Dreamscapes

It’s all good…

Ok, i sad sam kao Odrasla? Ne osećam se baš tako. I pored svih obaveza, računa u banci (sa veeeelikim minusom), balansiranja kreditnih kartica (smešna reč, to balansiranje… kao kada davljenik BALANSIRA o slamku), odgovornog posla (hmph!) i kućice u kojoj štikliram od-do godina… još uvek ponekad pomislim kako sam u dubokoj stagnaciji i kako se nisam mrdnula od dvadesete.

Šta se zaista promenilo? Hm, recimo da sam se otresla balasta nepotrebnih nesigurnosti, razrešila borbu sa kompleksima, da sam malo brža na jeziku i kraća na pameti, i da imam neke tragove iza sebe zbog kojih se redje vraćam unazad i preispitujem. Sada znam da flertujem. Znam da bolje baratam hladnim ženskim orudjem. Kontrolišem svoj sarkazam. Znam kako da izbegnem frustrirajuće svadje sa roditeljima. Znam šta NIKAKO da ne obučem za prvi date.

A šta je ostalo isto? Skakanje na prvu loptu. Uživanje u detinjarijama. Glasno smejanje u neprimerenim situacijama. Opsednutost muzikom. Vrtoglavo uskakanje svim srcem u svako novo poznanstvo. Starke.
Neke loše navike, kojih se puna inata držim. Inat. Tvrdoglavost i tamo gde joj nije mesto. Još se blentavo zaljubim, još uvek posle lepog sna odbijam da se probudim, praveći se da spavam…uprkos kašnjenju na posao, nekom tamo zvonu, nekim tamo drugim, Odraslim…

A kada postavim sve to na klackalicu? Osećam se kao ista ona dvadesetogodišnjakinja kojoj je neko preko noći natovario gomilu obaveza na glavu, pa nekako plivam medju njima… i onda se nadjem u situacijama u kojima sam ja nekome kao autoritet, ja kao nekome delim savete, ja tu kao prosipam pamet… a tu nedge, nedaleko od površine, začudjeno vreba čupavo derište uvek spremno na novu igru.

I kako onda da se ne zapitam šta će se desiti za deset godina? Dvadeset? Kada budem spavala trilion puta i onda se probudim? Hoću li biti vesela bakuta u farmerkama i drečavim bojama? Ili ću do tada već zaboraviti kako se plete venčić od maslačaka i igra klikera? Možda još gore – hoće li mi ‘dostojanstvo’ starosti braniti da na plaži pravim zamkove od peska? Da plešem kada se osećam dobro?

Hoću li naučiti da ne razmišljam u pitanjima?

1 komentar

  1. light-blue

    Postaviti sebi pravila, da bi izbegao ono sto ti ne treba, sto ne zelis, sto ne prija, postaviti sebi kapije, da bi ih otvarao i zatvarao po potrebi…Postati prividno, za okolinu zreo, a sebi dati prostora za spontanost, za mastanja, nadanja, sve u svrhu bega od razocaranja…Skupljati pitanja, patike, zelje, strahove, nade…da bi nekada kroz neke godine bio to sto jesi, jer tada je svejedno, tada je bitno samo novo jutro…
    Zasto ne to sve sad? Ko postavlja okove? Sami sebi!
    Daj suzu, daj osmeh…neka se vidi, neka se cuje, tvoje je…pa i neka se zove Nista!

    Nemoj odrasti, to je najlepse sto iko ikome moze pozeleti, to zelim i tebi i sebi i svima. Neka to zrno decije ludosti izlece, neka zivi uvek i svud!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: