*

Podneću život

Pravo, direktno

Te oči

Istetoviraću na svom vratu

Nekoliko jednostavnih rečenica

Pustiću te da me poljupcem

Utisneš u sebe,

Ovekovečiš

*

Nećeš biti samo

Moje smelo obećanje

Bićeš onaj komad duše

Koji ponosno pokazujem svima

*

Glasovi moje krvi se prigušuju

Ljupka se tragedija odigrava

Nema tu velike tajne. U suštini svih naših priča je prosta potreba – da nas neko voli baš takve kakvi jesmo. Nismo ni mi sa Venere ni oni sa Marsa. Ispod svih tih igrica, taktika, raznolikosti, krije se jedna obična nesigurnost. Strah da ćemo biti sami. Veliki moćni Tanatos – na samom dnu, u talogu šoljice. Tamo gde nikad ne ubodemo želju.

Uzalud se krijemo i štitimo. Slabi smo i nesigurni u svojim željama. I mi i oni. Poigravamo se Erosom, bežeći od onog drugog. Poklanjamo emocije. Tražimo ih zauzvrat. Kao da trgujemo njima, čini se ponekad. Izmišljamo načine na koje možemo dokazati svoju nadmoćnost, potvrditi svoju neustrašivost. Pokazati kako smo jaki i kad smo sami. A u mraku… jesmo li?

Sve je to prosto, moje dame i gospodo. Samo treba da se setimo da se ne plašimo da budemo s nekim, ne zaista. I da se ne plašimo da ćemo biti povredjeni. Nego da ćemo posle svega… ostati sami.

I… birajmo pametno. Srcem. Valjda je to najbolja odbrana koja postoji.

In my next life I want to live my life backwards. You start out dead and get that out of the way. Then you wake up in an old people’s home feeling better every day. You get kicked out for being too healthy, go collect your pension, and then when you start work, you get a gold watch and a party on your first day. You work for 40 years until you’re young enough to enjoy your retirement. You party, drink alcohol, and are generally promiscuous, then you are ready for high school. You then go to primary school, you become a kid, you play. You have no responsibilities; you become a baby until you are born. And then you spend your last 9 months floating in luxurious spa-like conditions with central heating and room service on tap, larger quarters every day and then Voila! You finish off as an orgasm! I rest my case.

- Woody Allen

važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana

i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.     
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku
Gorko od smeha i preslatko do plača.
Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači i da sam beo.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovde kod mene

Dani imaju opori ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.

Možda je dobro još i ovo da znaš:
žene nemaju pravo posle tebe ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan: od sluzokože  -  do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim: sve je,
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko kome ja, zaista, naivno,

zaista bez zlih namera,

već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe

do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote

tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće i vetar po lišću gazi
trudim se da mu bude dobro,

makar mrvicu dobro,

u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,

majku mu,

kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već davno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to:

da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata

u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

1. Parove koji jedno drugome na plaži cede bubuljice
2. Plavuše koje, kada skoče sa zgrade, slome samo lak za kosu
3. One za koje vrhunac umetnosti predstavljaju Ceca i Anabela Basalo
4. One koji svaku rečenicu počinju sa ‘Ja kad sam…’
5. Devojke koje na svakih par minuta, u većem društvu, pokušavaju da dozovu svog dečka umilnim ‘Cico’, ‘Maco’, ‘Zlato’ i sl.
6. Tipove koji ti prvo overe sise pa te tek onda pogledaju u oči.
7. Fenserice koje ne mogu da završe rečenicu u kojoj nema bar jedne ‘marke’.
8. Impotentne likove koji moraju da se dokazuju vozeći besna kola dok iz njih trešti neki Grand-trash
9. Žene koje nikada ne priznaju da se samozadovoljavaju.
10. One koji su uvek u pravu.
11. One kojima je uvek neko drugi kriv.
12. One koji ne mrdaju TV dalje od Pinka.
13. One koji su pomislili da su užasno kreativni & inovativni kad su smislili slogan za reklamu (koju? Izbor je ogroman… Hoćete ‘Antonio, vruće mi je’? hoćete ona dva jezika sa okom? ma, izaberite bilo koju…)
14. One koji zatvore prozor čim udju u autobus na 40C
15. One koji šalju sms na razne TV kanale kako bi saznali da li se slažu sa svojim dečkom/devojkom
16. Oni koji, ničim izazvani, odluče u sred nepoznatog društva, da ispričaju neku nebulozu nakon koje svi, zbunjeni, zaćute.
17. One koji za sebe kažu da su vrlo kreativni i maštoviti… neotkriveni umetnici, u stvari… dokaz: u trećem osnovne ih je učiteljica pohvalila za jedan sastav!
18. One koji na javnim mestima bez problema gurnu prst u nos ili u uho
19. One koji mail koriste samo za prosledjivanje različitih cirkularnih pisama tipa ‘Ako ovo ne pošaljete u narednih pet minuta…’
20. One koji unjkaju i pekmeze se… i generalno, trude se da govore što neprijatnijim i iritantnijim glasom
21. One koji nose toliko parfema da je oko njih stalni oblak (obično famozna bugarska ‘Crna mačka’)
22. One koji vam konstantno zveraju u tanjir, sačekaju da podignete viljušku do usta a onda progovore ili nešto o dijeti/ zdravoj ishrani ili nešto tipa ‘Pa nećeš valjda I TO da pojedeš’
23. One koji odeću kupuju na dečijem odeljenju, a konstantno se žale kako su se ugojili
24. One sa hroničnim slučajem verbalne dijareje
25. One sa hroničnim slučajem verbalne dijareje i nezlečivim sindromom parazitizma (lepljenja za sagovornika, pribijanja sagovornika uz prvi zid, ili u najblažem slučaju, kačenje o ruku)
26. One koji na javnim mestima izrazito glasno obrazlažu sve svoje (vrlo) intimne probleme
27. One koji konstantno dokazuju da zaista POSTOJE glupa pitanja
28. Prodavce koji su toliko ljubazni i toliko napadni, iznesu ceo asortiman prodavnice sve dok vam ne bude glupo da odete ne kupivši ništa
29. Konobare koji su toliko neljubazni da poželite da uradite nešto glupo, poput prosipanja pića ili odlaska bez plaćanja
30. Majke koje svoju (malu) decu odvedu kod prijatelja a onda radosno ispijaju kaficu, ne trepćući, dok im mladunac vrši potpuno preuredjenje i dizanje (tudje) kuće u vazduh
31. TV voditelje koji se glupavo smeškaju dok čitaju vesti o raznim katastrofama
32. Ljude koji odgovaraju na retorička pitanja – obično pogrešno
33. One koji u pozorištu imaju potrebu da proćaskaju mobilnim
34. One kojima je smisao za humor odstranjen hirurškim putem
35. One koji pročitaju prethodnu rečenicu i počnu da se češkaju po glavi
36. One koji se smeju samo svojim vicevima
37. One koji imaju ljubimce prema kojima se ponašaju kao prema deci – oblače ih, šišaju i sl.
38. One koji ne znaju da napišu ni prostih par rečenica bez velike pravopisne ili gramatičke greške
39. One kojima je normalno da se žvaka izvadi iz usta i zalepi za sto/nogu od stola/sedište u autobusu
40. One koji nikako da shvate da ne želite da budete u njihovom društvu, čak i ako bežite vrišteći svki put kada ih vidite
41. One koji stalno ‘pronalaze’ novu filozofiju svog života… i veoma detaljno vam pričaju o tome – svaki put!
42. One koji u punoj bioskopskoj sali moraju da otkriju kraj filma.
43. One koji žvaću otvorenih usta.
44. One koji sve ponavljaju po dva puta.
45. One koji sve ponavljaju po dva puta.
46. One koji misle da je čačkalica u uglu usta ‘šarmantan detalj’ a glasno ‘ccc’-čišćenje zuba dokaz da se brinu o svojoj higijeni
47. One koji na pitanje ‘Kako si?’ odgovaraju sa ‘Ne pitaj’ a onda krenu da razglabaju do najsitnijih detalja…
48. One koji se nadju na ovom spisku, naljute se i odluče da ostave DUG komentar o tome koliko grešim…
49. One koji odu u Italiju i pričaju samo o sjajnom šopingu kad se vrate…
50. One kojima je životni san da budu ‘neko i nešto’ u politici
51. Oni koji i jesu ‘neko i nešto’ u politici
52. One koji u polupraznom bioskopu/autobusu sednu baš do vas
53. …

(Ova lista je work in progress. Svakako će se nastaviti… Svi vaši prilozi i predlozi su dobrodošli!)

Jedan mali, beznačajni utorak tokom koji se klati na tek načetom septembru.

Samo jedan u nizu takvih. Nekoliko ljudi, nekoliko priča, malo dosade, malo frustracije, malo posla, mrva razonode… za samo par meseci ni po čemu ga neću pamtiti. Utopiće se i nestati u aleji izgubljenih dana koji već odavno žive u nekoj potpuno drugačijoj galaksiji.

Bez velikih misli i velikih dela, bez onih dragocenih sitnica koje trenutke čine nezaboravnim.

Nije li to previše rasipnički – izgubiti čitav jedan dan? Nije li nam bivstvovanje suviše kratko da bismo se tako razbacivali…? U jednoj nedelji sedam dana, u svakom danu dvadeset četiri časa, sve ukupno deset hiljada i osamdeset minuta… Koliko je to kada se računa u preslušanim pesmama? Pročitanim knjigama? Podeljenim osmesima? Poljupcima? Snovima?

Znaš kako senke postaju sve teže i duže dok nestaje dan? Da li to on u stvari očajnički pruža ruke ka nama i hvata se za poslednje štraftice svetla na kom bi dobio jasniji oblik, vredan pamćenja? Vredan onoga ‘Sećaš se kad smo…?’

Da li nam makar tragovi tih dana ostanu u očima… nekad? Medju trepavicama? U kosi?

Ili stignemo do kraja, kada se sve broji i računa i za svim žali… a ni polovine se ne sećamo?

Korak Prvi

Koliko se može daleko na dva gola stopala, sa ožiljcima od trnja, prašinom dalekih drumova i ogrubelom kožom od brojnog, iznenadno oštrog kamenja, baš onda kada je delovalo bezopasno i oblo?

Korak Drugi

Koliko daleko se može tragom tudjih stopala, makar i po najmekšem pesku, kada njihov otisak ne leži pod lukom našeg, a što dalje idemo, sve je nejasniji cilj?

Korak Treći

Koliko dugo, kada sve ode, možemo samo sedeti pored puta i posmatrati tudje djonove kako stupaju tim istim putevima sa kojih smo mi sišli?

Korak Četvrti

Koliko puta ćemo na samim vrhovima prstiju, preko tanane niti,  lebdeti iznad raznih provalija?

Korak Peti

Koliko dugo treba hodati pre nego što zaista naučimo kako se to radi? Koliko će boleti to beskrajno koračanje?

Korak Šesti

Koliko dugo ćemo cupkati, poskakivati, šepati, skakati, marširati i puziti pre nego što uhvatimo onaj savršen ritam u kome naša stopala samo sa još jednim drugim mogu da stvore melodiju?

Korak Sedmi

Kažu da je najteže zakoračiti i najbolnije zaustaviti se na pola koraka.

Korak Osmi

Koliko često će nas sopstvena stopala izneveriti i krenuti tamo gde ne želimo da stignemo?

Korak Deveti

Koliko često ćemo pokleknuti, pasti, onda obrisati prašinu sa kolena, i nastaviti dalje? Sa flasterima, zavojima, šavovima?

Korak Deseti

Koliko puta ćemo pomisliti da smo stigli?

…Gledam malog zelenog opnokrilca kako juriša na tri svetiljke lustera u mojoj sobi. Čujem lagano ‘tup’ kada nasrne na sijalicu. Kratko ostane na njoj, tek samo nekoliko sekundi je deo tog svog sunca, a onda, ošamućen, počinje da pada. Negde na polovini svog strmoglavog pada, osvesti se i svom snagom pojuri ponovo na gore, neumorno, neuništivo, bezrezervno, neustrašivo… i tako satima.

Izmedju njegove jedne ćelijice instinkt-mozga i naše beskrajnosti malih sivih ćelija, zamršenih gotovo kao i mi sami, stoji baš takva vrsta zaborava – biranja da se ignoriše neuspeh i slepo juriša ka cilju svojih želja. Kojim delom svojih mozgova, srca, ili duša – a toliko imena imamo da opravdamo odustajanje – mi prestajemo da postojimo toliko neustrašivi?

Deca se ničega ne plaše. Ni životinje ne znaju za strah od nerealnog. Kada mi počinjemo da ga gajimo, kada mu dopuštamo da vodi naše živote?

Kada počinjemo da odustajemo od sebe, odustajući od svega ostalog?

U našem mozgu, kažu psiholozi (a ja to prevodim na jezik razumljiv meni), svaki put kada napravimo odredjeni izbor, od izbora šta obući do izbora zanimanja, od najnebitnije svakodnevne raskrsnice do velikih životnih ukrštanja – svaki put, dakle, kada od niza tih moždanih ’stazica’ krenemo jednom, ona jača, postaje utabana, a one koje nismo izabrali, a postojale su kao mogućnosti, bivaju sve tanje. I tako se povećava verovatnoća da ćemo svaki sledeći put napraviti isti izbor. Dok ne ostanemo potpuno bez ideje o tome da možemo promeniti svoj put i krenuti drugom stazom. A te druge staze s goinama postaju sve tanje, sve nevidljivije, i čak i ako slučajno krenemo njima, koračamo oprezno kao hodači po žici, na rubu odustajanja. Uvek odustajanja. I povratka na poznato.

Laž je da nam srce postaje slabije svaki put kada ga slomimo. Postaje jače. Postaje otpornije. I spremnije za nove borbe. Zašto ga onda tako prokleto dobro štitimo?

Da li su emocije toliko van mode da je sramota prošetati ih? Blam čak i imati ih, pa makar i u dnu ormara?

Jedna drugarica mi se žali ovih dana da su svi tipovi sa kojima je bila samo raspoloženi za brze kres-šeme i slične instant-varijante. A ona bi da se zaljubi.  ‘Pa gde nalaziš ti te tipove?’, pitam je. ‘Na netu, na chatovima, ili na TV-u, one sms poruke…’

Koji tip će preko SMS chatovanja juriti ženu svog života? I koliko bih poštovanja imala prema muškarcu kome je to jedini način da nekoga šarmira?

Pitam je kako ide, to sa porukama. Chatovala jesam, ali preko neta, a to onda ume i da potraje… Sa ovim, novim metodama, nisam baš upoznata. ‘Pa,’ objašnjava mi ona, ‘prvo razmenite MMS, fotke i to, onda osnovne podatke… pa ako se sve uklapa, onda se dogovorite da se vidite.’

Kada je ‘dejtovanje’ postalo toliko jednostavno? Zar se sve svodi na to? Odgovara broj godina, visina i težina vam se uklapaju, broj cipela ne odudara – pa krećemo u akciju?! Šta bi sa šarmom, šta bi sa elegantnim flertom, sa fluidima koji treba da poteku, onom finom, nezamenljivom hemijom?

Jesmo li stvarno toliko oguglali na sve da nam se svet svodi na par cifara koje treba uklopiti? Ili smo toliko okruženi instant-svim i svačim da smo i život počeli da pakujemo u par odgovarajućih kućica koje samo treba štiklirati?

Moja drugarica ima čak i razradjen sistem po kome odmah može da proceni sa kim ima posla. “Ako mi pošalje fotku na kojoj previše pozira, onda otpada. I ako živi sa roditeljima, otpada. I ne volim plavušane…“ I lista tako ide… A sa kim ona živi? Sa roditeljima. Kakve fotke šalje? Najušminkanije moguće.

Jedna druga drugarica, potpuni frket za prethodni primer klota, žali se kako joj treba muškarac. Izlazi li gde? Nigde. S kim se vidja? Samo sa brojnom rodbinom i najužim krugom prijatelja. Isključivo po kućama. ‘Pa gde ćeš ga naći?’ pitam je. ‘Jedino ispod kreveta da ti se sakrije.’ Iskoči povremeno na neki net-chat, kad baš padne u krizu. I onda se slatko ispriča sa nekim derištem iz Slovenije. ‘Baš mi je sav sladak,’ kaže. Valjda je radi materinski instinkt, šta li…

A kad sam već kod toga, letos sam se baš zabrinula za svoje zdravlje. Provela nekoliko dana odmora sa nekim drugaricama u Ohridu. Sve smo tu negde, približnih godina. Uveče, one bi da prošetaju, ja bih u pravi provod. One naručuju sokiće, ja bih nešto žestoko. Odvučem ih na rock svirku, one se žale da im je glasno. Ja šmekam tipove, one se okreću za bebama i guguću. Pitam se prosto – da l’ me je skroz zaobišlo ili me neće ni stići?

I tako…

Gledam oko sebe i vidim more devojaka, svojih poznanica i prijateljica, koje su same. A nijednoj ništa ne fali – bar ne ništa krupno. Sve i lepe i pametne. I same.

I pitam se šta je sledeći nivo na koji ćemo se popeti i na koje ćemo sve načine svoje emocije zaglušavati?