Dreamscapes

Turning Back Time

Jednom davno, davno, u jednoj zemlji koja više ne postoji ni na kartama, u izgubljenom kraljevstvu dalekih godina živela su dva sunčana leta na morskoj obali. Na tronu se razmetljivo baškarila grupa tinejdžera, uvereni da će tron i čitavo kraljevstvo zauvek biti njihovi. Izgubljeno kraljevstvo je imalo svoju himnu. Imalo je razne himne, ako je verovati legendama, ali ova je bila posebna. Pripadala je samo jednom vremenu i jednom prostoru. Postojala samo na jednoj plaži, u mraku i pesku, gužvi uzdaha i treperavom moru koje vodi u večnost.

Kraljevstvo i tron jedva da postoje još kao ježuri na rubovima sećanja. Himna se pojavljuje još samo u noćima bez zvezda na površini kože. A tinejdžeri su odavno nestali, izgubljeni u vrtlogu novootkrivenih teritorija Moram, Imam i Ne-smem.

***

Kako da ne verujem u providjenje?

Pre trinaest godina, provela sam dva leta u Sutomoru, sa društvom koje mi je tada predstavljalo čitav svet. Osim njih, ono što mi je ta dva letovanja prenelo u domen nerealnog i vanvremenog su bile svirke jedne posebne grupe koju smo slušali svake večeri, grupe “Gospoda Glembajevi“. Iz večeri u veče, iz noći u noć, do zore…

To je bio period u kom se naša filozofija življenja zasnivala na muzici – EKV i Doorsi su bili izvor od kog se kretalo dalje u traganje i pronalaženje sebe samih. ‘Gospoda’ su se u priču uklopila kao da su oduvek bili tamo. Svirali su uglavnom pravu muziku, muziku koja nam je tada bila čarobna, sedamdesete sa laganim uvodjenjem u savremeni svet. I nekoliko svojih stvari. Pevušili smo ih danima posle, mesecima nakon toga poneki refren bi se začuo… “Nije ona ta koja kaže da nije on taj, nije on taj, nije on taj…“ Bili smo sigurni da smo pronašli novi EKV i čekali smo da ih i ostatak sveta otkrije, pa da tako budemo sigurni u njihovo postojanje.

Trinaest godina kasnije, još uvek mi se ponekad prikrade neki od ta tri refrena, kao jedini materijalni ostaci tog vremena. I već sam počinjala da se pitam da li su se zaista desili, da li su zaista bili tamo…

Sinoć sam, čudnim Google-providjenjem, pronašla dve od tih pesama. I slušala ih u čudnom stanju šoka – plima osećanja, nalet nostalgije, udar sećanja, čujem i more, srce udara kao besno, i skakala bih i plesala bih i vrištala bih, i noge su mi se oduzele, i zaledjena sam pred kompjuterom, i sve odjednom, i sve previše odjednom…

Danas ih slušam ceo dan, te dve pesme, i razmišljam šta li se desilo sa njima… Čula sam da se grupa raspala, ali da su snimili jedan album. Kako da ga pronadjem? Nepoznati podgorički bend iz devedesetih… Kakve su šanse? Situacija ravna opciji “Kraljevstvo za konja!“…

Jedino još da se prepustim Molder-fazi, kažem I want to believe i sačekam da me i ostale pesme pronadju…

6 komentara

  1. Jeca

    Identicni osecaji se javljaju nekoliko meseci kasnije i meni,ja sam ih sad pronasla isto tako sasvim slucajno…
    Sutomore,“Bumerang“ se zvao kafic,’95.’96….vec ’97. nisu vise svirali….

  2. Da, tačno, Bumerang, izdvojen od onog vašarišta pored plaže, negde pored samog puta. Pre toga, recimo ’94., svirali su u baru na samoj plaži (koji je bio totalno fancy i preskup), tako da je pravi provod bio pored samog kafića, na pesku, u vodi – kompletna Woodstock atmosfera.
    Jesi li uspela da nadješ još nešto osim ove dve pesme?

  3. Ja

    • Hvala… ovaj post gore je nastao mnogo pre nego sto su Glemabajevi poplavili YouTube.🙂
      U svakom slucaju, cesto ih slusam… Nacula sam da su gostovali i negde u Zemunu, ali sam kasno za to saznala… sad cekam sledece…🙂

  4. Ja

    Mahanje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: