Dreamscapes

Les Vaisseaux du Coeur

…“Bilo bi laskavo, a i lakše, da bi se objasnila takva ljubav, da se uvede momenat zajedničke ideje ili kulture, drugarstvo iz detinjstva, neki redak talenat jedne od glavnih ličnosti, potresna teška invalidnost… ali ipak treba priznati čistu i neulepšanu istinu: to dvoje ljudi bili su rodjeni da se ne poznaju, da se preziru, a samo im je neartikulisani jezik ljubavi dozvolio da opšte, i sami im je magija nečega neodredjenog, podrazumevajući i priču o predodredjenosti, kojoj se često pribegava u takvim slučajevima, ili misteriju tropizma, ili neku igru hormona, šta znam, pomogla da ih poveže tako čvrsto, da nestanu sve prepreke.

Ostalo mi je još da najupražnjavaniji čin na kugli zemaljskoj učinim privlačnim. Jer, mi pišemo da bismo očarali čitaoce, zar ne? A kako opisati taj izvor nebeske radosti koji se nalazi medju muškim i ženskim nogama, i predstaviti kao pravo čudo nešto što se svuda radi, oduvek, medju našim istovremeno sličnim i različitim polovima, koji mogu biti sjajni, ali i dostojni žaljenja?“….

Odlomak iz romana “U srcu te nosim“ Benoat Grul

Čitala sam puno, ovih dana. Pokušavala da se utopim u drugačijim svetovima. Naravno, kako to obično biva, svi oni su vodili samo natrag, meni. I nama. Nama, koji ne postojimo. Iako vrlo postojano mislim o tebi. Mada nisi tu. Niti ćeš ikada biti. Možda baš i zato što nisi. I nekako dolazim do toga da se mirim sa tim, da mogu da nastavim da vekujem i uprkos saznanju da je ovo, neponovljivo, što nam se desilo, ostalo nedorečeno i nedovršeno. Baš i zbog tog saznanja, možda. Samo još da saznam kako da pristanem na neke druge, da pridjem nekim drugima, narednim, kada si ih sve unapred pokvario za mene.

Znam da je ovo što (ni)je bilo medju nama jedna od onih stvari koje se dese samo jednom u životu, ako se i dese uopšte. Pogrešno vreme, pogrešni prostori, pogrešna situacija, sve je bilo pogrešno, sem nas. Zato neću da te se odričem i pozdravljam s tobom.

Jednostavno, reći ću samo ovo: putovali smo u neistražene predele, korak po korak. I kada smo odmakli toliko daleko da više nismo umeli da se vratimo, stali smo, zatečeni. Pred novootkrivenim. Onda su nas ponele oluje i završili smo na različitim stranama sveta. Ali ona prostranstva ipak ostaju samo naša. I svake godine će biti sve sjajnija, od patine sećanja, dok god smo živi. 9568_622347149_alastairmagnaldo-16c-sm

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: