Mars i Venera? Kako da ne! oktobar 18, 2009

Nema tu velike tajne. U suštini svih naših priča je prosta potreba – da nas neko voli baš takve kakvi jesmo. Nismo ni mi sa Venere ni oni sa Marsa. Ispod svih tih igrica, taktika, raznolikosti, krije se jedna obična nesigurnost. Strah da ćemo biti sami. Veliki moćni Tanatos – na samom dnu, u talogu šoljice. Tamo gde nikad ne ubodemo želju.

Uzalud se krijemo i štitimo. Slabi smo i nesigurni u svojim željama. I mi i oni. Poigravamo se Erosom, bežeći od onog drugog. Poklanjamo emocije. Tražimo ih zauzvrat. Kao da trgujemo njima, čini se ponekad. Izmišljamo načine na koje možemo dokazati svoju nadmoćnost, potvrditi svoju neustrašivost. Pokazati kako smo jaki i kad smo sami. A u mraku… jesmo li?

Sve je to prosto, moje dame i gospodo. Samo treba da se setimo da se ne plašimo da budemo s nekim, ne zaista. I da se ne plašimo da ćemo biti povredjeni. Nego da ćemo posle svega… ostati sami.

I… birajmo pametno. Srcem. Valjda je to najbolja odbrana koja postoji.

Living the other way around oktobar 8, 2009

In my next life I want to live my life backwards. You start out dead and get that out of the way. Then you wake up in an old people’s home feeling better every day. You get kicked out for being too healthy, go collect your pension, and then when you start work, you get a gold watch and a party on your first day. You work for 40 years until you’re young enough to enjoy your retirement. You party, drink alcohol, and are generally promiscuous, then you are ready for high school. You then go to primary school, you become a kid, you play. You have no responsibilities; you become a baby until you are born. And then you spend your last 9 months floating in luxurious spa-like conditions with central heating and room service on tap, larger quarters every day and then Voila! You finish off as an orgasm! I rest my case.

- Woody Allen

As Time Goes ‘Bye’ septembar 9, 2009

Jedan mali, beznačajni utorak tokom koji se klati na tek načetom septembru.

Samo jedan u nizu takvih. Nekoliko ljudi, nekoliko priča, malo dosade, malo frustracije, malo posla, mrva razonode… za samo par meseci ni po čemu ga neću pamtiti. Utopiće se i nestati u aleji izgubljenih dana koji već odavno žive u nekoj potpuno drugačijoj galaksiji.

Bez velikih misli i velikih dela, bez onih dragocenih sitnica koje trenutke čine nezaboravnim.

Nije li to previše rasipnički – izgubiti čitav jedan dan? Nije li nam bivstvovanje suviše kratko da bismo se tako razbacivali…? U jednoj nedelji sedam dana, u svakom danu dvadeset četiri časa, sve ukupno deset hiljada i osamdeset minuta… Koliko je to kada se računa u preslušanim pesmama? Pročitanim knjigama? Podeljenim osmesima? Poljupcima? Snovima?

Znaš kako senke postaju sve teže i duže dok nestaje dan? Da li to on u stvari očajnički pruža ruke ka nama i hvata se za poslednje štraftice svetla na kom bi dobio jasniji oblik, vredan pamćenja? Vredan onoga ‘Sećaš se kad smo…?’

Da li nam makar tragovi tih dana ostanu u očima… nekad? Medju trepavicama? U kosi?

Ili stignemo do kraja, kada se sve broji i računa i za svim žali… a ni polovine se ne sećamo?

Zakorači Sa Mnom avgust 29, 2009

Korak Prvi

Koliko se može daleko na dva gola stopala, sa ožiljcima od trnja, prašinom dalekih drumova i ogrubelom kožom od brojnog, iznenadno oštrog kamenja, baš onda kada je delovalo bezopasno i oblo?

Korak Drugi

Koliko daleko se može tragom tudjih stopala, makar i po najmekšem pesku, kada njihov otisak ne leži pod lukom našeg, a što dalje idemo, sve je nejasniji cilj?

Korak Treći

Koliko dugo, kada sve ode, možemo samo sedeti pored puta i posmatrati tudje djonove kako stupaju tim istim putevima sa kojih smo mi sišli?

Korak Četvrti

Koliko puta ćemo na samim vrhovima prstiju, preko tanane niti,  lebdeti iznad raznih provalija?

Korak Peti

Koliko dugo treba hodati pre nego što zaista naučimo kako se to radi? Koliko će boleti to beskrajno koračanje?

Korak Šesti

Koliko dugo ćemo cupkati, poskakivati, šepati, skakati, marširati i puziti pre nego što uhvatimo onaj savršen ritam u kome naša stopala samo sa još jednim drugim mogu da stvore melodiju?

Korak Sedmi

Kažu da je najteže zakoračiti i najbolnije zaustaviti se na pola koraka.

Korak Osmi

Koliko često će nas sopstvena stopala izneveriti i krenuti tamo gde ne želimo da stignemo?

Korak Deveti

Koliko često ćemo pokleknuti, pasti, onda obrisati prašinu sa kolena, i nastaviti dalje? Sa flasterima, zavojima, šavovima?

Korak Deseti

Koliko puta ćemo pomisliti da smo stigli?

‘Your heart carries your body, not your feet’ avgust 23, 2009

…Gledam malog zelenog opnokrilca kako juriša na tri svetiljke lustera u mojoj sobi. Čujem lagano ‘tup’ kada nasrne na sijalicu. Kratko ostane na njoj, tek samo nekoliko sekundi je deo tog svog sunca, a onda, ošamućen, počinje da pada. Negde na polovini svog strmoglavog pada, osvesti se i svom snagom pojuri ponovo na gore, neumorno, neuništivo, bezrezervno, neustrašivo… i tako satima.

Izmedju njegove jedne ćelijice instinkt-mozga i naše beskrajnosti malih sivih ćelija, zamršenih gotovo kao i mi sami, stoji baš takva vrsta zaborava – biranja da se ignoriše neuspeh i slepo juriša ka cilju svojih želja. Kojim delom svojih mozgova, srca, ili duša – a toliko imena imamo da opravdamo odustajanje – mi prestajemo da postojimo toliko neustrašivi?

Deca se ničega ne plaše. Ni životinje ne znaju za strah od nerealnog. Kada mi počinjemo da ga gajimo, kada mu dopuštamo da vodi naše živote?

Kada počinjemo da odustajemo od sebe, odustajući od svega ostalog?

U našem mozgu, kažu psiholozi (a ja to prevodim na jezik razumljiv meni), svaki put kada napravimo odredjeni izbor, od izbora šta obući do izbora zanimanja, od najnebitnije svakodnevne raskrsnice do velikih životnih ukrštanja – svaki put, dakle, kada od niza tih moždanih ’stazica’ krenemo jednom, ona jača, postaje utabana, a one koje nismo izabrali, a postojale su kao mogućnosti, bivaju sve tanje. I tako se povećava verovatnoća da ćemo svaki sledeći put napraviti isti izbor. Dok ne ostanemo potpuno bez ideje o tome da možemo promeniti svoj put i krenuti drugom stazom. A te druge staze s goinama postaju sve tanje, sve nevidljivije, i čak i ako slučajno krenemo njima, koračamo oprezno kao hodači po žici, na rubu odustajanja. Uvek odustajanja. I povratka na poznato.

Laž je da nam srce postaje slabije svaki put kada ga slomimo. Postaje jače. Postaje otpornije. I spremnije za nove borbe. Zašto ga onda tako prokleto dobro štitimo?

Samo MMS! avgust 19, 2009

Da li su emocije toliko van mode da je sramota prošetati ih? Blam čak i imati ih, pa makar i u dnu ormara?

Jedna drugarica mi se žali ovih dana da su svi tipovi sa kojima je bila samo raspoloženi za brze kres-šeme i slične instant-varijante. A ona bi da se zaljubi.  ‘Pa gde nalaziš ti te tipove?’, pitam je. ‘Na netu, na chatovima, ili na TV-u, one sms poruke…’

Koji tip će preko SMS chatovanja juriti ženu svog života? I koliko bih poštovanja imala prema muškarcu kome je to jedini način da nekoga šarmira?

Pitam je kako ide, to sa porukama. Chatovala jesam, ali preko neta, a to onda ume i da potraje… Sa ovim, novim metodama, nisam baš upoznata. ‘Pa,’ objašnjava mi ona, ‘prvo razmenite MMS, fotke i to, onda osnovne podatke… pa ako se sve uklapa, onda se dogovorite da se vidite.’

Kada je ‘dejtovanje’ postalo toliko jednostavno? Zar se sve svodi na to? Odgovara broj godina, visina i težina vam se uklapaju, broj cipela ne odudara – pa krećemo u akciju?! Šta bi sa šarmom, šta bi sa elegantnim flertom, sa fluidima koji treba da poteku, onom finom, nezamenljivom hemijom?

Jesmo li stvarno toliko oguglali na sve da nam se svet svodi na par cifara koje treba uklopiti? Ili smo toliko okruženi instant-svim i svačim da smo i život počeli da pakujemo u par odgovarajućih kućica koje samo treba štiklirati?

Moja drugarica ima čak i razradjen sistem po kome odmah može da proceni sa kim ima posla. “Ako mi pošalje fotku na kojoj previše pozira, onda otpada. I ako živi sa roditeljima, otpada. I ne volim plavušane…“ I lista tako ide… A sa kim ona živi? Sa roditeljima. Kakve fotke šalje? Najušminkanije moguće.

Jedna druga drugarica, potpuni frket za prethodni primer klota, žali se kako joj treba muškarac. Izlazi li gde? Nigde. S kim se vidja? Samo sa brojnom rodbinom i najužim krugom prijatelja. Isključivo po kućama. ‘Pa gde ćeš ga naći?’ pitam je. ‘Jedino ispod kreveta da ti se sakrije.’ Iskoči povremeno na neki net-chat, kad baš padne u krizu. I onda se slatko ispriča sa nekim derištem iz Slovenije. ‘Baš mi je sav sladak,’ kaže. Valjda je radi materinski instinkt, šta li…

A kad sam već kod toga, letos sam se baš zabrinula za svoje zdravlje. Provela nekoliko dana odmora sa nekim drugaricama u Ohridu. Sve smo tu negde, približnih godina. Uveče, one bi da prošetaju, ja bih u pravi provod. One naručuju sokiće, ja bih nešto žestoko. Odvučem ih na rock svirku, one se žale da im je glasno. Ja šmekam tipove, one se okreću za bebama i guguću. Pitam se prosto – da l’ me je skroz zaobišlo ili me neće ni stići?

I tako…

Gledam oko sebe i vidim more devojaka, svojih poznanica i prijateljica, koje su same. A nijednoj ništa ne fali – bar ne ništa krupno. Sve i lepe i pametne. I same.

I pitam se šta je sledeći nivo na koji ćemo se popeti i na koje ćemo sve načine svoje emocije zaglušavati?

Otkucaji jul 20, 2009

Kako su nam samo tela krhka i zaboravna. U julu, dok nas leto obavija, toliko je teško setiti se zime kao da je nikada više neće biti i nije ni bilo…

Dok se prve note pesme odmotavaju u mojoj glavi i svuda oko mene, već unapred žalim za onim poslednjim koje nikada neću moći da ponovim. Ne na isti način. Ne sa istom žudnjom. Da li u slatkoći više uživamo dok tek počinje da nam se u tananim kapima razliva po jeziku, ili dok nestaje, i svesni smo šta gubimo?

Da li se ikada išta može zaista ponoviti?

Slike nismo mi. Ni naša sećanja. One nas ne čuvaju, već troše i dele.

Ljudi i prostori opraštaju. Zaboravljeni stihovi, odavno pročitane knjige, pokreti i sećanja… sve nam oprašta. A vreme? Da li nam ono ikada dopušta da budemo novi i stari istovremeno? Da li mi večerašnji možemo dozvati duhove onih koji besmo?

Možda su nam snovi zato tako veliki?

Obećanja koja nikad nismo izgovorili. Pesme koje nikada nismo napisali. Sećanja koja nismo doživeli. Onaj dodir od kog smo ustuknuli, koji je mogao da bude i provalija, i most nad provalijom koja nas sada deli.

Ljubav jeca u supernovama želja.

Uverena sam da negde pod mojom kožom stanuju svi ti izgubljeni trenuci. I da se rezovi na koži s godinama sve manje primećuju.

Znaš onaj trenutak kada zaroniš u more, i kada izroniš, odjednom si svestan koliko si mali, ništavan, pred tim ogromnim prostranstvom koje te guta? Koje nema ni kraj ni početak, a u njemu si samo nebitna mrvica koja mu pluta po površini. Znaš da mu negde tu ispod tvojih nogu, koje nemaju oslonca ni u čemu, ispod tvog tela koje bestežinski traje, postoje gradovi, postoje čudovišta i postoje zadovoljstva koja nikada nećeš osetiti… Kroz telo osećaš kako mu kuca puls… osećaš damare ogromnog, nezamislivog bića…

I pitaš se – šta je to što te svakog puta vrati do obale?

Ni u ogledalima nas nema. Dok hemija odradi svoje i pokaže nam nasumično odabrani lik, mi već nismo to u šta gledamo.

Poljubac jun 3, 2009

“Primi poljubac

kao zastrašujuću opomenu

da sve što nije poljubac

jeste smrt.“

Nepresušan izvor inspiracije i zapitanosti. Čudo nad čudima. Dodir uzdaha i izdaha. Predaja duše.

Dva umetnika su ga videla drugačije. Kako on odzvanja u vama? Koliko ga različito, a koliko istovetno doživljavamo? Na koji način ih mi, posmatrači, različito vidimo?
Kako tumačite ‘Poljubac’ Gustava Klimta, a kako ‘Poljubac’ Augusta Rodena?

Šta doživljavate kao emotivno zajednički momenat (osim samog poljupca, naravno)? Šta je emocija koja preovladava, po vašem mišljenju i vašem doživljaju? A šta je ono sto ih razlikuje? Po čemu su vaše emocije, po intenzitetu i kvalitetu, različite prilikom posmatranja ova dva umetnička dela?

***

‘Poljubac’ Gustava Klimta.

Najpoznatiji poljubac dvedesetog veka. Nastao  tokom Klimtove ‘zlatne faze’. Uznemiruje i smiruje istovremeno.

Prvo što mi privlači pažnju je neobična kombinacija šara na odeći ljubavnika. Ornamenti kod muškarca su uglavnom geometrijske figure, dok je na ženinoj ‘odori’ u pitanju floralni motiv; na njegovoj odeći su šare u kombinaciji crne i bele boje sa malim odstupanjima, dok su na njenoj odeći bogatije i raznovrsnije. Ipak, i rubovi koji odvajaju dve odore se stapaju tako da, osim dekorativnih razlika, nema jasne granice izmedju njih. Ne vidi se gde on počinje, a ona završava. Samo se nekako dobija utisak da se ’stapaju’ jedno u drugo, i da to stapanje ide od žene ka muškarcu.

Njihove ruke i lica odaju intimnost. Ona ga grli oko vrata, u pozi koja nagoveštava da mu je u potpunosti prepuštena. Na ivici litice, stopala uvezanih zlatnom vinovom lozom. Na licu joj čitam predaju i zaborav. Jedna ruka joj je oko njegovog vrata, u nekom polu-grču, polu-pesnici, skupljenih prstiju, a druga se svija oko njegove. Njegov položaj je istovremeno i zaštitnički i posednički. Ne vidi mu se ni lice, ni stopala, ni poza sasvim jasno, za razliku od nje. On uzima, ona daje. On kontroliše, ona se prepušta. On posesivno, čvrsto približava njeno lice sebi, a ona kleči pred njim. A opet, na njenom licu se ocrtava ekstaza. A onda… da li je istina možda u nagoveštaju da je on u potpunosti izgubljen  u poljupcu od kog ona okreće glavu (njegovo lice i telo su nejasni, dok je ona potpuno jasna i vidljiva)?

Deluje kao da su izolovani i nesvesni sveta oko sebe, u utišanim bronzanim tonovima. I sve je zlatno i cvetno i lako kako samo prvi poljubac može biti.

***

‘Poljubac’ Augustusa Rodina.

Poljubac koji ne završava. Okamenjeni fluid. Rilke je napisao: „One has the impression of seeing the delight of this kiss all over these bodies; it is like a sun which rises and its light is everywhere.“

Beskrajna senzualnost se ogleda u zaustavljenom pokretu dvoje ljubavnika. Njen zanos je potpun, celim telom se naginje i utapa prosto ka njemu. A on je istovremeno i onaj koji prima i onaj koji uznosi. Ako je on apsolutno prihvatanje, ona je predavanje. A opet, zašto su njegova stopala, noge u nekom grču, dok mu je, nasuprot tome, ruka koja počiva na njenom bedru, potpuno opuštena? I zašto mu je druga ruka na sopstenom kolenu? On zadržava nešto za sebe dok se ona prepušta u potpunosti?

Lica im se ne vide, kao da su oboje potpuno izgubljeni u pokretu i spajanju i nekom novom entitetu koji nastaje iz samog poljupca. Kažu da, kad se statua osvetli na odgovarajući način, oni izgledaju kao da dišu, kao da nastavljaju pokret u kom su ulovljeni.

Zabranjeno i oteto, sagorelo u strasti. Kako je moguće da hladan kamen odaje ovakve vrele nijanse?

***

“Zmijski dodir
ivicom usana,
kao da me ne taknu
ugao usta,
već čelična oštrica.
Čudi me kako ne poteče krv
od tog zaseka
posred srca.“

Pa moram malo… maj 25, 2009

U mojoj glavi stanuje patetika, nema drugog objašnjenja za to!

Na primer, iako odavno više nisam tinejdžer, nekako nisam uspela da prerastem ljubakanja na ulici i u haustorima i držanje za ruku… A mislim da nikada i neću. I kad god me drmne onaj ‘leptiriću-šareniću’ momenat, nekako zamišljam baš takve scenarije. A i taj momenat baš ume da me drmne.

Dovoljna mi je jedna ’srceparajuća’ pesma da skroz predjem na tamnu stranu.

I još uvek sam patetično luda za muzikom poput prosečne tinejdžerke, sa sve iščekivanjem da se pojavi sledeći album, novi spot… ma ceo komplet simptoma! Zamišljam sebe kao bakutu koja otkriva novu rok grupu, ceo dan provodi zakucavši omiljenu stvar na ‘repeat’ i plaši unuke!

Ista bakuta, uz sve to, ne izlazi iz farmerki (odgovorno tvrdeći da su najudobnija moguća odeća), starki i ne skida se s neta, na sveopštu radost svojih milih i dragih!

Uskoro punim trideset… i nekako mi se čini da još ne umem da se ponašam u skladu s godinama. Čak su mi i sve one priče o materinstvu, biološkom satu, skrašavanju, svijanju gnezda … toliko daleke i strane, da prosto ne mogu sebe ni da zamislim u jednoj od takvih uloga. Pa još mi se živi! Još sam suviše sebična da bih brinula o nekom drugom! Još sam suviše nezrela da bih bila odgovorna za druge!

Još hoću da se kao klinka ljubakam po Kališu, da idem na rock koncerte, da skačem i glupiram se kad čujem omiljenu pesmu, da ostajem na improvizovanim, neplaniranim žurkama do zore i prespavam ceo naredni dan, da pravim gluposti, da se neodgovorno ponašam, da neplanirano zapalim u drugi grad, da se neplanirano predomislim na pola puta i vratim se nazad (samo zato što mi se može), da flertujem sa strancima, da često čujem sebe kako kažem ‘Nikada do sada nisam…’, da dišem punim plucima, bacim oprez u vetar… Da se svemu čudim. Da ne prestanem da se oduševljavam i zadivljujem kao derište. Da se napijem amaterski mešajući pića. Da pravim smešne kule od peska na plažama dok me oni ‘ozbiljni odrasli’ sa neodobravanjem gledaju…

Neću da napunim trideset i počnem da zapadam u penzos-fazu. Ni da počnem da primećujem upitno-optužujuće poglede uperene u mene. Ni da počnem da objašnjavam sve istorije svojih bolesti i tegoba. Da odjednom više volim da ’se družimo po kućama’.  Neću ni da znam s kim se švaleriše komšinica pored. Ni da nosim propisnu pidžamu. Ni da idem u ‘šetnje’. I raspravljam satima o politici. Da ima logike da rečenice počinjem sa  ‘Sa ovoliko godina…’ ili još gore ‘U mojim godinama…’  Neću da prestanem glasno da se smejem na javnim mestima jer to privlači pažnju. Ni da prestanem da nosim odeću veselih boja, jer to ‘ne ide’. Neću da prestanem da psujem sve one kojima to (i mnogo toga drugog) ‘ne ide’.

A neću ni da pravim frku zbog toga što punim trideset.

(Po)kretanje maj 10, 2009

Nekad krećeš i nemaš pojma kuda ćeš stići, ni da li ćeš stići, ni koliko treba da ideš… ali put te zove i ne možeš da mu odoliš.

Nekada ne razmišljaš o tome šta te čeka, već zakoračiš, ne znajući da li ja na sledećem metru čvrsto tlo ili ambis.

Nekada samo skočiš i ne razmišljaš o padu.

A nekada… nekada razmišljaš danima, predvidjaš i predočavaš sve barijere i prepreke, vagaš i meriš… iako znaš da je put svejedno ispred tebe i da ćeš ipak krenuti.

And what happens when an unstoppable force meets an unmovable object?

The God of Small Things -Arundhati Roy

„We’re Prisoners of War,“ Chacko said. „Our dreams have been doctored. We belong nowhere. We sail unanchored on troubled seas. We may never be allowed ashore. Our sorrows will never be sad enough. Our joys never happy enough. Our dreams never big enough. Our lives never important enough. To matter.“

Then, to give Estha and Rahel a sense of Historical Perspective (though Perspective was something which, in the weeks to follow, Chacko himself would sorely lack), he told them about the Earth Woman. He made them imagine that the earth-four thousand six hundred million years old-was a forty-six-year-old woman-as old, say, as Aleyamma Teacher, who gave them Malayalam lessons. It had taken the whole of the Earth Woman’s life for the earth to become what it was. For the oceans to part. For the mountains to rise. The Earth Woman was eleven years old, Chacko said, when the first single-celled organisms appeared. The first animals, creatures like worms and jellyfish, appeared only when she was forty. She was over forty-five-just eight months ago-when dinosaurs roamed the earth.

„The whole of human civilization as we know it,“ Chacko told the twins, „began only two hours ago in the Earth Woman’s life. As long as it takes us to drive from Ayemenem to Cochin.“

It was an awe-inspiring and humbling thought, Chacko said, that the whole of contemporary history the World Wars, the War of Dreams, the Man on the Moon, science, literature, philosophy, the pursuit of knowledge-was no more than a blink of the Earth Woman’s eye.

„And we, my dears, everything we are and ever will be are just a twinkle in her eye,“ Chacko said grandly, lying on his bed, staring at the ceiling.