Dreamscapes

Prozori

I

On stoji na obali. Reka pred njim je velika i mutna, valja se u tromim zamasima. On stoji, nepomičan. Cigareta mu nervozno dogoreva medju prstima, zaboravljena. Njegov pogled jedva doseže do druge, predaleke, obale. Nazire samo tamu, magličasto zelenu. Lagano podiže ruku i uvlači dim. Duša mu se napaja mirisima trava. Zadržava dah, dok mu jagodice prstiju pulsiraju. Počinje da oseća damare u svojoj glavi, u grudima. Sve jači i jači otkucaji. Njegov ritam preuzima tlo, dobuje vazduh poput njegove neumirene krvi. Reka reže svoj tok i talasi se smenjuju pred njim u ritmu oblaka iznad njega i njegovih nemira…

…Još jedan oblik vode, trava, još jedna dimenzija ritma u njemu se budi. Sunce je progorevalo čvrsto stisnute kapke. Jarkocrveni oblici prožimali su mu čula. Onda je pritisak počeo da popušta. Prva kap kiše mu je pala na usnu. Sledeća na čelo. Iznenadan, jak miris zelenog. Valjao se po travi, pod nebom koje je poskakivalo. Vlažni udarci po licu. Beskrajno dug dan i smeh… njen smeh.

Još uvek ne ispušta dim. Na čelu, na onom mestu izmedju obrva koje najbolje pamti njen poslednji poljubac, počinje da se stvara mladež. Iz nožnih prstiju mu kreće niz ježura, skuplja se u kolenima, udružuje sa nervoznim drhtajem stomaka, puzi uz kičmu i vrat i stiže baš do te tačke koja će uskoro biti samo još jedan ogrizak sećanja.

Drveće počinje da se vrti oko njega. Oblaci se pridružuju ludom, mahnitom plesu. Kapi vode ubrzavaju ritam, i sve oko njega se pretvara u kovitlac iz njegovih noćnih mora. Vrtlog iz kog ne može da pobegne. Ne sme da spusti pogled. Plaši se: i tlo mu se vrti pod nogama, udaljava se od njega, nestaje. Čvrsto se hvata za dogorelu cigaretu, poslednje uporište, opipljivo, iako beživotno. Prsti mu se grče nad gotovo nevidljivim opuškom. Čvrsto… Jače! Kad ona nestane… ostaće izgubljen, ostaće proklet i skamenjen večno, u vrtlozima koje više neće ni moći ni želeti ni da zaustavi ni kontroliše… ako ona ode, ako nestane… Plaši se sledećeg koraka i plaši se da neće napraviti sledeći korak. Ne bez nje.

Iz njegovih pluća, u šumnim trzajima, beži vazduh. Stomak mu se grči, ruke se opuštaju, glava saginje. Ne dalje.

I dok suton lagano pokriva oblike, on još stoji nad rekom, mutnom i neprelaznom, rekom koja ćuti. Stoji nepomičan, strahujući od razornog saznanja. Odjednom, sve oko njega šapuće: ne dalje.

II

Njena soba je mala i pretrpana stvarima. Ona sedi na fotelji kraj prozora, posmatrajući jednu tačku na podu. Ne može da ustane i upali svetlo, pokupi razbacane stvari, ne može da se pomeri, odjednom uhvaćena u grču trenutka, u tom polumraku koji osvaja njene zenice. U uglu sobe uvelo drvo života tuži za onom kišom, onim jakim, gorućim suncem, onom svetlošću koja je toj prostoriji pripadala, čak i sa spuštenim roletnama, čak i u polutonovima svetlosti i tame gde su se susretali krajičak osmeha, oblina kolena, krivina vrata sa tamnim prostorima želja. Ona prilazi i miluje požuteli list. Onda čučne i počinje da mu govori, tiho… tiho – kao da ga teši, priča mu da svetlo nikada zaista ne nestaje, da je zeleno, u njemu, i da samo treba da ga se seti. I dok, tako zgrčena, očiju najednom užarenih i grozničavih, pokušava da objasni smisao svog postojanja, sada… pogled joj pada na prljave šoljice za kafu, pikslu prepunu opušaka i mrvice prosute po stolu… i reči joj presušuju. Iznenadno muklo dobovanje u stomaku tera je da zatvori oči, da rukama čvrsto zatisne uši, i da, sklupčana na podu kraj mrtve biljke, shvati da nema ničega dalje – ni vremena pre nego što su oni postojali, ni vremena posle, u vatrenoj narandžastoj lopti – ne dalje bez njega… U vrtlogu boja ona vidi nezaborav kao prokletstvo nadvijeno nad njom, vidi reku, utešno zelenu i smeh čiste radosti.

Zidovi i tavanica netaju u potresima negde u dnu njenih grudi, njene oči se trude da osmisle prostor, ali i on se gubi, iz grla joj ne izlazi zvuk koji bi je poveza sa realnošću. Dugi trenutak grča. Očaj se skuplja u vrhovima prstiju.

A onda, vazduh koji vetar donosi sa reke, prohladan i siv, postavlja ponovo zidove i vreme u stare okvire. Jedna suza joj se suši na ivici usana i ona je, nesvesna tog gesta, upija usnama kao nagoveštaj poslednje utehe i prvog bola, istovremeno. Sada je mirna, na njoj ni znaka nema predjašnjeg potresa, ali njena tišina, staložena u dnu zenica, tišina je tamnice osudjenog na smrt. Ona ustaje i zatvara prozor. U mislima joj odjekuje samo jedna misao: ne dalje.

III

Vetar menja pravac i zvuke grada sada nosi ka reci. On još uvek stoji na obali i oseća kako se vazduh puni mirisom njene kože, mirisom mleka i limuna, živim i dalekim.

Ona stoji kraj zatvorenog prozora sobe, očiju uprtih u kapiju koja se, poneta vetrom, zatvara. Odjednom, gonjena ogromnim, neobjašnjivim strahom, počinje da trči od prozora do prozora i da ih sve otvara. Onda stoji tu, pred naletom vetra, čekajući da je ponese. Njena zelena duša napaja se kišom koja se tek oseća u vazduhu.

Suton osvaja oblike i senke prekidaju svoje razbludne igre. I baš u magičnom trenutku kada je borba noći i dana neizvesna i ružičasta svetlost poprima tamne okvire, ona vidi reku. Vidi je, jasnu i živu, i kao da u njenim talasima nazire svoj odraz.

Ona kreće ka obali, bestelesna, na trenutak samo još jedna od senki. U podnožju ogolelog drveta vidi žar cigarete. Nepomičan tamni oblik praznih očiju. Nesposoban da se pomeri, napetih čula, on pokušava ponovo da vidi na talasima njenu sliku, bori se protiv privida, ali ga sva čula teraju da se opet i opet trudi da je tamo pronadje, a zna, negde u dnu svoje uzburkane svesti, da je više nikada neće naći.

Ona ga, odjednom sva drhtaj i sva nemir, gleda kako se bori protiv sebe i gleda ga kako gubi.

Iznenadan odsjaj munje. Oboje se trzaju. Njihove oči se sreću i ovaj potres jači je i od grmljavine koja se prolama. Topla, oslobadjajuća kiša počinje da pada.

On zatvara oči i podiže glavu ka nebu. Telo mu se, posle dugog grča, opušta, i on pada na kolena. Kapi kiše na njegovom licu kao da brišu svaku boru za svaki osmeh i svaki mladež za bol. On je odjednom miran, bez strasti i bez žaljenja, odjednom prazan, i bolno svestan da je svoju dušu zauvek izgubio.

Ona gleda kroz prozor svoje sobe, na mesec, hladan i star. Kapi kiše, krupne kao kajanje, dobuju o prozore. Ona se smeši, osmehom umirućeg. Zna da je otišla. Da je otišla zauvek. Onda kada je shvatila da su te ruke, skrštene na grudima, njene, da su oči, nemirne, njene, to lice, hod, govor. Sve ih je ponela sa sobom. Otišla i od te kiše i od onog sunca. Tamo gde je bog bio dalek i zelen. Bolele je oči – noževi zariveni. Bolele ruke – trnje i bodlje. Bolela praznina jače od ujeda. Ali je otišla. Onda je njena duša zaboravila sebe i nazrela, iza kišne zavese, padinu osunčanu. Čula smeh. I otišla.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: