Dreamscapes

Ni početak ni kraj

LENA

– Jesam li drugačija danas?9279_res5_rf244067coupleholdinghandsposters

-Jesam.

-Jesam li disala danas?

-Jesam, duboko.

-Jesam li prebolela?

-Ne, ali ovaj bol nije neprijateljski, već utešan…

Svake večeri pre nego što odem na spavanje stanem ispred zatvorenog prozora, pogledam kratko svoj odraz u njemu a onda prislonim lice uz hladno staklo. Sedeći tako, postavim sebi tri jednostavna pitanja. I pokušavam da odgovorim iskreno. Sa druge strane mrak gleda u mene. Odvojim lice od stakla i prstima uokvirim utisnute konture.

Nikad nisam volela ogledala. Od njih se oštro dobijam, poput šamara mi vraćaju mene, izoštrenu. I skroz su nepropustljiva. Nepopustljiva. Pokazuju mi samo onu stranu na kojoj sam, na kojoj ne želim da budem. Prozori su mnogo… magičniji. Mogu u njima da vidim sebe i sa ove i sa one strane. Mogu da nazrem samo kako trepćem medju krošnjama drveta. Ili da naslutim svoj obris. I što je svet svetliji, ja sam nevidljivija. Tek u mraku, kada se zatvore dveri koje vode pogled napolje, gledam, kroz prozor, unutra – sebe.

Ujutru volim da zalepim lice uz ledeno staklo, poput deteta pred izlogom punim igračaka. Onda mogu da prebrojim svoje trepavice u otisku. Da ispravim krivinu obraza. Ostavim poljubac kao pozdrav novoj sebi pre nego što iskoračim u susret toj sebi: osobi koju sam gotovo zaboravila. Sada moram da je otkrivam iznova, vraćajući joj se.

Pitam se ponekad, gde li je bila sve ovo vreme. U onom drugom stanu prozori su bili zastrti debelim, gusto tkanim zavesama kroz koje nije prodirala svetlost. Tamo sam bila ušuškana poput ptića u gnezdu. Mislila sam tada da sam ih zbog toga izabrala. Tek sada znam da su one za mene bile način da sklopim kapke svetu napolju… I da su nas čuvale bezbedne, od tog sveta. Jer je ono što smo imali bilo ukradeno od njega, zabranjeno. Tada se nisam ogledala, čak ni u prolazu nisam mogla pogledom da se okrznem. Tamo. Onda. A nisam se previše ni pitala. Nisam imala potrebe da svakog jutra proverim da li sam još tu. Jer je njegovo postojanje potvrdjivalo moje.

PETAR

-Jesam li srećan jutros?blog_lovers

Uh, kako me je samo uvukla u svoje igre, svoje vračke. A smejao sam joj se kad je insistirala da svako veče pre spavanja postavimo jedno drugom po tri pitanja, i da na njih odgovaramo, naizmenično, dok odgovor ne bude sasvim čist od svakog pretvaranja i skrivanja. Sad već hvatam sebe kako postavim pitanje i zastanem da oslušnem njen glas. Ili se okrećem da joj nešto kažem, kao da je još tu. I pamtim viceve koje će joj se sigurno svideti. Hvatam poneki stih pesme u prolazu još uvek, i to me je ona zarazila, da se smejemo idiotskim narodnjačkim umotvorinama. Onda se trgnem, skapiram da je poenta vica izgubljena.

Treba da odem u taj stan danas, da spakujem svoje stvari. Znam, čim udjem, očekivaću je da mi se baci u naručje. Setiću se kako me  je pratila na posao svakog jutra. Uvek bi me zagrlila i spustila glavu na udubljenje mog vrata, koje kao da je po njoj oblikovano. Onda bi utisnula poljubac, tu, ispod vrata, na sam početak grudne kosti, i rekla da je to pozdrav koji će je sačekati kad me opet vidi. Njene vračke…

A nikad me nije pitala, nije želela da zna kako mi se zovu deca, koliko godina imaju. Kao da smo po nekom sporazumu odbijali da priznamo da sve to postoji. Nije čak ni znala koja mi je adresa, ni kada odlazim tamo, to je bio život pred kojim je zatvarala oči. A pričala o svemu drugom. Čak i noću, u mraku, čuo bih je kako šapuće, za sebe, potvrdjuje koliko je zadovoljna. Ne znam odakle je pokupila tu smešnu igru, odakle joj da veruje baš u to… Objašnjavala mi je bezbroj puta kako su reči magijski simboli. I tek kad nešto izgovori, to postaje stvarnost. Zato je i izmislila te svoje rituale. I nikada se nije opraštala.

Ne volim da idem u taj stan, sad kad je prazan. Pre neki dan sam pokušao da svratim. Prvo što sam osetio bio je taj miris. Naš miris. Uvukao se u pore stana. Vazduh bio težak od nas. Otrčao sam do prozora i strgao sve zavese. Kao da će svetlost da ga očisti, prodirući do svih uglova.  Da otera senke nas, nepostojećih. Onda sam stajao i očekivao da osetim njenu toplinu tu. I brzo izašao napolje.

LENA

Koračam ulicom i kotrljam njegovo ime po ustima. Neću da ga izgovorim glasno. Nemam više pravo na to. A sećam se kakav je ukus imalo njegovo ime, prvi put kad sam ga izgovorila. Prvo prasak, onda zakotrljani slog koji me je poneo za sobom. I onda eksplozija na jeziku. Čvrsto mi je stisnuo ruku. I time je to ime postalo sasvim posebno za mene.

Sećam se da smo sedeli i pokušavali da razgovaramo. U stvari, ja sam pričala. Imala potrebu da rečima nekako izbrišem taj osećaj da mi se upravo desilo nešto monumentalno. On me je posmatrao, pažljivo. Onda sam odjednom osetila kao da se tišina zgusnula izmedju nas. Vazduh se stisnuo u mojim plućima. Kao trenutak pojačanog pritiska pred letnji pljusak. Plašila sam se da udahnem duboko. Dodir njegove ruke kao da me je otopio. Uzdahnula sam, izgovarajući to ime. I to me je oslobodilo. I danas mi je ono mantra, kad god se uplašim, kad se zbunim.

A tada… nekako je sve delovalo neminovno. Kao u onim snovima kad posmatrate sebe dok sanjate. Nisam ja odlučivala, to je moja sudbina govorila umesto mene. Odbijala sam da vidim bilo šta oko sebe. Samo da se nahranim njegovom kožom, nahranim nama tako da ni za šta drugo ne ostane mesta.

Nikada ništa nisam ukrala, čak ni slatkiš u prodavnici kad sam bila mala. A tada… prvo smo krali trenutke, pa onda sve halapljivije, sate, i na kraju dane. A uvek sam želela još. Čvrsto se držala svakog trenutka, uplašena da će mi proći neopaženo ako popustim stisak.

Sada ne moram ljubomorno da ga čuvam. Jednostavno je tu, u meni. Neodvojiv od mene. Ironično, baš sada kada je MI jednom odlučnom, grubom linijom podeljeno. Pocepano. Tek sada znam da je neuništivo. Postalo je neko novo, posebno, dvopolno biće, koje živi za sebe, van nas. Van ovog vremena. I daleko od ljudi.

Ne bojim se tišine više. Sada joj dopuštam da me obavije i preplavi. One reči koje su u meni neće nestati. Samo se neće pohabati od svetlosti, od daha. Ne plašim se više ni samoće. I ne dam ovaj čvor u stomaku da se rasplete. Neću da zaboravim. Ali još u mraku šapućem njegovo ime.

PETARhands_ix_by_kiyaki-1

Kad mi naidju ovakvi dani, kad mi je sve naopako… ne znam šta bih sa sobom. Strpam ruke duboko u džepove, da se zagrejem. Ali nema prave topline. Kako je ona bila topla! Njen dodir je uvek bio… povratak. Povratak kući. Ironično, za ceo svet ta ‘kuća’ je bila na drugom mestu. Za mene je samo njena toplina bila dom. Utešna kao detinjstvo pod toplim jorganima  zimi.  I nikad mi te topline nije bilo dosta. Privio bih se uz nju, noću, dok spava, i osetio kako me greje do same srži. Tamo gde nisam ni znao da mi je hladno, pre nje. Kao da sam pronašao baš onaj komadić slagalice koji mi je nedostajao,  jedini komadić koji savršeno staje u moje naručje. Još uvek ne razumem. Još uvek mi je samo dovoljno da pomislim na nju, i da osetim… taj miris, njenu auru..

Znam kad sam ga prvi put osetio. One večeri kad smo se upoznali. Samo je lako spustila svoju ruku u moju i više nisam znao gde sam. Pokušavao sam da se saberem, da progovorim, da je nekako šarmiram. Sad mi je sve to smešno. Nije bilo potrebno da se trudim. Onda je kroz uzdah izgovorila moje ime i znao sam da sam gotov. To je bilo to. Bila je jednostavno tu kao da nikada neće otići. Mogla je sa mojim srcem da radi šta je poželela, da ga napuni, polomi, pocepa ili zakopa, da ga nosi umesto nakita… Eh, život…

Zašto svi uporno zaboravljaju da je Ikar leteo? Pre nego što je pao, ali svejedno. Na krilima koja su se topila – svejedno! To bi bilo kao da za nas kažem da smo bili greška. Da smo pokušali i nismo uspeli. Da se povinujemo mišljenju okoline, da kažemo – dovoljno smo zreli, naučili smo svoju lekciju. Ne znaju oni, ne mogu ni da znaju…

Kao onda kada smo otišli na letovanje. Našli svoju oazu i osamili se. Svakog jutra bih je gledao kako spava, poput prividjenja, sušta nežnost. Najjača slika koju nosim u glavi, od tih dana, je ona dok se vraća sa kupanja, svetlost joj je iza ledja, i beskrajno more oko nje. Sve je delovalo baš tako. Neukaljano. Slušao sam je kako ćereta dok je grizla zrele smokve, a sok joj curio niz bradu. Kako mogu da kažem da nismo uspeli? Ikar nije doživeo neuspeh kad je pao, samo je dočekao kraj svog trijumfa. A to što smo imali će za mene uvek biti trijumf. Uprkos vremenu, ljudima. Čak i nama samima. I ne plašim se da ću je ikada zaboraviti.

LENA

– Jesam li drugačija danas?

-Jesam.

-Jesam li disala danas?

-Jesam, duboko.

-Jesam li prebolela?

-Ne, ali ovaj bol nije neprijateljski, već utešan…

PETAR

– Jesam li drugačiji danas?

-Jesam li?

-Jesam li disao danas?

-Jesam li?

-Jesam li preboleo?

-Preboleo… Jesam li?

12 komentara

  1. Citam po ko zna koji put. Njihova osecanja i secanja, koja si maestralno opisala, ostavljaju dusu stegnutu, jer prepoznaje, jer zna da je ljubav cesto mala za svakodnevnicu i realan zivot.
    Bice da prave ljubavi, zive u tisini, cim progovore, prljaju ih reci…
    Svaka cast na pisanju!
    P.S. Svraticu ja jos koji put da procitam i mozda kazem jos nesto, ovakve misli te teraju da mislis i da iznova imas jos nesto da kazes, jer osecam i sama se secam…

  2. neprilagodjena

    Eto, i ne moraju svi da se drogiraju ako su nesrecni u ljubavi..(bila kod Zelene malopre, pa sam kivna :))
    I bol je sastavni deo zivota, bude, pa prodje.. Ostane to nesto, mozda taj ne neprijateljski, ali sa tim se moze sasvim fino ziveti. Moze se i uzivati u njemu, ne mazohisticki, vec u toj ceznji, zabranjenim osecanjima.. Ma najbitnije je da osecanja postoje, tako znas da si zaista ziv. Svako ko pokusava da ih na neki nacin trajno ubije, bolje da odma’ ubije sebe skroz, fizicki. Secanja su nesto sto nas cini ispunjenima..
    Prelepo napisano u svakom slucaju..

  3. Hvala, zelena, hvala, neprilagodjena. Ljubav je zaista… sasvim poseban univerzum.
    A što se priče tiče… ovo je još work in progress… mada je kostur postavljen, još tu nedostaju neke stvari…

  4. Baš ne znam kada i kako sam zaključila da su oženjeni muškarci, za mene, samo pola čoveka. S obzirom da sam uvek davala sve i uzimala sve, polovični mi nikako nisu odgovarali. Kao što ne vidim ljude koji imaju brkove, tako su i svi oženjeni muškarci „muškarci sa brkovima“. Poštedela sam sebe ko zna čega…i da li sam?
    Dobro kaže Zelena, ova priča ostavlja stegnutu dušu.

  5. Znam, Charobna, ali nekad sva ta ‘spoljašnja’ obeležja izgube značaj… i moral i društvene norme i obaveze… neke stvari umeju da budu daleko iznad…

  6. Lepo je doživeti ovakvu i ovoliku ljubav, pa i ako je bolno i teško. Samo kažem da nikada ne bih imala hrabrosti, ne zbog sveta, već zbog same sebe. Da…i htedoh još reći, da je priča odlična i ako je samo radna verzija.🙂

  7. Ne znam, iskreno… nekad pomislim da za ovakve stvari nije potrebna hrabrost… Mislim da hrabrost ulazi u jednačinu tek kasnije, kad se setiš i sveta, i ‘sebe’… kad je potrebna da bi se nastavilo dalje… A ovakve ljubavi moraju biti i bolne i teške… previše bi to sreće bilo samo za jednu osobu i jedan život, da je i jaka i laka🙂

  8. shaputalica

    „Zabole me nešto podgrudi“, što rekla moja baka….
    ubi me skroz. Nije ovo priča. Ovo je život. Pretočen u reči koje se savršeno prepliću, poput prstiju na ovim fotkama.
    Hvala ti.

  9. Hvala tebi, shaputava… Ostadoh bez reči od ovakvog komplimenta…

  10. otrov

    Teško je poverovati da postoji nada tog uzvišenog osećanja, pošto te život uči drugim stvarima. Tera te da misliš kako postoji samo jedna jaka i prava ljubav. Vreme ti pokazuje znake da se predash. Ali…Onda se desi čudo. Osetish kako ponovo volish. Kako je to jače čak i od onoga kada nisi nosio toliko breme. Kada si bio bezbrižan i emotivno hipersenzitivan. Onda osetiš da si živ…da ima nade i da nikad ne prestaneš verovati. VERUJ!!!

  11. Anonimni

    Čestitam! izražavati svoja osjećanja na ovako uzvišen način…zaista, ne nailazim često na ovako nešto…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: