Dreamscapes

Orion – Dženet Vinterson


(Iz zbirke “The World and Other Places“. Prevod: yours truly…🙂 )

Ovo su koordinate: pet sati, trideset minuta desne ascenzije (koordinata nebeske sfere analogna geografskoj dužini na zemlji) i nula deklinacije (na nebeskom ekvatoru). Svaki astronom će vam reći gde ste.

Drugačije je, zar ne, od stajanja u bašti u mraznoj noći, dok osećate druge svetove kroz dvogled? Volim te noći; ugašena svetla u kuhinji, u gumenim čizmama svetlucavih srebrnih djonova. Na omotu je slika astronauta koji se diči svojim sjajnim srebrnim odelom. Kratak put na mesec je doneo nešto utehe natrag na zemlju. Možemo da nosimo isto što i Nil Armstrong i nikada da ne osetimo hladnoću. Ovo mora da je dobra vest za zvezdočitače čije noge su čvrsto na zemlji. Napredovali smo s vremenom. Tako će i Orion.

Otprilike svakih 200 000 godina, pojedine zvezde u okviru svakog sazvežđa menjaju mesta. To jest, one se pomeraju sve vreme, ali tananije nego što bilo koji naš pas tragač može da uhvati. Jednoga dana, ako se zemlja svojevoljno ne povuče iz solarnog sistema, probudićemo se ispod novog neba čiji će nas svod ponovo zbuniti. To će još uvek biti dom, ali ne mesto koje se uzima zdravo za gotovo. Neću moći da vam ispričam priču o Orionu i kažem: “Pogledajte, to je on, a ono je njegov pas Sirijus, sjajan od odanosti.“

Dnevnik beleški vođen tačku po tačku o tome ko smo bili nije stalan tekst.

Za Oriona, koji je bio rezultat tri boga dobrog raspoloženja koji su pišali na volovsku kožu, jedino vreme koje je bilo moguće priznati je trajno buduće. Bio je moćan lovac. Njegova strela je uvek bila u letu, njegov plen, beskrajno, uvek tačno pred njim. Leševi koji su ostajali za njim postajali su deo njegove prošlosti brže nego što su se raspadali. Kada je otišao na Krit, nije se sunčao. Rešio je ostrvo svih divljih zveri. Znao je da zamahne batinom.

Priče su brojne. Orion je bio toliko visok da je mogao da hoda morskim dnom a da ne pokvasi kosu. Toliko snažan da je mogao da razdvoji planinu. Nije bio od onih koji se smiruju i zasnivaju porodicu. I onda je sreo Artemidu, a ni ona nije bila od onih žena koje se smiruju. Oboje su bili lovci i bogovi. Njihov susret je zabeležen na nebu, ali ne možete to videti svake noći, samo određenih noći u godini. Ostatak godine Orion se trudi iz sve snage da dominira horizontom po svom običaju.

Naša priča je stari sudar istorije i doma. Ili, da kažemo drugačije, nemerljivi nemogući prostor koji kao da razdvaja ognjište od pohoda.

Slušajte ovo.

* * *

Jedne divlje noći, vođen više zamorom nego zdravim razumom, kralj Zevs je odlucio da dopusti svojoj kćeri da bude drugačija. Nije želela da se uda i da presedi neki od ratova čekajući da njen čovek, bog ili ne, prođe metamorfozu od princa do kršnog heroja. Nije želela decu. Želela je da lovi. Lov joj je prijao.

Do jutra se spakovala i krenula u nov život u šumi. Uskoro se pročula i druge žene su joj se pridružile, ali Artemida nije marila za društvo. Želela je da bude sama. U svojoj samoći otkrila je nešto zaista čudno. Zavidela je muškarcima na njihovoj dugonogoj slobodi da lutaju svetom, vrate se ovenčani slavom ženama koje su samo čekale. Znala je sve o tvorcima istorije i tvorcima domova, velikoj raspodeli koja je život činila mogućim. Ne negirajući je, samo se nadala da će moći da preuzme slobode koje su pripadale onoj drugoj strani. Šta ako proputuje čitav svet i sedam mora kao heroj? Da li će naći nešto drugačije ili samo poznate stvari pod drugačijim maskama?

Otkrila je da se ceo svet može naći na jednom mestu jer je to mesto bila ona sama. Nije bila pripremljena za takvo otkriće.

Alhemičari imaju izreku “Tertium non datur“. Treće ne postoji. To jest, prelazak iz jednog elementa u drugi, iz otpada u najbolje zlato, misterija je, a ne formula. Niko ne može da predvidi šta će iznedriti napetost između suprotnosti, niti da izazove zaceljenje među njima. A tako je i sa umom koji se kreće iz svoje tamnice ka slobodnim, prostranim ravnicama bez ijednog pokreta. Nešto novo je postalo deo procesa. Možemo samo da nagađamo.

Jedne večeri, kada je Artemida izgubila svoj plen, upalila je vatru tamo gde se našla i pokušala da se odmori. Ali noć je bila puna senki i igara. Videla je sebe kraj vatre kao dete, kao ženu, lovca, kraljicu. Jureći za detetom, izgubila je ženu iz vida, a kada ja zategla luk, kraljica je pobegla. I šta ako bi obišla čitav svet i ulovila sve što živi i hoda, a da ne može da uhvati sva svoja ja? Kada niko drugi ne bi preostao, morala bi da se suoči sa sobom. Ostavljajući dom, ostavila je sve za sobom. Sada se vratilo, sve odjedom, vrebajući iz mraka. Shvatila je da je jedina bitka vredna borbe ona koja gori iznutra. Sve ostalo su samo razonode. U tako malom mestu, njenim lovačkim kilometrima, ona će sebe odvesti kući. Dom nije mesto za slabašne; samo hrabri mogu da žive sami sa sobom.

Ujutru je krenula, i kretala u isti pohod jutro za jutrom.

U svom nemiru našla je spokoj.

Onda je došao Orion.

Dolutao je do njenog logora, rasterujući pse i urličući kao loš glumac. Desno oko mu je bilo pokriveno, a leva ruka u povezu. Otišla je par kilometara dalje po vodu. Kada se vratila, videla je tu ogromnu ritu od čoveka kako jede njenu kozu, sirovu. Kada je završio, uz glasno podrigivanje i još mastan oko usta, predložio je da se prošetaju obalom mora. Artemida to nije želela ali je bila uplašena. Njegova reputacija se osećala oko njega kao ružan zadah.

Neravna obala, puna ogromnog mračnog kamenja i tamna od korova, podsetila ga je na njegove avanture, koje je zatim detaljno prepričao dok je plima nanela vodu njoj do struka. Nije bilo mesta na kom nije bio, stvari koju nije video. Bio je brži od zeca, jači od para bikova.

“Smrdiš“, rekla je Artemida, ali je on nije čuo.

Konačno joj je dopustio da izađe iz nadolazeće vode i upali vatru za oboje. Ne, nije želeo da ona priča, znao je već sve o njoj. Tražio je. Ona je bila retkost; on je bio slavan. Kakav spoj.

Ali Artemida je govorila. Govorila je o zemlji koju je volela i njenim svakodnevnim promenama. Tu je htela da ostane dok ne bude spremna da krene dalje. Putovanje nije bilo samo po sebi dovoljno. Govorila je brzo, a njene reči su se hvatale jedna za drugu. Sve što nikome ranije nije rekla. Dok je pričala, znala je da je to istina, i to joj je dalo snage da obuzda svoj strah, da ustane i pozdravi se. Okrenula se. Orion je silovao Artemidu i zaspao.

Mislila je o tom trenutku godinama. Potrajalo je samo nekoliko trenutaka, bila je svesna samo malja na njegovom stomaku punih peska, koji je grebao njenu kožu. Kada je završio, već hrčući, odgurnula ga je od sebe. Od njegovog hrkanja se zemlja tresla. Kasnije, u budućnosti, to vreme će ostati živo i nepromenjeno. Neće ga se sećati drugačije, neće ga u mislima ublažiti ili pojačati. Samo će ga zadržati i povremeno prevrtati u rukama. Njena osveta je bila hitra, prosta i sramna. Ubila ga je pomoću škorpije.

U jednoj noći 200 000 godina može proleteti, jer se vreme kreće samo u našim umovima. Postojana obeležja godišnjih doba, zemlja obožavana i stalno promenljiva, nastavlja se spolja, dok unutra, svetlosne godine nas pokreću do predela koji se okreću pod drugačijim nebom.

I dok leži pored mrtvog Oriona, Artemida vidi svoju prošlost promenjenu jednim jedinim postupkom. Budućnost je još netaknuta, još neokajana, ali prošlost je nemoguće okajati. Nije ono što je mislila da jeste. Svaki postupak i odluka vodile su je ovamo. Trenutak je čekao, kao što vrh stepeništa čeka mesečara. Pala je i sada je budna. Dok gleda u nebo, ono je spokojno i uzbudljivo. Crni ogrtač sa srebrnim broševima kojima nikada nije potrebno glačanje. Neko tamo sigurno živi, umotan u svetlucave nabore. Neko ko već zna da putovanje samo po sebi nikad nije dovoljno, i ko je odavno odustao od svemirskih brodova i ostao kod kuće.

* * *

Na plaži su talasi pravili virove mraka oko Artemidinih nogu. Održavala je vatru, grejući se i osećajući kako se Orion polako hladi. Potrebno je izvesno vreme da telo prestane da izigrava kuću.

Vatreni krug u kom je bila sadržao je sve putokaze koji su joj bili potrebni da shvati da je život na trenutak u jednom obliku, da bi se zatim oslobodio u drugom. Spomenici i gradovi će iščiliti kao i ljudi koji su ih izgradili. Nijedno sklonište ni palata neće preživeti svetlosne godine koje dolaze. Nema istorije koja neće ponovo biti napisana, a najraniji dani su već predaleko da bi bili jasni. Kako će istorija videti ovu noć?

Noć je jasna i svetla, a hladan vetar kinji talase i pravi od njih šiljke. Pena ostavlja ljigave tragove u grubim trouglovima na pesku. Slani miris ježi vazduh u njenom nosu; usne su joj suve. Misli o svojim psima. Oni su za nju dom jer je našla dom. Zvezde su joj pokazale kako da visi u svemiru potpuno bez ikakve potpore. Bez medalja ili diploma ili zemlje koju poseduje, može da gori poput njih, da putuje kroz vreme dok vreme ne stane i večnost ponovo sve promeni. Primetila je da je promena ne povređuje.

Skoro je svanulo, što znači da će tačka nestajanja uskoro početi. Želi da leži budna, da gleda kako noć bledi, i zvezde blede, a prva plavo-siva preseca nebo. Želi da vidi sunce koje kosi vodu. Ali ne može ostati budna za sve to. Neke stvari će je propustiti. Tako da ne vidi guštere koji izlaze po hranu ili Orionove oči koje su postale staklene preko noći. Ptičica staje na njegovo rame, pokušavajući da ukrade pramen slavne kose.

Artemida je čekala da sunce izađe pre nego što je ugasila vatru. Donela je stenje i kamenje da sakrije Orionovo telo od orlova. Napravila je visoku humku koja je rascepljivala vetar dok je tupo udarao o obale. Dan je bio olujan, crni oblaci i gusto narandžasto svetlo na horizontu. Bila je potpuno pokisla kada je završila. Ruke su joj krvarile, a kosa joj se uvlačila u usta. Bila je gladna, ali ne više besna.

Pesak koji je bio smeđ juče danas je bio braon od vlage. Dokle god joj se pogled pružao, voda je bila siva, obrubljena belim ivicama, a ptice su se kotrljale nad njom. Usamljeni krici, a i njoj je nešto nedostajalo, ne prijatelj, već vreme u kom nije bila zlostavljana. More je bilo gotovo hipnotičko. Ni vetar ni hladnoća nisu je mogli pomeriti sa mesta na kom je sedela kao neko ko čeka. Nije čekala, sećala se. Pokušavala je da otkrije šta ju je dovelo dotle. Treće nije dato. Sve što je znala je da je stigla do samih granica zdravog razuma i prešla ih. Sada je bila na sigurnom. Nema sigurnosti bez rizika, a ono šta rizikuješ pokazuje šta poštuješ.

Ustala je i udaljila se u sutonu. Nije se osvrnula ali je bila svesna svojih nogu koje su ostavljale oblike u pesku. Konačno, kod rta, nakon oštrog uspona do mesta na kom su šume oivičavale strmine, okrenula se i zagledala napred, videla oblik Orionove humke, jedva vidljive, i svoje sopstvene stope kako se udaljavaju. Onda je bila mrkla noć i nije mogla da vidi ništa što bi je podsetilo na noć osim zvezda.

A šta je sa Orionom? Mrtav, ali ne i zaboravljen. Izvesno vreme je morao da provede u Hadu, gde je prebijao slabe zveri i puno plakao. Onda su se bogovi smilovali i podigli ga kod sebe, i postavili ga na nebo da ga svi vide. Kada izadje u zoru, leto je skoro stiglo. Kada izadje uveče, pazite se zime i oluja. Ako ga vidite u ponoć, vreme je za branje grožđa. Sa njim su njegovi psi, Canis Major i Canis Minor i Sirijus, najsjajnija zvezda naše galaksije. Pod njegovim nogama, možete videti malu grupu zvezda: Lepus, zec, njegova omiljena hrana.

Orion nije uvek kod kuće. Zasenjujući kakav je, kao pilot-lovac koji hara nebom, svetli veoma slabo, ako i svetli uopšte, u novembru. Novembar je mesec škorpije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: