Dreamscapes

My epidermis is showing…

Ono što me muči je u stvari geštalt. Termin iz psihologije inače, a najbolje ga je definisao jedan narodnjak u nekoj staroj pesmi: “Sad se sećam svega mnogo više nego bilo čega“😉

Potreba da zaokružim neke odeljke svog života. Potreba da završim. Da zatvorim krug. Da razumem, više od svega. Da mogu da definišem trenutak u kom je nešto krenulo pogrešno, i uzrok iz kog je krenulo tako.

Valjda je to ženski problem, tešim se. Večito se nešto vraćamo na staro iz potrebe da ga zauvek ostavimo iza sebe. I tu pravimo kompletan paradoks. Prokleto žensko!

Koliko puta je svaka od nas iz ovog ‘klana’ tražila objašnjenje? Zašto nisi došao, ako nisi, i zašto si došao, ako jesi? Zašto si me zvao? Što me nisi zvao? Gde sam pogrešila? Što si pogrešio? I najbitnije od svega: zašto su muškarci oslobodjeni boljke geštalta, pa mogu da okrenu ledja bez previše razmišljanja i odu dalje?

A i Mi i Oni imali smo navike da čeprkamo sasušene ranice u detinjsvu, sve dok ne skinemo krastu i ne poteče krv. Kako su oni tu naviku izgubili, a mi je usavršile i dovele do kompulsivno-opsesivne potrebe? Karma? Hm…

Jednom davno davno…kako i počinju sve prave šarene laže… počela je jedna bajka. Samo, ova nije bila kao sve prave bajke. Nije imala ni princa, ni princezu, ni zlu maćehu, ni nesposobnog kralja, ni stoglavu aždaju. Samo nju. I njega. Par dobro odabranih reči. Nekoliko tajnih šifara. Smeh nerazumljiv onima u okolini. Onda erupciju dodira. Razumevanje ispod površine kože. Tetovaže trenutaka. I tačka.

Živeli su dugo i srećno, svakako, ali se više nisu videli. Bez ikakvog pravog razloga. Bez objašnjenja. Bez izgovora, čak. Ne zna se ko nije pozvao, ko se nije javio. Jednostavno je sve… prestalo.

Pametni bi možda rekli da nije ni bilo sudjeno i nastavili dalje. Oni drugi pametni ne bi ni razmišljali o sudbini, i svakako bi nastavili dalje.

Oni sa geštalt-problemom bi nastavili da se pitaju. Pa bi onda, posle devet godina, devet meseci i devet dana, posle tri stoglave aždaje, dve zle maćehe i četiri loše maskirana glumca u ulogama prinčeva… pokušali da dobiju svoj odgovor.

I shvatili da iluziji ne treba racionalno objašnjenje. I da to što nijedan ‘posle’ nije mogao da se uporedi sa onim ‘pre’… nije bio problem etalona ni mere… već neka sasvim druga bajka, koja i nema lep kraj.

Šta je bilo sa geštaltom, pitate se?

Živi tu, u pećini na rubu šume, i svakoga meseca traži da mu se šalju žrtve, kako bi neometano rastao.  Povremeno izadje iz pećine i sam krene u potragu za plenom. Onda se treba sklanjati… A stanovnici bajke uglavnom su naviki na njega i ne potresaju se puno. Bore se sa nekim mnogo većim alama i traže zaštitu od drugačijih prinčeva.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: