*
Podneću život
Pravo, direktno
Te oči
Istetoviraću na svom vratu
Nekoliko jednostavnih rečenica
Pustiću te da me poljupcem
Utisneš u sebe,
Ovekovečiš
*
Nećeš biti samo
Moje smelo obećanje
Bićeš onaj komad duše
Koji ponosno pokazujem svima
*
Glasovi moje krvi se prigušuju
Ljupka se tragedija odigrava
Korak Prvi
Koliko se može daleko na dva gola stopala, sa ožiljcima od trnja, prašinom dalekih drumova i ogrubelom kožom od brojnog, iznenadno oštrog kamenja, baš onda kada je delovalo bezopasno i oblo?
Korak Drugi
Koliko daleko se može tragom tudjih stopala, makar i po najmekšem pesku, kada njihov otisak ne leži pod lukom našeg, a što dalje idemo, sve je nejasniji cilj?
Korak Treći
Koliko dugo, kada sve ode, možemo samo sedeti pored puta i posmatrati tudje djonove kako stupaju tim istim putevima sa kojih smo mi sišli?
Korak Četvrti
Koliko puta ćemo na samim vrhovima prstiju, preko tanane niti, lebdeti iznad raznih provalija?
Korak Peti
Koliko dugo treba hodati pre nego što zaista naučimo kako se to radi? Koliko će boleti to beskrajno koračanje?
Korak Šesti
Koliko dugo ćemo cupkati, poskakivati, šepati, skakati, marširati i puziti pre nego što uhvatimo onaj savršen ritam u kome naša stopala samo sa još jednim drugim mogu da stvore melodiju?
Korak Sedmi
Kažu da je najteže zakoračiti i najbolnije zaustaviti se na pola koraka.
Korak Osmi
Koliko često će nas sopstvena stopala izneveriti i krenuti tamo gde ne želimo da stignemo?
Korak Deveti
Koliko često ćemo pokleknuti, pasti, onda obrisati prašinu sa kolena, i nastaviti dalje? Sa flasterima, zavojima, šavovima?
Korak Deseti
Koliko puta ćemo pomisliti da smo stigli?
Kao zrela, rumena pomorandža… tako je sve počelo. Ulovljeno sunce. Ubran zrak sa neke daleke obale.
(Neki dani mirišu na čežnju.)
Gruba kora koja savršeno legne na dlan. Prvo lagano gorak ukus koji najavljuje slast. Onda spada deo po deo… kao kad na vetru lelujaju Salomini velovi…
(Zbog nekih dana vredi žudeti.)
Pre konačne slatkoće providna opna. Pre nego što spadne poslednji veo.
(Neke dane vredi čekati.)
Onda kiselo i slatko zaplešu na jeziku. U grlo se sliju savršeno ujednačeni.
Da, ovaj dan ima baš takav ukus…
*
Hajde da se igramo nećanja.
*
Prvo ću ja malo da nećem.
Onda ti malo neći.
A dok ja silno, silno hoću,
Ti iz sve snage moraš da nećeš.
A čim počnem da se malo nećkam,
Ti ćeš osetiti zrnašca hoćkanja.
Onda ti hoćeš sve više,
A ja sve više neću.
*
I tako napravimo krug u krugu u krugu.
I vrtimo se u tim krugovima
Dok nam se ne zavrti u glavi.
Tada ni nećemo ni hoćemo,
I hoćemo da nećemo,
I nećemo da hoćemo,
I kad dva plusa daju minus,
Tek onda prava igra počinje…
Evo, već skoro godinu dana ovde piskaram i čituckam i mislim da je red da spomenem neke blogove i blogiće koje redovno posećujem (iako retko ostavljam komentare, na žalost ili na sreću), a posebno one na koje sam navučena na najgori ‘kad će sledeća epizoda’ način.
Dakle… fanfare?
Prvo moram da izdvojim dvoje ljudi koji fenomenalno, FENOMENALNO pišu. Hoću da budem oni kad porastem!
Alana, čarobnica, koja se fantastično igra rečima i idejama i često uhvatim sebe kako ponavljam neku njenu formulaciju ili sliku, nesvesno, a više nego često se vraćam da iščitam ponovo ono što je napisala, svaki put zadivljena nad nekom drugom senkom nad svakodnevnim.
Odmah do nje je Laudanum, za koga verujem da je zaista veliki pisac, samo se krije u malim formama (u kojima, opet, ničeg malog nema. Njegove reči imaju veliki odjek!).
Za dozu woman-power pogleda na svakodnevno i zdravog sarkazma, tu su uvek Mahlat i Whisperer.
Kada želim da se podsetim kako je slatko uživati u životu (a slatko je čak i kad je gorko), posetim Porcus, Neprilagodjenu i Violante.
ArtMistakes me neprestano podseća na to koliko veliki možemo svi mi da budemo.
Charolija je zaista čarobna. Ona je tu da me podseti da letenje ne spada samo u domen snova. I da postoji više načina da se poleti.
Dare, Džejn i Sizif su uvek tu da upadnem u kliše zavidnog piskarala čitajući ih i iznervirano odvalim ‘Kako ovo nisam ja napisala!’ A nisam. Niti mogu. Ipak za to treba posebnog talenta.
Nekad treba napuniti dušu slikama koje podražavaju poeziju života, a Dadine slike i na najlepši mogući način čuvaju ono detinje u nama.
I gde god odlazila, uvek se vraćam na mesto koje je Bilja načinila posebnim. Ili Mika. Svakako, njih dvoje zajedno.
Hi-Fidelity me podseća na neka račvanja na putevima, pri čemu samo mogla da krenem jednim, a izabrala sam drugi put. I ni od jednog izbora nisam previše daleko da ga se ne bih setila i zapitala se ‘Šta ako…’. Kod nje je to čista poezija, za razliku od nas ostalih…
Spes me često podseti kako je slatko stvarati svet i posmatrati svet nevinim očima.
Zelena me jednostavnim, pravim putevima vodi do komplikovanih mozaika i lavirinta iz kog često nema izlaza.
I na kraju, njih dve su me prve, pre svih ostalih, uverile kako blogovanje može biti očaravajuće, i navukle me da poželim da budem delić ovog sveta. I iako sve redje pišu (na moju neizmernu žalost), meni su neki njihovi postovi neizmerno značili. Obe su majstori igranja rečima i oživljavanja reči. Aurora, koja je sebi zaista izabrala pravi nick – retka i dragocena svetlost, i Chloe, koja je za mene neiscrpni izvor čuda. Devojke, gde god da ste, svratite ponekad i ulapšajte svakodnevicu svojim bojama!
LENA
- Jesam li drugačija danas?
-Jesam.
-Jesam li disala danas?
-Jesam, duboko.
-Jesam li prebolela?
-Ne, ali ovaj bol nije neprijateljski, već utešan…
Svake večeri pre nego što odem na spavanje stanem ispred zatvorenog prozora, pogledam kratko svoj odraz u njemu a onda prislonim lice uz hladno staklo. Sedeći tako, postavim sebi tri jednostavna pitanja. I pokušavam da odgovorim iskreno. Sa druge strane mrak gleda u mene. Odvojim lice od stakla i prstima uokvirim utisnute konture.
Nikad nisam volela ogledala. Od njih se oštro dobijam, poput šamara mi vraćaju mene, izoštrenu. I skroz su nepropustljiva. Nepopustljiva. Pokazuju mi samo onu stranu na kojoj sam, na kojoj ne želim da budem. Prozori su mnogo… magičniji. Mogu u njima da vidim sebe i sa ove i sa one strane. Mogu da nazrem samo kako trepćem medju krošnjama drveta. Ili da naslutim svoj obris. I što je svet svetliji, ja sam nevidljivija. Tek u mraku, kada se zatvore dveri koje vode pogled napolje, gledam, kroz prozor, unutra – sebe.
Ujutru volim da zalepim lice uz ledeno staklo, poput deteta pred izlogom punim igračaka. Onda mogu da prebrojim svoje trepavice u otisku. Da ispravim krivinu obraza. Ostavim poljubac kao pozdrav novoj sebi pre nego što iskoračim u susret toj sebi: osobi koju sam gotovo zaboravila. Sada moram da je otkrivam iznova, vraćajući joj se.
Pitam se ponekad, gde li je bila sve ovo vreme. U onom drugom stanu prozori su bili zastrti debelim, gusto tkanim zavesama kroz koje nije prodirala svetlost. Tamo sam bila ušuškana poput ptića u gnezdu. Mislila sam tada da sam ih zbog toga izabrala. Tek sada znam da su one za mene bile način da sklopim kapke svetu napolju… I da su nas čuvale bezbedne, od tog sveta. Jer je ono što smo imali bilo ukradeno od njega, zabranjeno. Tada se nisam ogledala, čak ni u prolazu nisam mogla pogledom da se okrznem. Tamo. Onda. A nisam se previše ni pitala. Nisam imala potrebe da svakog jutra proverim da li sam još tu. Jer je njegovo postojanje potvrdjivalo moje.
PETAR
-Jesam li srećan jutros?
Uh, kako me je samo uvukla u svoje igre, svoje vračke. A smejao sam joj se kad je insistirala da svako veče pre spavanja postavimo jedno drugom po tri pitanja, i da na njih odgovaramo, naizmenično, dok odgovor ne bude sasvim čist od svakog pretvaranja i skrivanja. Sad već hvatam sebe kako postavim pitanje i zastanem da oslušnem njen glas. Ili se okrećem da joj nešto kažem, kao da je još tu. I pamtim viceve koje će joj se sigurno svideti. Hvatam poneki stih pesme u prolazu još uvek, i to me je ona zarazila, da se smejemo idiotskim narodnjačkim umotvorinama. Onda se trgnem, skapiram da je poenta vica izgubljena.
Treba da odem u taj stan danas, da spakujem svoje stvari. Znam, čim udjem, očekivaću je da mi se baci u naručje. Setiću se kako me je pratila na posao svakog jutra. Uvek bi me zagrlila i spustila glavu na udubljenje mog vrata, koje kao da je po njoj oblikovano. Onda bi utisnula poljubac, tu, ispod vrata, na sam početak grudne kosti, i rekla da je to pozdrav koji će je sačekati kad me opet vidi. Njene vračke…
A nikad me nije pitala, nije želela da zna kako mi se zovu deca, koliko godina imaju. Kao da smo po nekom sporazumu odbijali da priznamo da sve to postoji. Nije čak ni znala koja mi je adresa, ni kada odlazim tamo, to je bio život pred kojim je zatvarala oči. A pričala o svemu drugom. Čak i noću, u mraku, čuo bih je kako šapuće, za sebe, potvrdjuje koliko je zadovoljna. Ne znam odakle je pokupila tu smešnu igru, odakle joj da veruje baš u to… Objašnjavala mi je bezbroj puta kako su reči magijski simboli. I tek kad nešto izgovori, to postaje stvarnost. Zato je i izmislila te svoje rituale. I nikada se nije opraštala.
Ne volim da idem u taj stan, sad kad je prazan. Pre neki dan sam pokušao da svratim. Prvo što sam osetio bio je taj miris. Naš miris. Uvukao se u pore stana. Vazduh bio težak od nas. Otrčao sam do prozora i strgao sve zavese. Kao da će svetlost da ga očisti, prodirući do svih uglova. Da otera senke nas, nepostojećih. Onda sam stajao i očekivao da osetim njenu toplinu tu. I brzo izašao napolje.
LENA
Koračam ulicom i kotrljam njegovo ime po ustima. Neću da ga izgovorim glasno. Nemam više pravo na to. A sećam se kakav je ukus imalo njegovo ime, prvi put kad sam ga izgovorila. Prvo prasak, onda zakotrljani slog koji me je poneo za sobom. I onda eksplozija na jeziku. Čvrsto mi je stisnuo ruku. I time je to ime postalo sasvim posebno za mene.
Sećam se da smo sedeli i pokušavali da razgovaramo. U stvari, ja sam pričala. Imala potrebu da rečima nekako izbrišem taj osećaj da mi se upravo desilo nešto monumentalno. On me je posmatrao, pažljivo. Onda sam odjednom osetila kao da se tišina zgusnula izmedju nas. Vazduh se stisnuo u mojim plućima. Kao trenutak pojačanog pritiska pred letnji pljusak. Plašila sam se da udahnem duboko. Dodir njegove ruke kao da me je otopio. Uzdahnula sam, izgovarajući to ime. I to me je oslobodilo. I danas mi je ono mantra, kad god se uplašim, kad se zbunim.
A tada… nekako je sve delovalo neminovno. Kao u onim snovima kad posmatrate sebe dok sanjate. Nisam ja odlučivala, to je moja sudbina govorila umesto mene. Odbijala sam da vidim bilo šta oko sebe. Samo da se nahranim njegovom kožom, nahranim nama tako da ni za šta drugo ne ostane mesta.
Nikada ništa nisam ukrala, čak ni slatkiš u prodavnici kad sam bila mala. A tada… prvo smo krali trenutke, pa onda sve halapljivije, sate, i na kraju dane. A uvek sam želela još. Čvrsto se držala svakog trenutka, uplašena da će mi proći neopaženo ako popustim stisak.
Sada ne moram ljubomorno da ga čuvam. Jednostavno je tu, u meni. Neodvojiv od mene. Ironično, baš sada kada je MI jednom odlučnom, grubom linijom podeljeno. Pocepano. Tek sada znam da je neuništivo. Postalo je neko novo, posebno, dvopolno biće, koje živi za sebe, van nas. Van ovog vremena. I daleko od ljudi.
Ne bojim se tišine više. Sada joj dopuštam da me obavije i preplavi. One reči koje su u meni neće nestati. Samo se neće pohabati od svetlosti, od daha. Ne plašim se više ni samoće. I ne dam ovaj čvor u stomaku da se rasplete. Neću da zaboravim. Ali još u mraku šapućem njegovo ime.
PETAR
Kad mi naidju ovakvi dani, kad mi je sve naopako… ne znam šta bih sa sobom. Strpam ruke duboko u džepove, da se zagrejem. Ali nema prave topline. Kako je ona bila topla! Njen dodir je uvek bio… povratak. Povratak kući. Ironično, za ceo svet ta ‘kuća’ je bila na drugom mestu. Za mene je samo njena toplina bila dom. Utešna kao detinjstvo pod toplim jorganima zimi. I nikad mi te topline nije bilo dosta. Privio bih se uz nju, noću, dok spava, i osetio kako me greje do same srži. Tamo gde nisam ni znao da mi je hladno, pre nje. Kao da sam pronašao baš onaj komadić slagalice koji mi je nedostajao, jedini komadić koji savršeno staje u moje naručje. Još uvek ne razumem. Još uvek mi je samo dovoljno da pomislim na nju, i da osetim… taj miris, njenu auru..
Znam kad sam ga prvi put osetio. One večeri kad smo se upoznali. Samo je lako spustila svoju ruku u moju i više nisam znao gde sam. Pokušavao sam da se saberem, da progovorim, da je nekako šarmiram. Sad mi je sve to smešno. Nije bilo potrebno da se trudim. Onda je kroz uzdah izgovorila moje ime i znao sam da sam gotov. To je bilo to. Bila je jednostavno tu kao da nikada neće otići. Mogla je sa mojim srcem da radi šta je poželela, da ga napuni, polomi, pocepa ili zakopa, da ga nosi umesto nakita… Eh, život…
Zašto svi uporno zaboravljaju da je Ikar leteo? Pre nego što je pao, ali svejedno. Na krilima koja su se topila – svejedno! To bi bilo kao da za nas kažem da smo bili greška. Da smo pokušali i nismo uspeli. Da se povinujemo mišljenju okoline, da kažemo – dovoljno smo zreli, naučili smo svoju lekciju. Ne znaju oni, ne mogu ni da znaju…
Kao onda kada smo otišli na letovanje. Našli svoju oazu i osamili se. Svakog jutra bih je gledao kako spava, poput prividjenja, sušta nežnost. Najjača slika koju nosim u glavi, od tih dana, je ona dok se vraća sa kupanja, svetlost joj je iza ledja, i beskrajno more oko nje. Sve je delovalo baš tako. Neukaljano. Slušao sam je kako ćereta dok je grizla zrele smokve, a sok joj curio niz bradu. Kako mogu da kažem da nismo uspeli? Ikar nije doživeo neuspeh kad je pao, samo je dočekao kraj svog trijumfa. A to što smo imali će za mene uvek biti trijumf. Uprkos vremenu, ljudima. Čak i nama samima. I ne plašim se da ću je ikada zaboraviti.
LENA
- Jesam li drugačija danas?
-Jesam.
-Jesam li disala danas?
-Jesam, duboko.
-Jesam li prebolela?
-Ne, ali ovaj bol nije neprijateljski, već utešan…
PETAR
- Jesam li drugačiji danas?
-Jesam li?
-Jesam li disao danas?
-Jesam li?
-Jesam li preboleo?
-Preboleo… Jesam li?
Kao stvari spašene iz požara
Na rubovima svesti
Gomilam krpice trenutaka.
Sunce kreće ka zapadu
I na putu se spliće u tvojoj kosi.
Zaboravljam gde sam
I zašto
I samo se smejem.
Nestaju Ali, Možda, Ako, Ipak,
A ostaje ukus narandzinog soka
I miris vrućih kokica
…makar samo u jednom medjukoraku
zagrcnutom
i plahom
koji odjekuje jače od gongova…
Oko sebe crtam krug
Stvarima zaboravljam imena
I menjam smisao.
Uporno nižem ogrlicu dana
A iscrpljeno, žuto vreme
Stari
Brže i ubojitije
Od nas.
Mogu da ti verujem kad lažeš. Mogu da poverujem kad se smeješ, kad si gorak, kad laješ na mesec. Mogu da ti verujem kad pesničariš, raznežen. I kad zoveš na pobunu. Kada kažeš prvi put. Čak i kad kažeš drugi put.
A što ti onda najviše verujem kad ćutiš?
Jedna jedina reč
*
Da pomeri planine
Zauzda vetrove
Okuje vazduh
Zvezde skupi na dlan
*
Ostaje neizgovorena
Postoji jedna grupica filmova, ni po čemu velikih ni monumentalnih, filmova čija je jedina zajednička stavka to što se u mojoj glavi nalaze u ‘folderu’ sa velikim smajlijem. Kada mi je potrebno nešto da me ‘digne’, da me oraspoloži i ostavi blago raspihtijanu… okrećem se uvek jednom od njih.
Sada fanfare!
Prvo, tu je ‘Monsoon Wedding’, sjajni mali dragulj Mire Nair, naizgled lagana pričica o dešavanjima uoči jedne indijske svadbe, sa puno blještavih detalja i običaja. Fenomenalne boje i muzika preplavljuju ekran i osvajaju svojim raspoloženjem. Šarmantna kombinacija tradicionalnog i modernog, globalnog i lokalnog, nešto poput primirene verzije Bolivuda, sa dodatim realnim, životnim detaljima i temama kojih se bolivudski filmovi klone (prevara, zlostavljanje i sl.). A izmedju korena indijske tradicije i modernih uticaja, nijednog trenutka se ne gubi iz vida i ne potcenjuje lični momenat i sjajno ocrtani likovi. Interesantno je još da je film snimljen za samo tridesetak dana, i to uz pomoć ‘hand-held’ kamere i da su motivi i likovi oslikani po uzoru na porodicu same
rediteljke. Oni se takodje pojavljuju u filmu kao statisti. Pleni atmosferom, scenama plesa (koje nijednog trenutka nisu suvišne i zamorne, kakve umeju ponekad da budu u klasičnim bolivudskim ostvarenjima), poplavom svetlih boja i živopisnih likova, humorom svakodnevice isprepletanim sa teškim pitanjima sa kojima se bore akteri ove šarmantne slike današnje Indije.
Sledeći film odmah na umu mi je ‘Bend It Like Beckham’, koji se logično nadovezuje na prethodni po osnovnoj tematici – indijskim porodičnim odnosima. Dok je u prethodnom filmu opisana jedna Pundžabi porodica, ovde smo sa porodicom Sika koja se u Londonu bori da očuva svoje vrednosti i tradiciju. Konkretnije, priča prati tinejdžerku kroz borbu za pravo na samostalnost i individualni izbor (u ovom slučaju i dozvolu da igra fudbal!). Iako bi po izboru tematike ovaj film mogao da bude jedno od klasičnih sladunjavih Diznijevih ostvarenja (sukob roditelja i dece, London i devojčica koja hoće da igra fudbal), suptilni razvoj likova, uz niz lip-smackingly delicious detalja ovaj film vodi korak dalje. Vidimo kontrast izmedju dve potpuno različite porodice i porodičnih odnosa, kao i spoj dve kulture i nastojanje da se prevazidju kulturne razlike. Odličan izbor glumaca, brz tok priče i vedar duh, kao i simpatične, hirovite navike glavnih i sporednih aktera ih oživljavaju na pravi način i neizbežno izazivaju osmeh posmatrača.
Nakon Indije, selimo se u Italiju i uživamo ‘Under The Tuscan Sun’. Prelepi pejzaži Toskane su ono što 
prvo privuče pažnju. Film je radjen po uzoru na klasične momente italijanske kinematografije, sa interesantnim aluzijama i paralelama sa nekim od njih (Felini, npr.). Ni po čemu originalna priča, bavi se životnim izborima američke spisateljice koja, našavši se u ćorsokaku svog života, odlazi u Italiju, i, prateći neobjašnjiv impuls, kupuje vilu u Toskani (vila se zove Bramasole – u bukvalnom prevodu ‘onaj ko čezne za suncem’). Nastavak je predvidiv – njeno snalaženje sa hirovitim meštanima, čudnim majstorima koji rade na popravci stare vile, i neizbežno uplitanje u porodične odnose i otopljavanje srca. Nalazi svoju istinsku porodicu i sreću tamo gde je nije očekivala. Predvidivo, svakako, ali neizmerno šarmantno. Optimizam, živopisni likovi, fenomenalna fotografija, toplina koja čini srž same priče ne mogu ostaviti ravnodušnim. Slatka Diane Lane je sa lakoćom uspela da dočara očaranost Italijom i slatkoću nade. Na kraju, citat koji je lajt-motiv filma: “They say that the tracks that connected Venice and Vienna were built even before trains that could make the trip were in existence. They built them anyway, because they knew that someday, the trains would come.“’
I kad smo već u Italiji, kako da ne svratimo i do Grčke? Plavo-beli morski filmić ‘Mamma Mia’, tek odnedavno u ovoj grupici, snimljen je kao omaž pesama grupe Abba i pratećim dešavanjima koja su, čini se, pre prilagodjena soundtrack-u nego obrnuto. Svejedno, maestralna Meryl Streep i azurna grčka obala su neodoljivi! Očaravajuće crtice koje veličaju ljubav, prijateljstvo i radost uz 22 velika hita, sve ovo umiksano zajedno, kako da omane? Kažu da gledaoci u Americi film prate karaoka-pevanjem i glasnim aplauzima. Kada uz Meryl dodamo i šarmere kao što su Colin Firth i Pierce Brosnan, a i nekoliko neodoljivih, mada nepoznatih, Grka – sky is the limit! Iskreno, nisam očekivala da će mi se film svideti pre nego što sam ga pogledala – nisam baš ljubitelj mjuzikla a nije mi ni bilo baš najjasnije kakva priča može da se napravi od Abbinih hitova. Na moje veliko iznenadjenje, potpuno sam se zaljubila u film, a posebno u sveobuhvatno grčko plavetnilo! Zaplet jeste naivan, svakako, ali nekada nam je toliko potrebno malo vedrine, a čak i ako ga kritičari uglavnom otpisuju kao ’silly nonsense’, ne vidim zašto je loše prepustiti se tome povremeno i pogledati ovaj komadić koji se otrgao realnosti, a tako lako povuče i gledaoce sa sobom.
*
Šta vi gledate kada želite da se oraspoložite?
 | Gemina na Šah. Mat. Ili remi? |
 | Anonymous na Šah. Mat. Ili remi? |
 | malabreskva na Otkrivanje |
 | zelenavrata na Otkrivanje |
 | Just Jelena na Stvorovi koje treba odstraniti… |
