Dreamscapes

My Own Twilight Zone

Pre nekih sedam-osam godina, desilo mi se nešto zbog čega sam počela da verujem da Skali i Molder zaista postoje. Doduše, nije baš “ti-lu-li-lu“ ali zona sumraka jeste…

Za razumevanje cele priče potrebno je da znate sledeće (vid’ ti to, potrebno je i predznanje za običnu blebetaljku!): grad u kome živim obavijen je rekom, Savom, sa sve njenom dolmom, i na dva različita kraja grada izlazi se na Savu. Na jednom kraju je šumarak, šikara, pustara, omiljene čeke ribolovaca i u poslednje vreme, pristanište f-splavova (f = fuj, fensi, fakani – izaberite sami). Sa druge strane je izletište, lepa šuma, do koje se stiže nakon kraće vožnje putem pored koga je takodje šuma, sa uredjenim stazama, čak i trim-stazom, odmorištima sa lepim drvenim stočićima i klupicama… onda se stiže do samog Zabrana (kako se zove samo izletište), gde je jedini valjani splav (da reklamiram? rock splav, verujete li?) i par finih kafanica… a okolo mrak i pustoš…

Inače, volim da kažem da ko Zabran bar jednom nije overio, nije pravi gradjanin ovoga grada… Overio? Pa… znate… živi se sa roditeljima, hoteli su skupi, matori ponekad hoće da pozajme ključeve od kola (kad znaju ili ne znaju da hoće), a valja i privesti ponešto… pa tako leti, a vala i zimi, teško je naći čistinu na kojoj već nisu parkirana poneka kola sa veoma zamagljenim staklima… sve tako, duž puta…

Ali, da se vratimo na priču…
Dakle, daleke 2001. (inače ne pamtim datume, ali ovaj sam zapamtila, jer sam dva dana kasnije počela da radim), moj drug se spremao u vojsku, i pravio je, onako po JUS-u, žurku za ispraćaj, ali veče pre žurke, skupimo se nas troje, on, drugarica i ja, da ga ispratimo kako treba. Nismo nešto bili lovarni, ali ni zahtevni, na svu sreću. On je imao kola, što je za početak bilo dovoljno, u kolima kasetofon, i eto – žurka! Kupimo vino, pivo i neku žestinu, i krenemo u vozikanje. Odvezemo se na ono prvopomenuto mesto na Savi, parkiramo kola, napanjimo radio, i stojimo pored kola, pušimo kao da cigarete nikad videli nismo, cirkamo…

Nakon nekog vremena, alkohola nema više… dodjemo na genijalnu ideju da odemo na drugu stranu grada, uz put kupimo još nešto za piće, pa opet na Savu (u Zabran). Tako i bi. Truc-truc-truc, preko dolme, truc-truc-truc do asfaltiranog puta, kroz grad, truc-truc-truc iz grada, pa do Zabrana. Nadjemo zgodnu čistinu, opet ista šema i opet kreće cirkanje.

U tom trenutku, već fino etilisana, primetim da mi nema cigareta. Vraćamo film. Kad sam ih zadnji put videla? Na Savi, malopre. Kad smo izašli iz kola? Da. Dok smo cirkali, pevušili i cupkali, spustila sam ih na krov kola. Uh, muka i kukanje! Tek kupila cigarete! Puna kutija! Gde sad da žickam lovu za novu? I ovo dvoje kratki sa duvanom… Krenem da gundjam i tvrdoglavim se, i (ko će s pijanim da raspravlja?), drug upali kola i krene natrag, gde smo bili, da tražimo cigarete. Računamo, nikog tamo nema, niko ne zalazi, pogotovo noću, znamo tačno mesto na kom smo bili, tu su negde, onako kako su spale s kola, tako su i ostale…

Truc-truc-truc, idemo u lagani rewind… Vraćamo se na isto mesto. Bauljamo po mraku, računamo brzinu vetra, ugao kretanja kola, kopamo po šiblju… cigareta nigde! Neutešna, odustanem od potrage, smislimo kako da skupimo još love… i krenemo natrag u grad.

Odustali smo od truc-truc-truc do Save opet, alkohol nam se bunio protiv truckanja, dogovorimo se da svratimo u omiljeni nam kafić, od milošte prozvan ‘Kolera’. Stanemo ispred njega, ja izlazim iz kola da kupim cigarete na kiosku i na krovu automobila SPAZIM UPALJAČ od istih onih cigareta koje su nepovratno nestale! (Sad ovde ide muzika iz ‘Zone sumraka’.) Hej, preživeo svo ono truckanje i treskanje i vozikanje, pa kočenje i skretanje i ostao na krovu!

Odmah smo naručili po krug tekile da se opasuljimo… A ja to veče čvrsto odlučila da ću jednom, kako znam i umem, nagaziti Moldera za ovo…

Kako smo preživeli to veče i sledeće, kad je bio ‘pravoslavni’ ispraćaj, kao i odlazak pravo na posao, prvo radno mesto, prvi održan čas, prvi dan u školi, sa jedva nešto malo krvi u alkoholtoku… to je već druga priča…

PS. Za one sa pokvarenom maštom i prljavim strastima, koje je opis osnovne funkcije Zabrana mogao da povede na drugu stranu, pa da pomisle da je ovo priča o TOME, eh, i to je neka sasvim druga priča…


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: