Dreamscapes

Rituali

Svako od nas ima svoje rituale, svoje sitne navike i ekscentričnosti koji nas sačinjavaju i opravdavaju. I objašnjavaju. I slikaju prelepe slike. Čitave galerije slika. I odakle god da počnemo, gde god završili, svaka priča je neminovno samo priča o Sebi.

Tokom godina nakupila sam čitav niz navika od kojih već na neki način postajem zavisna i postaju mi neophodne da bih normalno funkcionisala. Na primer, prvu jutarnju kafu uvek pijem na poslu. I to nije ritual, to je više obaveza. Ono što predstavlja pravi početak dana za mene je prva kafa nakon povratka s posla. To je jedina kafa u toku dana koju moram da popijem sama. I postoji tačno odredjen redosled radnji koje joj prethode. Uvek je spremam na isti način, istom kašičicom, u istoj šolji. Šolju uvek postavljam na isto mesto na stolu u svojoj sobi, tik pored kompjutera. Uvek je pomirišem pre nego što uzmem prvi gutljaj. Onda uključim kompjuter, pustim muziku, zapalim cigaretu, i ne dam da mi bilo šta pokvari uživanje.

I neverovatno kako se jazz savršeno uklapa u ovu sliku. Kako mi neverovatno prija. Miluje čula, dopunjavajući nekako ukus kafe, opušta mišiće i smiruje. Lagani, neopterećujući jazz. Obično izaberem ženski vokal, interesantno. Tačno mogu da osetim, čini mi se, kako mi se deo po deo tela opušta i kako mi se baterije pune.

Muzika je oduvek imala snažan uticaj na mene. Svaki deo svog života mogu da prepoznam po odredjenoj pesmi, da ga dozovem kroz neku melodiju. Često i ljude koji su mi dragi tako u svojoj glavi vezujem za odgovarajuće melodije i po tome ih prizivam u svom pamćenju.

Znate kako neki ljudi pamte dogadjaje, trenutke, bitne osobe u svojim životima po mirisu? Mirisu parfema, tek ispečenog hleba, bakinih kolača, mirisu nove, kupljene knjige, nečije košulje…
Za mene nisu mirisi nikada bili ključni, mada su uvek imali svoje boje, već ukus.

U mojoj glavi svako leto i jesen imaju svoj ukus, svaka zima u mom životu je prepoznatljiva i različita po odredjenoj senzaciji čula ukusa. Na primer, ovo leto je u mojim neuronima ostalo urezano kroz gorko-slatkasti ukus retzine, grčkog belog vina koje se, tradicionalno, čuva u smoli četinara. I tačno mogu da ga osetim, i zlatno sunce, i oporost joda, i blagu gorčinu maslina, i slanoću mora, i lakoću disanja, i slatkoću života.

Svakog muškarca kog sam poljubila pamtim baš po ukusu poljupca. Jeste li primetili kako se ljudi razlikuju po ukusu kože? Mogu da u pamćenje prizovem nepogrešivo i teksturu njihove kože, i glatkost pod usnama, i neverovatnu, jedinstvenu eksploziju senzacija samo na dodir jezikom…

I opet se vraćam na sitne navike koje život čine tako velikim. Razmišljam o tome kako je neverovatno da smo sa svakom osobom u svom životu različiti. Sa svakim od svojih prijatelja ponaosob kao da postajemo potpuno drugačiji, imamo različite ‘šifre’, prečice i tajne uličice, načine dodirivanja i izbegavanja dodira. Kao da gradimo poseban svet sa svakim od njih, i poseban jezik komunikacije koji je razumljiv samo u tom svetu. Nakon nekog vremena, počnemo čak jedni druge da oslikavamo kroz pokrete, mimiku i gestikulaciju, i taj svet dobija svoj distinktivni ritam, svoju melodiju…

A onda pomislim koliko nam sve to nedostaje kad više nisu sa nama, blizu nas… A kako se ikada možemo izgubiti sa toliko različitih svetova u sebi i oko sebe?

***

Kad sam bila u osnovnoj školi, još je bilo moderno imati leksikon, spomenar i dati da dečaku koji ti se svidja da se upiše. Onda danima čitati skrivene poruke iza onoga što je napisao, brojati crtice nadjene u njegovom odgovoru na ‘Kako se zove tvoja simpatija?’ Čudno kako nam neke stvari ostanu zakopane negde u dnu svesti i kako nadju čudne načine da provire. Moja simpatija u sedmom razredu osnovne škole je na pitanje u spomenaru ‘Kako ćete započeti pismo voljenoj osobi?’ odgovorio:
‘Mislio sam na tebe danas’…
A ja hvatam sebe već godinama kako, pišući prava pisma, ili ona nenapisana, čiji se film mota u glavi i nikada ne stigne do papira, svako počinjem baš tako: Mislila sam na tebe danas….

Mnogo je lakše napisati nego reći. Mnogo je lakše reći na stranom jeziku nego na maternjem. Mnogo je lakše prećutati.

A kako onda da objasnim potrebu da čujem? Potrebu ne samo da dodirnem, nego i da budem dodirnuta? Rečju, mišlju, glasom. ..

I šta onda kada mi se ne svidi to što čujem? Kada je ono što je glas doneo u mojoj glavi mnogo bolje zvučalo neizgovoreno?

Vrzino kolo… A reč postane meso, i počne da boli kao posle ujeda. I da peče zasečeni vazduh.

7 komentara

  1. Prepoznala sam se kroz bezbroj detalja koje si tako lijepo docarala nama,citateljima.🙂

  2. gemina

    Hvala, Afroditta, i dobrodošla!

  3. Hvala i dobro nan dosla.🙂
    PS.Mali princ na avateru.Sjajno! 😀

  4. makarone

    Ja takodje cinim razne radnje koje su za mene postale rituali i uzivam u njima. S mojim muzem se cesto prepirem oko toga, da ne prekida moju ritualnu radnju, bez obzira koju, pozurujuci me negde. On ima teoriju, da se ne treba ritualno vezivati za neke radnje, za slucaj da se nadjes u situaciji da ne mozes da ih primenis…Sta ces onda, propast sveta?…kaze on, okoreli prakticar, racionalista, meni kojoj su nekad noge na zemlji , a glava u oblacima… Dobrodosla!

  5. gemina

    Hvala, makarone, i nije daleko od istine tvoj muž, mada… pije vodu i ona druga strana – da nam je potrebno nešto čvrsto, stabilno, ustaljeno, na šta možemo da se oslonimo… da su nam neophodna pusta ostrvca, samo naša…gde drugi ne mogu tako lako…

  6. shaputalica

    Perfektno oslikano. Pozdrav.🙂

  7. gemina

    Hvala, shaputalice. Veliki pozdrav i za tebe!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: