Dreamscapes

Fragment of my manifestations

Da li je to bila svesna odluka? Da me polomiš na deliće koje nisam ni znala da imam? Nikada ranije nisam bila tako izlomljena, rastavljena, pokidana i ne znam kako se popravljam, ispravljam, sastavljam. Da li je drugačije kada te prosto i samo boli? Ili je sasvim drugačije kada te neko boli?

Pre neku noć, kada sam te zatekla udobno ušuškanog u jednom od uobičajenih snova…hemikalije u mojoj glavi su se pobunile: “Stvarno, draga, zar ne možeš da zapamtiš kako je oštra i sveobuhvatna hladnoća?“  Onda su zaplesale u svetlosti tačno iza mojih očiju, par treptaja i nestao si, preseljen u crno-bele vrtloge sveprisutnog sjaja. Ja sam se topila kroz drage, neprepoznatljive, nepostojeće boje koje su brujale u lelujavim vibracijama … ili oblicima? Onda, tada…sve boje misli imale su nekog smisla…

Sećaš se slika…sa punim mesecom i praznom kašikom…primam te u svoje srce sa svim trnjem, šiljcima, vilama i viljuškama. Ližem rane tvog tela. Lome se i erodiraju želje u meni. Mesta i dogadjaji se spajaju u jedan izvitoperen, iskrzan okvir. Suprotstavljeni i udaljeni su glasovi koji me vode otvorenim putem ka ambisu sramnih slika. Sa punim mesecom i praznom kašikom.

Onda je došlo drveće… na rubu. Na ivici pre nego što odeš. Izuvijano i isprepleteno kao tvoja putanja, nedoraslo,  nekontrolisano drveće… Izraslo u spirale sa vetrom bez smisla, u besmislu… sa granama oštrim i bez kraja, bez cilja, kao da prkose zemlji…   i borilo se protiv zlobnog naleta severnjaka, ledeno otmenog, moje naopako drveće… Kako sam volela tvoje isprepletane oblike…

Onda sam rasla kraj tebe kao drvo bez korena. Čvorovi i kvrge i uvojci. Moje ruke su neuništiv sistem vena, putanja, staza… koje se uvek vraćaju nazad, meni. Udovolji mi… i kreni putem koji sam nacrtala svojim korenjem … kome sam dozvolila da poraste… kraj tebe.

Nekad si prosta vibracija u mom glasu. Nekad talas koji se formira u mojim grudima. Delići svih mojih lica, jednostavnim potezom sastavljeni. Šapati o odlučnoj ženi koja se budi.

Oporavak je dug, krivudav put. Posebno večeras, izgleda posebno spor. Gledam niz beskrajan tunel od bodeža, okuka i brda, od krivina, padova i rupa. I svakog dana se čini da upadam u drugačiju rupu, moje telo se raspalo na beskrajan broj komadića, i svaki od njih prati neki svoj pravac…svakoga dana.  Svaki moj delić, poderan i iznošen, propada kroz rupe u zidovima tunela koji se ne završava. Ne mogu da podnesem pogled na svoju sudbinu i osetim da nemam nikakvu kontrolu nad tim koja će rupa progutati moje ruke, prste, oči, nos, srce… Želim da budem dovoljno jaka da izaberem, da odlučim, možda ću tako uspeti da sačuvam poneki delić sebe. Nekoliko sitnih isečaka osobe koja sam (skoro da sam sigurna) bila. Svidjaju mi se neki od tih isečaka. Dobri su, srećni… i funkcionišu sasvim dobro. Sasvim dobro – to mi je više nego dovoljno. Sasvim dobro – sad mi je sasvim savršeno.

1 komentar

  1. Bar znas da si ziva, jer boli, jer upadas, izlazis, menjas, zivis!
    A, dobro je da i On postoji, da te pomera, da ucis, da rastes, da postojis za njega, od njega, za bilo koga, za sebe staru, novu, i nadasve zivu!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: