Dreamscapes

Senke

Na zidu iznad bara pretrpanog flašama različitih boja kroz koje se provlači dim cigareta i lenja melodija sumornog popodneva stoji veliki neonski natpis. “Orakulum“. Mesto gde se bogovi igraju ljudima, odeveno u neupadljivo ruho prosečne birtije.

Za okruglim stolom u uglu, najdalje od vrata, jedna naspram druge, gore dve cigarete u okrugloj, iskrzanoj pepeljari. Jedna je damski tanka, po rubovima joj utisnuti tragovi karmina. Druga kratka, skoro dogorela, stisnutog, izmrcvarenog filtera.

Elegantna ženska ruka poseže za cigaretom. Uska, negovana šaka i primireni crveni lak. Diskretan sat. Klizećim pokretom cigaretu prinosi usnama u boji laka i dim sa njih krivuda ka gruboj muškoj ruci sa tetovažom na kojoj se note u tananim oblicima ženskih tela povijaju za melodijom.

-Još sviraš? – glas joj je odmereno smiren sa dodirom napetosti u donjim registrima. Tamo gde se očitava duša.

-Zar bih ikada mogao da prestanem? – njegov se poigrava tom napetošću, obgrljava je i začikava, na prevaru poziva u igru. – Znaš i sama kako je… neke se priče nikada ne završavaju…

-A za neke je bolje što se na vreme završe – odseca ona suptilne tri tačke na kraju rečenice, ne dozvoljavajući joj da preraste u sliku.

On pali novu cigaretu. Ona otpija gutljaj vina iz svoje čaše. Tišina raste u kratkim trzajima skazaljke na njenom satu.

Kroz maglu prostorije se prolama munja kikota. Oboje se okreću prateći zvuk. Nekoliko stolova dalje, vitka, bosonoga devojka zvonko se smeje oblizujući usne dok pokušava da sa njih skine penu od piva iz čaše mladića koji je očarano gleda.

Zvuk radja sliku. Slika im postidjeno saginje glave i sklanja poglede. Ona gleda na sat. On odsečnim pokretima otresa pepeo sa cigarete. Dim koji se uvija oko njih i lenjo se penje u visinu oblikuje prizor jednog drveta, odmah iza gimnazijske zgrade, i dvoje mladih, dugokosih i bezbrižnih, koji sede priljubljeni jedno uz drugo i dele jednu cigaretu, dodajući je posle svakog povučenog dima, i krišom osluškuju ne bi li čuli zvono za kraj časa… a onda odlučili da ga zanemare, i ostanu tu gde jesu…

Ona otpija još jedan gutljaj vina i uvežbanim pokretom namešta pramen kose koji se buntovno otrgao oštrim linijama surovo uokvirene frizure, kratke i praktične. Na putu prema stolu, ruka joj na trenutak zastaje, u iznenadjenom prisećanju pokreta kojim je nekada davno njemu sklanjala kosu sa lica. Njen pogled prati njegovu razbarušenu opuštenost, zamršene uvojke na čelu i vratu, tračak nemira zaboravljen na kragni karirane košulje.

-Čuo sam da si se udala…

-Jesam. Pre šest meseci.

-Nadam se da si srećna…

-Jesam. Što ne bih bila?

Ona se nelagodno pomera na stolici na kojoj sedi i nervoznim pokretima sklanja nevidljive mrvice prašine sa svoje besprekorno bele košulje. Gleda na sat, naglašavajući taj pokret.

-Izvini, stvarno bi trebalo da krenem, već kasnim… Drago mi je što sam te videla, posle toliko vremena. – Pruža mu ruku, ustajući užurbano. – Javi se ponekad, baš bih volela, da se dogovorimo, pa da dodješ kod nas, selimo se taman u novi stan…ili da se nadjemo ponovo negde…

Zadihano ostavlja nezavršene rečenice u vazduhu, potrešena od hladnoće njegove ruke. On je prati pogledom, zagrcnuto pokušavajući da proguta reči koje mu se gomilaju u grlu gušeći ga. Odmahuje rukom, rasterujući slike i trepće privikavajući se na realnost strogog poslovnog kostima i bezdušnih špicastih cipela sa bolno visokom štiklom.

-Da, javiću se… Mada ne verujem da ćemo se ikada zaista više pronaći…

Već okrenuta licem ka svetlosti koja dopire sa vrata, u polupokretu odlaska, naglo se okreće ka odjeku njegovih reči. Pogledi im se sreću negde na polovini tog predugačkog puta i samo na tren, ponovo se prepoznaju. Ona sleže ramenima, stresajući sa njih izmaglicu sećanja, ispravlja ledja i visoko podignute glave stupa na vreli pločnik pod suncem koje nemilosrdno briše svaki trag senki na njenom licu.

3 komentara

  1. light-blue

    Ako ne napises knjigu, necu vise citati blog!
    Savrseno, napisano, MORA da se cita, vuce te prica!
    Susret proslosti, koja u sadasnjosti nema smisao, samo miris memle, koji se gubi u oblaku dima…

  2. gemina

    Hvala, light-blue, hvala, hvala…:)

  3. Quentin

    Reci u kojima se moze prepoznati i onaj ko ovakvo iskustvo nikada nije ni doziveo….napisano tako da sam u jednom trenutku pomislio da sedim u uglu….i pratio…….i bow to the growing master….;)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: