I ok,  da ostavimo po strani i „Here’s looking at you, kid“ i „Frankly, my dear, I don’t give a damn“ i „Go ahead, make my day“ i „You talking to me?“… one su već suviše spominjane i citirane. Sigurna sam da imate poznanika koji kao da ima čitavu enciklopediju domaćih filmova u glavi i non sto ispucava citate, a teško da možemo uopšte nekoga naći ko neće iskoristiti (ili prepoznati) neponovljive replike iz „Maratonaca“, „Ko to tamo peva“, „Balkanskog špijuna“ i drugih domaćih kultnih filmova.

Ali, kao što rekoh, sve te replike na jednu stranu. Hajde da se podsetimo malo onih drugih, onih zbog kojih vam u trenutku bude jasno da ćete taj film morati da pogledate ponovo. Grumenčiće istine sa filmske trake, često izgovorene usputno ili nehajno. Često prošaputane. Ali vas dotaknu i ostanu sa vama. Ne sećate ih se doslovno, vrlo često, ali ih ponesete sa sobom i upletete u tkanje svojih misli. Uskoro postaju deo vas. Svaki naredni put kada ih susretnete, što ne biva često, prepoznajete ih po odjeku u sebi…

Sećam se kada sam prvi put gledala „Engleskog pacijenta“, dve scene su me posebno ganule – i naterale na razmišljanje. Jedna je pismo koje Katharine piše u pećini:

„We die. We die rich with lovers and tribes, tastes we have swallowed, bodies we’ve entered and swum up like rivers. Fears we’ve hidden in – like this wretched cave. I want all this marked on my body. Where the real countries are. Not boundaries drawn on maps with the names of powerful men. I know you’ll come carry me out to the Palace of Winds. That’s what I’ve wanted: to walk in such a place with you. With friends, on an earth without maps.“

Nekako mi se ta ideja o telu i duši koje su jedine prave granice i jedina prostranstva koja ikada prelazimo uvrežila u mozgu i često joj se vraćam. I baš tih nekoliko kratkih rečenica mi otkriva toliko toga i o autoru i o čitavoj poenti pisanja romana (naravno, film je snimljen po knjizi, i ova rečenica je doslovno takva i u njoj), i kao da mi ogoljeva u jednom trenutku i bol i trijumf.

Malo pre nje, ide dijalog, izmedju Almasija i Katharine:

Almásy: When were you most happy?
Katharine Clifton: Now.
Almásy: And when were you least happy?
Katharine Clifton: Now.

I to je upravo to. Onaj jedan savršen trenutak, za kojim već žalimo.

Koji su vaši omiljeni trenuci? Koje replike vam ostaju u mislima, pod kožom?

Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede

Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima

Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima

Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6

Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj

Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.

Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo“
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?“
„Ovaj put ne“

Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.

Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.

Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.

Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.

Znate li taj osećaj, kada uhvatite sebe da živite kroz citate?

Ne znam kako da vam opišem Shantaram, iz straha da ga ne ukaljam pokušajima da ga definišem ili obeležim. Svakako, razlozi zašto sam zavolela ovu knjigu ne nose neku vrednost. Razlog i ljubav svakako nemaju veze jedno sa drugim u samoj umetnosti. Umetničko delo koje nas zauvek zarobi je ono za koje se ne usudjujemo da tražimo razloge. Sačinjeno je od emocija i izraza koji nalaze one tanane niti u nama samima i prepoznaju ih kao svoje sopstvene.

Uglavnom, roman koji me je progutao u jednom dahu… Par rečenica samo, da ih ni slučajno ne zaboravim…

Loves are like that. You heart starts to feel like an overcrowded lifeboat. You throw your pride out to keep it afloat, and your self-respect and independence. After a while, you started throwing people out – your friends and everyone you used to know. And it’s still not enough. The lifeboat is still sinking, and you know it’s going to take you down with it.

 The past reflects eternally between two mirrors -the bright mirror of words and deeds, and the dark one, full of things we didn’t do or say.

 My heart broke on its shame and sorrow. I suddenly knew how much crying there was in me, and how little love. I knew, at last, how lonely I was.

But I couldn’t respond.  My culture had taught me all the wrong things well.  So I lay completely still, and gave no reaction at all. But the soul has no culture. The soul has no nations. The soul has no colour or accent or way of life. The soul is forever. The soul is one. And when the heart has its moment of truth and sorrow, the soul can’t be stilled.

Lovers find their way by insights and confidences; they are the stars they use to navigate the ocean of desire. And the brightest of those stars are the heartbreaks and sorrows. The most precious gift you can bring to your lover is your suffering.

 I clenched my teeth against the stars. I closed my eyes. I surrendered to sleep. One of the reasons why we crave love, and seek it so desperately, is that love is the only cure for loneliness, and shame, and sorrow. But some feelings sink so deep into the heart that only loneliness can help you find them again. Some truths about yourself are so painful that only shame can help you live with them. And some things are just so sad that only your soul can do the crying for you.

 Sometimes we love with nothing more than hope. Sometimes we cry with everything except tears. In the end that’s all there is: love and its duty, sorrow and its truth. In the end that’s all we have – to hold on tight until the dawn.

unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima

jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
… i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se…

P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?

No, nismo sami u tom sosu. Novo izdanje eminentnog Oxford rečnika diči se silnim novim rečima ove nove ere. Objašnjenje jednog od urednika i autora je da su te reči dokazale svoje prisustvo u jeziku i vremenski i time što ih razume široka publika najrazličitijih profila… Pa da vidimo nekoliko primera:

OMG! (oh my god!) nije više samo tinedjžerski usklik polupismenog iznenadjenja, već i nova stavka u rečniku.

LOL (laugh out loud) je takodje novododata reč izašla iz domena chatovanja (AHA! Četovanje je takođe stara srpska reč, još je majka govorila Marku Kraljeviću „Man’ se sine Marko četovanja“…)

FYI (for your information) – mogu tačno da zamislim isfolirane Brittany-wannabes kako odmahuju izblajhanom kosicom…

WAG (wives and girlfriend) – odnosi se uglavnom na žene i devojke raznih sportista, najviše fudbalera (posebna vrsta, definitivno!)

„Heart“ (srce) je dobilo novo značenje – glagolsko: I heart London, na primer – sa silnih sličnih printova na majicama širom sveta.

TBH (to be honest) – osećam da će se ovo i kod nas brzo primiti, nekako nam ide uz karakter…

Grrrl (nova evolucijska stepenica jedne obične girl) – samostalna i agresivna devojka

Ego-surfing – surfovanje internetom, tačnije guglanje sopstvenog imena.

Lookism – kreiranje predrasuda na osnovu nečijeg fizičkog izgleda.

Peeps (skraćeno od: people) – ljudi, ortaci

Tu je i gomila novih kovanica i portmanteau reči (nova reč nastala spajanjem dve poznate, kao motel=motor+hotel), na primer:

Babycino – napitak za bebe od vrelog mleka sa penom (baby+cappuccino)

Frenemy – neko prema kome se prijateljski ponašamo iako ga ne volimo (friend+enemy)

Bromance – bliska prijateljska veza izmedju dva muškarca (bro+romance)

Chillax – iskulurati (chill+relax)

Gaydar – „radar“ za otkrivanje homoseksualaca preko suptilnih signala (gay+radar)

Screenager – tinedžer sklon stalnom surfovanju (screen+teenager)

Nonversation – besmisleno trućanje (non+conversation)

Sexting (sex+texting) – slanje SMS ili MMS poruka seksualne sadržine – SMS-hotovanje

Osim ovih, dodati su i novi onomatopejski izrazi:

fnarr fnarr – nešto kao suzdržani, zlobni smeh, tipično uz seksualne aluzije

nom nom – da zameni prethodni yum yum – kod nas njam njam

A naravno da smo dobili i neke veoma duhovite kombinacije:

budgie smugglers (u bukvalnom prevodu nešto kao krijumčari kanarinaca) – figurativno se koristi za previše uske muške kupaće gaćice

ten-second rule (takodje i three i five-second) – koliko sekundi može da prodje pre nego što podignete ukusan zalogaj koji je pao na pod

silent disco (bukvalno: tihi disko) – situacija u kojoj više ljudi djuska uz muziku koju svako od njih ima na sluškama

Na kraju, nadam se da ćete svi vi, onlajneri, naći nešto blogabilno u ovom apdejtu…

1. Zaboravi
2. Oprosti
3. Zaboravi
4. diši duboko

1. Prihvati
2. Poveruj
3. Klimni glavom i kreni dalje
4. diši duboko

1. Nasmej se
2. Smej se glasno
3. Plači još glasnije
4. diši duboko

1. Dodirni
2. Prihvati dodir
3. Poveruj u lepotu
4. diši duboko

1. Budi rame za plakanje
2. Budi pružena ruka
3. Budi otvoren dlan
4. Budi srce na reveru
5. diši duboko

1. Govori istinu
2. Slušaj srcem
3. Plaši se hrabro
4. diši duboko

1. Nasmej se sebi
2. Ništa nije dovoljno ozbiljno
3. Otkaži sve planove
4. diši duboko

1. Kaži šta misliš
2. Misli šta kažeš
3. Ne misli previše
4. diši duboko

1. Voli
2. Voli
3. Voli
4. Nauči da kažeš „Zbogom“

1.2.3.4.

Budi svoj odraz u ogledalu, čak i kada sve druga ogledala naprsnu.

Kriška po kriška života…

Na stranu to ko je u toj situaciji rogat: oni koji su spremni da svoje najintimnije tajne prospu pred kamerama ili oni koji će to gledati… Na stranu čak i čitava faza sociološkog eksperimenta koji vlada televizijskim programima… Ono što me danas zanima je: koliko je realnog očaja u reality potrazi za rešenjem svih problema?

Vremena se menjaju, i nema istrošenijeg klišea od tog. Ni tačnijeg. Današnje tridesetogodišnje devojke su uglavnom same bez dobrog razloga, ili tako vole da misle. Okrenem se oko sebe i vidim gomile svojih prijateljica koje soliraju, a ništa im zaista ne fali. Po bilo kom standardu.

A pogledamo onda malo drugačije: u proseku, jedna tridesetogodišnjakinja ima iza sebe bar dve ozbiljne, duže veze, gomile besmislenih izlazaka i par neuspelih pokušaja veze. Nekoliko kres-šema, takodje. Ništa loše ni u jednom, ni drugom, ni trećem. Kreće se u zatvorenom krugu prijatelja koji su ili solo, kao i ona, ili udati/oženjeni, najverovatnije sa decom. Retko (ili sve redje) izlazi na mesta gde bi mogla upoznati nove ljude u nekom kontekstu „zabave“. Uglavnom se sve svodi na magični trougao: kuća-posao-kafenisanje. Ako i ode na poneku sedeljku, tu su sve poznate face i prežvakane priče. Ko je ikada upoznao dobrog tipa u pozorištu, pogotovo kada ode sa drugaricom? Ili u bioskopu? Biblioteci? Ma jok, budimo realni, to vidimo samo u filmovima, i nije zasnovano na istinitim pričama.

I onda… koja su joj rešenja preostala? Internet? Znamo kakvih se likova ima ovde, i koliko mora da bude uporna da bi istrebila žito od kukolja… Agencije? Hm… ipak smo u Srbiji… Čula sam da se pojavio skoro i speed dating kod nas. Možda tako nešto? Ali – svako može da imitira šarm na tri minuta.

Dolazimo do čega? Slike osobe koja je navikla da bude sama, ali sa tom samoćom ne može da se pomiri. Naravno, prirodno je da želimo nekoga pored sebe, prirodno je da nam bude potrebno drugo ljudsko biće… ali po koju cenu? I upravo tu je kvaka. Neki kupuju za sitniš, neki tegle vreće zlata. Sve zavisi od toga gde su nam prioriteti, koliki nam je ponos, i koliko smo očajni, na kraju krajeva.

Neki su od svoje samoće napravili čitave filozofije. Neki se u njoj dave. Neki grabe sve oko sebe kako bi joj utekli… A sve se na kraju svodi na isto: dok ne naučimo da zaista budemo sami, niko drugi tu prazninu neće moći da ispuni.

Na kraju, pročitah negde da je soliranje kao davljenje – čim se prepustiš, počinješ da uživaš… Ili je to previše crno?

Čudo je koliko se svetova krije u komadiću mrtvog drveta. Da li to drvena duša vraća svoj oblik, ili ga umetnik čita vrhovima prstiju?

Pitam se ovih dana da li vredi pisati. Da se jasnije izrazim – da li treba ja da pišem. Pitam se šta sam postigla piskarajući ovih par godina svoj blog. Nekoliko rečenica kojima sam uspela da zaista oslikam ono što sam mislila. Nekoliko slika. Par stihova koje su pronašli oni koji su ih tražili. Da li sam sama sebi jasnija? Ne, samo su mi nedoumice jasnije. Da li sam spretnija u nalaženju pravog izraza, pravog znaka, čitanja signala? Ne, samo brže kucam. Da li sam napisala nešto u čemu će neko drugi zaista uživati ili prepoznati se? Ne, uglavnom su pisanija bila vrlo lična. I haotična.

Znajući sve to, čemu ondapotreba da to i zapišem večeras?

Pretpostavljam da sam stvorenje paradoksa.

Ostaje mi da se zapitam još jedno – koliko daleko i koliko duboko zaista dopiru tudje reči? Da li ikada napuštaju um?

“Pa posle – neka me nose“ – kaže Branko V. Radičević.

Ne znam gde mi je nestalo nekoliko meseci. Nije bilo muzike. Nije bilo ni reči vrednih izgovaranja. Još manje – pisanja. Sanjala sam često neku mutnu žabokrečinu, bez pokreta.

Pored mene su prolazili ljudi koji su pulsirali nekom kakofonijom koja nije prijala ušima.

Sve jednom prođe. Znam. Ali – da li je to suština problema ili rešenja?

I kada prodje – gde ode?

Potreban mi je jedan veliki talas. Plav i topao. Mirisan od joda, sunca i onog nedefinisanog, trećeg elementa, koji svakom drugačija sećanja nosi.

A Marija Šimoković kaže:

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
… i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se…