“Kao rani mraz…“

…“scenario za dugometražnu igranu baladu“…

Djoleta sam zavolela kopajući po nekim starim kevinim kasetama, još u osnovnoj školi, kad sam nabasala na skriveno blago – crvenu, iskrzanu kasetu ‘Ranog mraza’… posle nekoliko dana, već sam napamet znala sve pesme. ‘Prvi januar’, ‘Panonski mornar’, ‘Marina’, ‘Lagana stvar’, itd itd itd… Ljubav je počela tada. Usledilo je frenetično kukanje za ostalim kasetama, koje su imale status neprocenjive vrednosti čim bih ih nabavila.

Tokom godina… promenili su se, naravno, moji ukusi za muziku, i naravno da ne posmatram sve više tako jednostrano i nisam sposobna tako potpuno da se oduševim nečim (ili nekim)… ali Djole i njegova muzika imaju posebno mesto kod mene. Toliko posebno da sam bila u stanju da čučim pred Sava Centrom po celu noć čekajući da kupim karte za koncert… i tako svake godine, odmah posle NG… No, dobro… ne hvalimo se svi ni miš-rukavima i suknja-pantalonama iz osamdesetih—

Poslednji put sam bila na Djoletovom koncertu u aprilu ove godine. Još uvek mi prija… ali je odavno sišao sa pijedestala na kom sam ga čuvala kao tinejdžerka. I uspevam da odvojim ličnost od dela, pa mogu da uživam i pronalazim se u njegovim pesmama, iako me povremeno iznervira svojim postupcima ili izjavama.

Ne znam da li je neko od vas imao prilike da pročita ranije objavljivane romane Djordja Balaševića (“Tri posleratna druga“ i “Jedan od onih života“), i kakva su vaša iskustva i utisci. Čitala sam, moram priznati, i jedan i drugi, i imala sam utisak malo proširene priče sa koncerata. Isti šarm, hvatanje na igre rečima i nostalgijama. Čak i rečenice u tim romanima su kratkog daha, više odgovaraju izgovorenoj nego napisanoj reči. Sve u svemu, kompletan utisak navodi me da zaključim da su pisani bez plana i ideje o tome gde će i kako završiti, više kao terapeutsko pisanje, stream-of-consciousness romani, nego zaista književna dela. Mada, svakako, duhovitost i šarm u njima ne negiram.

Očekujući slično, počela sam da čitam scenario ‘Kao rani mraz’ i bila sam više nego prijatno iznenadjena. U pitanju je roman u didaskalijama, romansirana nostalgična ljubavna priča napisana na soundtrack  Djoletovih pesama, najviše sa albuma ‘Dnevnik starog momka’. Scenario je osmišljen, isplaniran, i zaista ima veoma interesantne ideje, zreo stil koji nema ‘strukturu’ doskočice izmedju dve pesme. Kao što i sam Djole priznaje, ovo delo obuhvata sve njegove balade (“kompilacija svega što sam do sada uradio“), ali i pomera se mnogo dalje od samog ‘baladnog’ stila.

U podnaslovu stoji “Nikolina priča o Vasi Ladačkom“ i ne ostaje samo u okvirima ove pesme. Pruža potpuno drugačije vidjenje dešavanja i razvija likove na potpuno neočekivan način. Ne bih da pričam previše o konkretnim detaljima, zbog onih koji će možda poželeti da je pročitaju.

Mislim da je ovom knjigom-scenariom Djole postao mnogo više od šansonjera.

Vizuelno, knjiga i izgleda prilično ‘nostalgično’ – kao stare beležnice, tvrdih korica, sa obaveznom nalepnicom za naslov. Listovi su sepia-požuteli, puna je crno-belih fotografija, i beleški na marginama, a sve kompletno daje utisak vraćanja kroz vreme.

Takodje, čula sam da je u toku i snimanje filma po ovom scenariju. Producent je izdavačka kuća ‘Salayka’ (čija je vlasnica niko drugi do Olivera Balašević) i Radio Televizija Vojvodine. Režiser je verovatno Djole, a ono što me je oduševilo je vest da će glavne uloge igrati Rade Šerbedžija, Miki Manojlović i Mira Banjac (njihova imena nalaze se i u beleškama na marginama u samoj knjizi, i sasvim odgovaraju likovima kojima su namenjeni, bar po mom mišljenju).

• Posted in: Moje Melodije