Dreamscapes

Love Etched in Marble

Kada je zatvorila oči, sve je postalo nebitno. Svet se sveo na praznu, gluvu sobu. Tokom sedamnaest godina nije proveo ni dana daleko od nje. A sada ga čekaju dani u kojima je više neće pronaći.

Naredio je svetu da zaćuti. Imperija je utihnula. Zaustavio pesmu, zabranio muziku. Da ne čuje nikada ništa više što bi izbrisalo sećanje na njen glas…

Zatvorio se u mrak, daleko od svih. Da ne vidi nikada više ništa što bi izbrisalo sećanje na njen lik…

Oko njega, njegova zemlja ga je slavila i tugovala sa njim. Zemlja velika u radosti i velika u bolu. Umetnost je cvetala, kao nikada do tada. Zidale su se gradjevine od svetlog mermera koje će nadživeti svoje graditelje.  Nije više bilo bitno, ne bez nje. Tokom svih godina, on je želeo da bude bolja verzija sebe samog, neko ko će zasluživati njenu ljubav. Ona ga je oplemenila, njena ljubav ga je omekšala i načinila čovekom. Pre nje, bio je samo vladar.

Nakon dana i noći koje su i njegovoj svesti bili stopljeni u jednu dugu agoniju, podigao je glavu. Zaslužila je da bude veća i od njega samog. I samo on će znati na pravi način da proslavi sve što je bila, njen život, i njegov život…

Dve godine kasnije, izašao je iz svoje mračne tamnice, potpuno sed. I rešen da svojoj princezi na jedini mogući način pokaže da je njegova ljubav besmrtna.

1631. godine počela je izgradnja najvećeg mauzoleja, najlepše grobnice koju je svet do tada video. Najženstvenije palate koju je jedan muškarac ikada mogao da sagradi. Svaki detalj, poput čipke uklesan u mermeru, svaki dah inspiracije ocrtan u zlatu. Ljubav koja ga je pratila tokom sedamnaest godina i podarila mu četrnaestoro dece terala ga je korak dalje, stepenicu više… dok i sam nije zastao, začudjen pred svojim čudom. Njenim čudom.

Pogledao je oko sebe. Brda koja su se uzdizala oko veličanstvene gradjevine su zaklanjala pogled na njegovu voljenu, njoj zaklanjala pogled na reku, koju je toliko volela. Sledećeg dana došli su svi slobodni muškarci iz okolnih sela, sa samo jednim zadatkom, naredbom nečuvenom koliko je bila neopoziva. Trebalo je da se sva okolna brda izravnjaju, sve što je moglo da se na horizontu uzdiže pored velelepnog pogleda na palatu – moralo je biti sklonjeno.

Vekovima kasnije, još uvek je tu. Bela i nepomična, opominje da su neke ljubavi vredne besmrtnosti. Podseća da im život ni smrt nisu granice. Samo naša srca.

Ako je posetite u podne, nećete moći da je vidite. Beli mermer na podnevnom suncu sija previše jarko za oči običnih smrtnika. Nećete moći da gledate u ljubav samu. Spustićete pogled pred jačinom. I tek kada pogledate oko sebe, upijete svaki detalj zidova oko nje, reke koja je obgrljava… tek onda ćete moći da podignete pogled ka svetlosti koja izrasta sa treperavog kamena i učiniće vam se da pred sobom imate prividjenje sa svetlacima žada, jaspisa i lapis lazulija zapletenim poput bajki.

Ako udjete unutra, utisak da ste u bajci će biti još jači, dok se svetlost prelama kroz suptilno isprepletane niti koje čine zidove i tavanice. I zapitaćete se, neizbežno, šta je to što je nateralo jednog moćnog, surovog vladara, da svaki korak ove bajke pospe cvećem od dragog kamenja…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: