ako preferirate ‘belo meso’, drugi… a ako se i zaželite muškog glasa, može, sa pet sisatih i tri guzate na njemu!

Kontakt-kvizovi tipa ‘Pozovite nas i platite samo 100.000 dinara, recite jednu reč, koju treba da sklopite od slova ‘I, D, I, O i T’ i mi ćemo vam udeliti fenomenalnu nagradu od 5.000 dinara!’… na bar deset kanala! Uz obaveznu propratnu ‘kolateralnu’ štetu u obliku plavuše koja se dosadjuje pokušavajući da popuni bar šest sati programa bezumnim brbljanjem dok režija ne odluči da pusti jednog slušaoca koji ne zna ni kako se zove…

Filmovi? Ima ih, naravno, samo ne mogu da se odlučim izmedju onih 500 puta prikazivanih, ili onih friških – emitovanih samo 200 puta. Jeste li primetili kako se TV stanice ‘dobacuju’ filmovima? Ako se film X, na primer, prikaže na TV1 danas, sutra će biti prikazan na TV2 (odmah posle reprize na TV1), a za dva dana (da ne bude previše očigledno) i na TV3. TV4 će ga preuzeti istog dana (delovaće slučajno), a TV5 će ga puštati cele naredne nedelje. Osim ove kategorije, imamo i izbor filmova koje svi znamo napamet, pa se draga nam i mila Televizija trudi da nas podseti i na one dramske pauze koje smo možda zaboravili… A kad sve drugo zataji, tu su svakako ‘klasici’, tj. filmovi kojih se više ni sopstveni režiseri ne sećaju jer su ih gledali samo jednom, na premijeri. Svakako, možete da uživate i u odlično, umetnički uradjenim trailerima… na svakom kanalu, na svakih pola sata. Ako baš želite da vam u potpunosti unište svaki doživljaj filma koji biste inače poželeli da pogledate…

Usamljeni ste i rado biste popričali sa nekim? Još bolje, okrenite kanal sa najdebilnijim izborom muzike i u mimohodu ispod imaćete sve manijake i perverznjake Srbije… slobodno izaberite! Sve EXTRA momci, svi veoma diskretni! Ako vam ostane koji dinar posle uživancije u SMS chatu, pošaljite svoje ime i ime voljene osobe na broj XXXX i za samo 800 dinara (plus, naravno, Džej!) možete saznati koliko se dobro slažete, kada ćete se udati, kada razvesti, reći će vam stručnjak kakvi ste u krevetu, koliko dugo ćete još živeti i koji broj cipela nosite!

Naginjete ka sportu? Odlično, večeras na Kanalu X boćanje – igra juniorska ekipa Moldavije protiv iznenadjujuće dobro plasirane penzionerske lige Severne Švajcarske.

A ako vas sve to baš i ne privlači,  uvek možete da se utešite gledajući kako se dva kretena prepucavaju sa trećim dok četvrti snima. Da, reality show na srpski način! Hoćete da zamenite ženu za džangrizaviju? Da propevate, pa da prijatelji prestanu da beže od vas kad pustite glas? Da se zatvorite u kutiju i pozovete svet da gleda koliko dugo možete u istoj da vršite nuždu? Da odete na pusto ostrvo i tamo trčite u krug po pesku? Samo izvolite, naći će se neko i to da snimi!

A čitavo ovo vanzemaljsko iskustvo biće zašećereno izborom duhovitih i originalnih reklama za: a) uloške, b) deterdžent, c)kafu!

Ako nadjem makar jednu emisiju u kojoj ne bude ‘Pošaljite SMS i glasajte/recite svoje mišljenje/popušite nam za svega 1000 dinara+PDV’, častiću urednika programa!

I gde mi samo pade na pamet da uključim televizor?