Dreamscapes

Waiting for the Sun

Kada dodju noći poput ove u sve mogu da poverujem.

Kada se mesečina razigra i povede me niz aleju slika… I nemam izbora nego da pratim tu tananu nit koja se poput Penelopinog klupka odmotava i vodi opet do mene… nekad. Neke druge mene. I magičnog ‘nekad’.

“Ona puni osamnaest

godina u junu

i ne zna šta da radi

kada položi maturski ispit“…

Grupa neustrašivih, besmrtnih srednjoškolaca na stepenicama odavno zatvorenog kluba koji pomalo svojataju, tako zatvoren. Jer su te stepenice njihove. Taman toliko zaklonjene da se osećaju potpuno odsečeni od spoljašnjeg sveta. Taman toliko prostrane za sve. Sa zidićem sa strane, umesto gelendera. I prostranim odmorištem na vrhu, takodje ogradjenim. Tu se skupljaju svake večeri. Ponesu kasetofon… (jer pričamo o dobu kasetofona, o početku kraja, o trenucima oaze u sred mračnog horora devedesetih)… izaberu pravu kasetu, jednu od onih posebno snimljenih za takve prilike. Možda kupe vino. Nažickaju cigarete. Onda noć nema kraja. Jer slute, iako sigurno znaju da su neuništivi, da nikada više neće moći da ponove taj osećaj.

Svi nose Starke. I petsto kec. Bore se protiv najezde ružnih dubokih farmerki i gade se zlatnog nakita, pogotovo kada ga vide u kombinaciji sa trenerkom, nasrtljivo istaknutog. Beže od neukusa okoline u svoj svet. I tamo otkrivaju jedni druge. Stvaraju prijateljstva koja će ih voditi kroz čitav život. Stvaraju sebe, kakvi će biti.

Tu, na stepenicama, je i dečko koji mi se svidja. Kada su noći posebno hladne, onda se grejemo, drugarski – sedi na stepenicama iza mene, ja oslonjena na njega. Igra se mojom kosom. Povremeno zaćutimo. Oko nas je žamor besmrtnih. Ponekad pevušimo. Tiho, tiho…

Tek otkrivamo magiju Pink Floyda. Zaljubljujemo se u Jima Morrisona i po dvadeset puta premotavamo video kasetu na one delove spota u kom beskrajno seksi oblizuje usnu. Nestajemo uz Deep Purple i mislimo da smo mi otkrili ‘Child in Time’. Zagrljeni pevamo “Catch the Rainbow“. Onda… kao odu svitanjima, obavezno ćutimo uz “Sunrise“ i Uriah Heep. EKV je odavno samo naš. Oktobar 1864. omiljen momenat na žurkama.

Jedne od tih posebnih večeri… kreću početni tonovi ‘Angie’ na starom, razdrndanom kasetofonu kome su potrebni šrafciger i viljuška ako hoćemo da premotamo pesmu. On ustaje i pruža mi ruku. Bez reči odlazimo odmorišta i počinjemo da plešemo. Svi ostali ćute. Magija je neponovljiva. Savršen trenutak.

Posle toga… uh… svašta se izdešavalo posle. Nismo bili velika ljubavna priča. Nismo bili čak ni mala ljubavna priča. Nismo se nikada ni poljubili, onako ‘odraslo’. Ali tada… nekako mi to nije toliko smetalo, koliko tek mnogo mnogo kasnije. A kasnije… Poneo nas vrtlog godina i retko nam se ukrste putevi. Ali smo imali ‘Angie’. I jednu savršenu noć.

“Ona nema nikoga

da joj kaže

(ovaj deo šapatom): Ti si moja, ti si moja, ti si… “

U noćima poput ove, zatreperi u meni ‘Angie’. I uvuče mi maglu u oči. I zaista mogu da poverujem da će neki drugi klinci opet isto otkrivati svet, Doorse, Starke… i magičnu formulu večne mladosti.

15 komentara

  1. zelenavrata

    Duh prelepih vremena, seta nasim mislima, slovima…
    Ne dam ti i Morisona bas! Bio mi je zalepljen na vratima (zelenim:), celom duzinom i …..ne dam ti ga!

  2. Sve mi diraj, Jima ni pod razno!

  3. zelenavrata

    Ma, ja ti ga ne dam, a ti kako hoces:P

  4. Pa ne možeš da mi ne daš, kad je on moj!

  5. zelenavrata

    Ja sam ga prva upoznala, i ne moze biti tvoj:P

  6. Ali, ja sam ga poslednja upoznala… i bio je tvoj pre mene možda… A sada – žao mi je!

  7. miki

    znam jednu klinku iz kraja… ona ga je zadnja upoznala😉
    tako da je ondak njen😉

  8. Ne može da bude njen. Još je klinka, što znači da ne može da ceni u potpunosti ono što Jim zaista jeste. I tačka.

  9. hehe… a ona ogrlica od sitnih perlica koju je nosio i kakvu smo uredno nizale na ribarski najlon?😉
    inace, gadjala si sve cvorisne tacke!:))) poneki bi se citat (‘reci kak se zoves ti…’ ili ‘imala je snaznije ruke nego ja…’) – k’o sporedni put, razlikovao, ali je glavna trasa potpuno ista, potpuno (tu negde) generacijska… neverovatno je koliko si me vratila tamo. hvala!🙂

  10. zelenavrata

    Neka je nema, sad je, kao i uvek samo moj. I ne moram da se prepirem sa tvrdoglavom blizancicom:P

  11. Joj, Alana… a narukvice koje smo plele? I pačvork-torbe? A onda doba Nirvane, pa uniforma sklopljena od kariranih košulja, iscepanih farmerki i obaveznih Martinki? Tada smo i menjali ‘titulu’, pa smo za omražene ‘dizelaše’ bili ‘padavičari’… A što se citata tiče, dugo nisam razmišljala dalje od “Anatomije roka“… a onda sam otkrila Miku Antića.

    Zelena, ima je, ima… I duplo je tvrdoglavija!

  12. prichalica

    Wow! Kakav tekst! Pronađoh se u priči, iako devedesetih još nisam bila ni svesna sebe.
    I u Deep Purple-u.
    I u Jim Morrison-u.😀
    I u starkama, njihov sam večni fan.😀

  13. Ma starke su zakon… nikada nisam uspela da skapiram ‘koncept’ nekih drugih patika…🙂

  14. prichalica

    E, tu si u pravu. Ne znam što se uopšte i smaraju da proizvode neke druge.😀

  15. zelenavrata

    Nek` proizvode, mi necemo da ih kupujemo:P

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: