Dreamscapes

Heidi, Pippi or Tinkerbell?

Jedna je hrabra, neustrašiva, nepobediva, nepredvidiva, svemoguća, ‘larger than life’. Druga je tiša, melanholičnija, sva od duše i sva od dobrote. Treća je koketa, napravljena od vilinskog praha, ljutkica i ljubomorkica. Da li bismo mogle da odrastemo bez jedne od njih? I da li se i danas u nama kriju Hajdi, Pipi Duga Čarapa i Zvončica, kao tri prevladavajuća (arhe)tipa?

Kad pomislim na Hajdi, osetim miris planine, toplu vatru iz kamina, ukus toplog seljačkog hleba i sira i maslaca… Hajdi nas vodi natrag ka mirnom i dobrom. Vraća nas suštini i podseća na to da toplina ima zaista samo jedan izvor. Hajdi je ruka koju pružimo, osmeh dok opraštamo, suza dok se zahvaljujemo. Ona predstavlja veru, svet u koje je dobro uvek i bezrezervno dobro, a zlo uvek lako prepoznatljivo. Crno-belo, bez dvoumljenja i bez sumnji da će uvek i svakako nadvladati svetlost. Ono detinjasto u nama koje nam ne dozvoljava da obezvredimo velikodušnost, saosećajnost i čovekoljublje.

A Pipi? Pipi je sam izvor snage. Pipi je sposobnost da se sve preboli i preživi. Pipi nikada ne poklekne, nikada ne žali nad učinjenim, nikada je biva poražena. Pipi je snažnija od svih snažnih, bogatija od bogatih, Pipi je heroj koji ne poznaje ograničenja. Ne dozvljava sebi da bude usamljena, ne pušta mrak i očaj u svoj svet, ona dočarava u svojoj trošnoj vili palate i prinčeve i gozbe od domaćih, neponovljivih kolača. Ona je borba protiv malogradjanskog, uvreženog, okoštalog razmišljanja. Ona je ‘colouring outside the lines’. Drugačiji, maštoviti načini borbe koja se shvata kao igra, svakodnevica koja ne poznaje ‘ne umem’ i ‘ne mogu’.  Pipi nam čuva tajnu da je svet naš, čuva nam neiscrpnu moć da želimo i umemo da se igramo.

Zvončica, na drugom kraju spektra, je ona bez koje njen ‘heroj’ ne ume da leti. Ona koja donosi magiju. Zvončica su biseri smeha koji se kotrljaju, svetlost koja preplavi prostoriju kad se pojavi. Ali, isto tako i ljubomora na ostale ‘princeze’, posesivnost, posedništvo, ženska sujeta koja ljupko zatreperi. Zvončica je devojčica u roze haljinicama, duboko u nama. Ona koja se zaljubi ne poznajući granice. Nosi inspiraciju, nosi duh, i pobunu i inat. Ona je i svemoguća i krhka istovremeno. Oličenje ženskog šarma i veštog flertovanja. Ona je dozvola da budemo iracionalne, da želimo da budemo lepe, da dopustimo sebi da poželimo da zaista posedujemo nekoga. Predavanje bez ostatka. I na kraju, ona nam poručuje da verujemo u sebe iznad svega, jer ako ne verujemo u Zvončicu, ona umire.

Prepoznajem ih, često, u sebi, u ženama oko sebe. Sve tri, kad koja odabere da proviri. I onda su mi sve te večite devojčice neizmerno drage. Jer žive sa nama. Nikada nisu nestajale, spasavaju nas od svakodnevice i boje je magijom.

Čuvajte mi ih…

2 komentara

  1. Ja ne moram da ti ih cuvam, cuvaju se same kod mene🙂

  2. Nije, nije, ako ih ne čuvaš, one odu, jedna po jedna, da i ne primetiš…😦

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: