Dreamscapes

Pustite moje bube da se sa drugim bubama ljube

Kad me uhvate bubice i boja minuta požuti…

… grickam zanoktice. Užasna navika, nikako da je se otresem. Ali postoji sistem u mom ludilu: NIKAD ne grickam nokte.

… gledam glupe programe bez mozga, npr. reality cook-offs, poput ‘Hell’s Kitchen’ i ‘Top Chef’. Volim da kuvam, a taman su dovoljno dinamični da mi zadrže pažnju, a nisu previše dugi ni previše zahtevni da mi je potreban veći nivo koncentracije.

… čitam ‘u glavi’ Miku Antića. Ne, u stvari lažem, Miku odmotavam u glavi u najrazličitijim prilikama u svom životu, najrazličitijim raspoloženjima. Nekako mi se, tokom godina, staložila solidna biblioteka Mikinih dela u mislima (tačnije bi bilo – u organizmu, u krvi, u čitavom sistemu) pa već sve teže kontrolišem svoje tokove razmišljanja da se ne vrate Njemu. Patetično – teško mi je da razmišljam dalje od njegovih stihova, ali tačno. I nekako za svaki trenutak u svom životu mogu da ga pronadjem, može da me nadje i pogodi.

… napunim čašu ledenim čajem od limuna i pijem ga dok mi trnu zubi. Brain-freeze je mala beba…

… pušim kao besna. Kao na takmičenju. Kao za zlatnu medalju. Kao da mi život zavisi od toga (Kakva ironija!)…

…čitam lakiće i glupiće. Nema im kraja. I zaboravim ih čim završim knjigu. Nešto bez mozga, opet…

… pričam sa slikama u svojoj sobi, sa cvećem u saksiji, gestikuliram rukama dok vozim kao da se sa nekim raspravljam…

… osećam naglu potrebu da nazovem nekoga ko će me, sasvim sigurno, ozračiti. Pored koga ću se osećati smorena kao rezervna guma. Kao da mi je život WOW… tužno…

… dobijam nekontrolisane kreativne nagone koji se obično nesrećno završe. Ogrlice koje niko normalan neće nositi, odeća koja može da se podnese samo pod dobrom dozom crvenih trouglića, torbe u koje ili ništa ne može da stane ili stane cela moja soba. Izleti u kulinarstvo na ivici bezumlja (poslednji primer – sok do krastavca!!! Bacila! Odmah!). Kratka digresija – jednom davno sam u takvom raspoloženju otišla da sebi izaberem okvir za naočare i vratila se kući sa odvratnim, bljakasto-roze cvikerima. A nikada ništa roze u životu nisam imala ili obukla! Sledeći dan sam ih lakom za nokte ofarbala u crno. I takve ih nosila godinama. Bili mi cool. Kretenski, a?

… pustim glasno muziku i skačem po sobi. Što glasnije, što brže. Mada… to nisu samo žuti minuti, dešava se obavezno i kad usisavam po kući. Kako ljudi mogu da uhvate usisivač u ruke a da muzika ne trešti?

… ćutim i kuckam. Onda kliknem na SAVE i brže-bolje ugasim da ne vidim šta se tu desilo dok nisam obraćala pažnju…

12 komentara

  1. zelenavrata

    Svi imamo bubice i zute minute i na skoro isti nacin ih istresamo kao ti, ili bar ja isto radim. A, mozda si ti opet pisala o meni a da nemas pojma:P

  2. Nekako što sam starija, sve više živaca imam i sve manje žutih minuta. Ne znam što je to tako. Verovatno sam naučila da se iskontrolišem! Ispraznim se piskaranjem ili slušanjem muzike! Ponekad se i slatko ispričam sa samom sobom!😀

  3. Moguće, Charolija, a možda i zavisi od vrste ličnosti i od posla kojim se neko bavi. Konkretno, na poslu moram da ostanem potpuno sabrana i mirna i strpljiva u najgorim situacijama… pa moram negde imati ventil, valjda…

  4. Razumem te apsolutno. Posao kojim se ja bavim je i više nego napet i stresan, ali volim ga, pa sam i tu naučila da se koncentrišem na važne stvari. Ventil bude kraj dana i plavo nebo!😀

  5. Valjda ću jednom dostići takvu nirvanu, Charolija… Do tada, sitna zadovoljstva i veliki poroci🙂

  6. Eh, žute minute… Dobra si ti, znaš? Da vidiš kako je kod mene – žuti dani i nedelje.🙂
    No, pronašla sam instant olakšanje – kad me spopadne bed i gnev, „do daske“ odvrnem „O Fortuna“ iz „Carmina Burana“ (C. Orff), sve dok komšije i ukućani ne počnu da se žale. Primetila sam da njihovo nerviranje ima terapeutski učinak na mene.🙂

  7. Uh, Džejn, sa komšijama se natpevavam odavno… ali to budi samo takmičarski duh ovih dana, u stilu – kako naći što ludju i divlju stvar da ih nerviram (ono što dolazi iz stana odozdo je, najblaže rečeno, Grand parada na speedu). Vidiš, operom ih još nisam ‘tretirala’, uglavnom sam bila zadovoljna da ih raspalim nekom rokačinom ili metalčinom…
    A sa ‘Buranom’ se poznajem odavno… još tamo negde iz perioda tinejdžerskih žurki kada se veče završavalo ‘Fortunom’…

  8. Probaj „O Fortunu“. Ima nekoliko kvaliteta, idealnih za nerviranje seljobera.
    1 – ima odličan početak – prenuće ih i iz najdubljeg sna. Kad zagrmi, ima da im pritisak skoči na 200/120.
    2 – nakon gromoglasnog početka, dolazi do tihog dela, koji jedva primetno dobija na jačini u nastavku… komšije će taman da pomisle da je gotovo, kad…
    3 – BUM! Ponovo kreće punom snagom: prozori se tresu, staklo vibrira, a preostalih nekoliko neurona kod „neprijatelja“ izršava kolektivno samoubistvo.🙂

    Istina, i „Valkira“ od Vagnera zna itekako da iritira papke… Hmmm… To kad Nemac „napravi“…😀

  9. Uh… čitam tvoj opis, Džejn, i odmotavam u glavi ‘Fortunu’ i tačno znam da si u pravu. Šta misliš, da li redovno slušanje Orfa preko lude komšinice, nešto kao second-hand smoke, može da utiče na ubijanje grandovskih neurona?

  10. Dobro pitanje. Mišljenja sam da će prvi „bliski susreti“ Grand-pozitivnih neurona sa zvukom lišenim arapske hromatike i melizmatike biti traumatični i dramatični. Ne bi bilo loše da zaključaš vrata od stana, prijavljeni su slučajevi agresije.🙂
    No, na duge staze, mislim da će se navići… Možda neće zavoleti, ali će naučiti da cene. A ko zna, možda joj i pruže šansu. Ipak je klasika za sva vremena i univerzalna. Mocart je slušan pre 200 godina, i biće slušan i za 200 godina, za razliku od džanka kojim se oni fiksaju on daily basis.

  11. mozda s godinama stvarno ima manje zutih minuta, al’ kad stignu… putovanje u srediste zemlje spram njih sitan dozivljaj: udarasm prvo malo glavom o povrsinsko stenje, a onda pocnem da se preznojavam, da bi naposletku osetila kako mi lava naglo preplavljuje beonjace. tad vise nista nije crno-belo. nije cak ni crveno. al’ se crno nosi. elegancija!
    tvoje metode odlicne!🙂 neke i sama koristim.
    a one cvike mora da su bile fenomenalne… pa jos s pricom. uzgred, primecujem da i oko mene sve vise stvari ima ‘pricu’… :D)))

  12. Ma cvike… na njih sam se posle toliko primila da sam ih nosila godinama, tako ofarbane lakom za nokte…🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: