Dreamscapes

Mreža – Mika Antić

(Za one koji budu imali strpljenja da polako, gustirajući svaku reč, pročitaju do kraja, dalja objašnjenja nisu potrebna. Za one kojima je ‘Mreža’ nova i otkriće – zavidim vam! Oni koji su je čitali, prepoznaće se ponovo u emociji.

A ja sam imala potrebu da se vratim nekim izvorima ponovo, zahvaljujući jednoj dragoj osobi koja me je podsetila koliko je osećaj nalaženja dragocen, kada i ako se desi…)


***
Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.
U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.
Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.
***
Neko vreme sam mislio da imam ogromnu moć nad dušom
večernjih voda. Otkrio sam to slučajno. Ništa ne činim
silom.
Ništa ne činim namerno. Ni naučeno napamet. Niti umem da
predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene naslućuje kao daleko
proricanje.
Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, mekša od
želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video nešto čudno:
lice jedne devojčice.
Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplašen, kad je
ta slika počela uporno da se ponavlja.
Napustio sam jezero i zašao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.
***
Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati. Ne prati ona mene,
već ja idem za njom.
Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je čekala tamo.
Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.
Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mreže od trave,
vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.
I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao
njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.
Uporno sebe varam kako se mučim i zlopatim da bih ostvario
svet.
Pa svet je odavno ostvaren i sve već postoji bez napora: i ostvarena
stvarnost i ostvareno nestvarno.
To ja sebe ostvarujem.
***
Nameštam se pred munjama, brižljivo, kao za slikanje. Kao da
sam dokučio čime počinje čovek. Čime traje. I nestaje.
I čime biva zaboravljen.
I otresam sa sebe glinene naslage vekova, kao da sam opterećen
gustom lepotom pamćenja.
Pamćenje nije nikakvo bdenje nad ravnotežom. Pamćenje, to je
presuda. Pamćenje je progonstvo.
Ništa ne umem da tvdim, jer još ne umem da verujem. A kako
mogu da verujem, kad ne umem da zamislim?
Umeti nije iskustvo. Umeti, tek to je proročanstvo.
***
Ne okusivši sna pet-šest narednih noći, razmišljao sam šta
nije u redu sa mojom samoćom.
Razmišljao sam, u stvari, o znanju i verovanju. Jedno sam bio
siguran: ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva
vrsta vere, zatucane i opake.
Odlučio sam da pođem kanjonom velike reke gore do njenog izvora.
Lik me je tamo vodio.
Po drveću sam poznao da polagano zalazim u prve dane maja.
Ne znam da li bih ikada izdržao do vrha, da me oluje i poplave
nisu okrenule ka severu.
Zaobišavši zaravni, jednog dana u zoru spazih pod sobom izvor.
Bio je svečano miran, kao ogromno oko, tamno i svevideće.
***
Spuštajući se stazom i preskačući trupla stoletnih smreka i
borova nagorelih od gromova, mislio sam o tome kako, dok
lutam svetom, sve manje sebe posećujem.
I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam.
Zar, ako kapljicu vode uzaberem iz mora, još uvek nije to isto
što je i bila: more?
Zar, ako zrno svetlosti uzaberem sa zvezde, još uvek nije to isto
što je i bilo: zvezda?
Zar jedan poljubac, uzabran iz bezbroj poljubaca, još uvek nije
to isto što je i bio: ljubav?
Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, još uvek nije to
isto što je i bio: blizina?
***
Da li sam ikada rekao za neko pošteno drvo: evo visokog drveta?
Nisam, jer pazim šta govorim.
Ako je pravo drvo, nije visoko, već veliko, i kad je na dnu
ambisa.
Veliko ima dubinu, zato što raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo,
zato što raste iz drugih.
Da li sam ikada rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino sam
rekao: ovo je veliko pitanje.
Da li sam ikada rekao: ovo je veliki život? Ne, jedino sam
rekao: ovo je velika igra.
Želeo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li to
zaista iz samog zemljinog čela izranja lik devojčice.
Umesto slike i ponora, čekala me je ona. Živa. I vrlo stvarna.
Da, to je velika igra.
Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula kao da vidi avet.

“Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom na moje lice u
vodi. “Već danima vas tu nalazim.“

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene, ja sam video nju.
Znači da se mi zajedno, na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u petnaestoj godini i
pošteno sam priznao da je to za mene teško i
nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: “Pobrkali smo snove. Sad ćemo se
zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vam vratiti vas.“

***

Gledao sam taj izvor, pitom i neizbrisiv, kako se večno podmlađuje,
jer slobodan je od vremena.
I nisam znao šta ću. Ta voda se ponašala kao da ima razum.
I da je živo biće.

Seo sam kraj devojčice i uzeo je za ruku. Dugo smo tako ćutali.
Jer slutili smo oboje u svojoj neukosti da ovo ipak nije nikakav
slučajan susret.
I da smo, ma kuda pošli, morali stići baš ovamo.

Da presvučemo krljušti i počupamo perje, skinemo s čela rogove,
smrskamo oklop larve i izujemo kopita.
Da odbacimo pluća. Odreknemo se škrga. Da odsečemo pipke. Da
prokljuvimo jaje.

Da otklonimo sve suvišno.

***

Popodne sam joj rekao: “Ne vidim bolji način da se ovo razjasni,
nego da zaronimo i u vodi obučemo svako sebe na sebe.“

Ona izvuče ruku: “Strašno ste me umorili. Odjednom sam u sebi
i zasićena i željna.
Ovo je nešto mekše i belje od svakog vajanja, pa ipak na duši
ostavlja brazgotine i plikove.
Šta vi znate o ljubavi?“

Govorila je glasom od kojeg bi se istopili kamenje i metal u
tečan, umiljat vetar. Odmakoh se od nje.
Gledao sam u šume što silaze u stadima, sa isplaženim
lišćem, ožednele od jare.
Ne znam da li sam drhtao od stida ili slutnje.

Stvarno, šta sam ja znao u petnaestoj o ljubavi?

***

Shvatih da je devojčica od mene očekivala da nešto prvi
učinim.

I zbilja, sve sam probao. Pleo sam mreže od trave, lovio njen
lik udicom, gnjurao u njega i srkao ga usnama.
Ponavljao sam, u stvari, to što sam činio danima. U sumrak,
potpuno poražen, izbauljah na obalu.

Rekao sam devojčici: “Ne znam da li sam ja onaj tamo u vodi ili
ovaj na obali.
Gde sam, ako sam ovo, i gde, ako sam ono? Imam sve manje pameti
da ovo, što nas muči, prevodim i na govor.
Jer i tu nisam načisto: da li govorim s vama, ili sa
preslikačem?“

Ona mi priđe i rukama skupi mi vodu s tela. Prinosila ih je
licu kao da njuši svetlost.

***

“Događaju nam se“, rekla je, “nekakve vrste vida koje liče na
buđenje.
Možda smo mi te svetiljke u oknu horizonta, koje smo sebi
samima ostavili da plamte, da ne lutamo u tami ako se budemo
vraćali ovom trenutku iz vremena?“

I ovako je rekla:

“Možda pogrešno čitamo ono što nepogrešivo i savršeno
jasno zapisujemo disanjem?
Ova svečanost gibanja, što se u meni zbiva, liči na rađanje
himne.
Sve što postoji okolo, poštuje taj čin stvaranja, povlači se na
prstima i ostavlja me na miru.
Dosad sam bila: nešto. Možda postajem: neko?

Ova voda što izvire nije krvotok zemlje, već zaista njen um.
Moramo je nadmudriti.“

***

Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno
prečistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nedremanost i
gipkost.

Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost
dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije.

Poskidali smo odeću i skočili u vodu.

Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i
zgrušalo u pogašenim plićacima.
Ronili smo i tražili.

Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila
mene, moja je lovila nju.

***

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana
aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice
njene detinje duše.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po
meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom
moje treperave nežnosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom
kavez od zagrljaja.

Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi
smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moju dušu na njenu i njenu dušu na moju. I
prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od
ljubavi.

Da plivamo kroz večnost.

***

Taj dan i noć smo proživeli ošamućeni od sebe. Hranili smo se
školjkama, divljim voćem i disanjem.
Nije se više događalo da pobrkamo likove. Videli smo ih zajedno,
zagrljene u vodi.

Drugoga dana, ujutro, sišavši da se umijem, primetio sam da
naši obrazi tamo dole imaju bore na licu.
Probudio sam devojčicu. Bila je zabrinuta. “Izgledaju mi“,
reče, “kao da ocvetavaju.“

Trećeg jutra su bili deset godina stariji.

“Šta je to?“ reče devojčica. “Imam emajliran grč na iskrzaloj
usni. Svi pokreti mi rđaju. Kosa mi je osedela. To vene obim
mog prisustva.“

“Ogledaćemo se“, rekoh, “odsad u našim očima. U njima ništa
ne stari.“

Četvrtog dana su nas odozdo gledali starci sa našim crtama
lica i našim detinjim osmehom.
Devojčica je plakala.
Odveo sam je stazom sat hoda prema vrhu. Tu smo proveli noć, jer
izvor je mirisao na tišinu i smrt.
Pokušah da je utešim, a i sebe sam tešio.
“Zar nije predivno“, rekoh, “što se to, tamo dole, događa mimo
nas? Mrzovolje i bolesti. Svađe. Brige. Ljubomora.
Za samo četiri dana proživeli smo nešto za šta je drugima
potreban izgužvan ljudski vek.“
Od rođenja do smrti živimo mnoga vremena, koja neko neupućen
čita kao trenutke. Mi smo od trenutka stvorili svetlosne
godine.
***
Verovatno sam rekao: “Prošli smo pored prolaznog iz predostrožne
blizine, nezačuđeni ničim, nedotaknuti strahom,
dosadom, tugom i venjenjem.“
Ona skloni sa čela kao pramičak kose malu nevidljivu misao i
reče: “Siđimo tamo.“
Sišli smo petog jutra i nadneli se nad izvor. “Utonuli smo u
nebo“, reče devojčica šapatom. “Obući ću se u belo. Tako ću
biti čistija. Izgleda da smo umrli.“
Pokušah da se osmehnem, ali nije mi uspelo. Govorio sam zgužvano:
“Ne, to su oni umrli. Mi i dalje postojimo.“
Njen glas je bio zagasit: “Odlučila sam da prestanem da se smejem
i plačem. Izgleda da je smrt besmrtna. Vama to ništa ne
znači, jer ste i dalje dete i u tome je nevolja.“

***

Držeći se za ruke, išli smo neko vreme brzacima niz kanjon.
Zatim smo se razdvojili.
Išli smo kao dve obale. Ona desna. Ja leva. Umesto naših
obraza, u vodi nije bilo ničega osim neba.
Nije se odslikao ni čvor naglog rastanka, razvezan iza okuke,
gde se potok rasplinuo.
Ko zna kuda je pošla. Ko zna kuda sam pošao. Valjda sam i požurio.
Ili je ona požurila.
Čuo sam sve brže korake kako se udaljavaju.
Okrenuo sam se, ipak, izlazeći na proplanak. Videh je kako
trči i zamiče za borove.
I da sam pokušao da se nasmejem ili zaplačem, ne bih to tada
mogao, jer usne su me bolele, ispucale od vetra i mojih
koralnih zuba.
***
Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju
da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu
budućnost do nekih kristalnih vrhova načinjenih od želja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.
U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove
beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u
večnosti.


22 komentara

  1. Eh, Mika…hvala!

  2. neprilagodjena

    Auuuu, kako divna prica..samo malo potresna za ovo lepo nedeljno jutro..😀

  3. Suzana J.

    mika je car, ali ja ovo bas i ne razumem na kraju…😦

  4. U čemu je problem, Suzana? Šta te je zbunilo?

  5. Ovo je zaista trenutak za cutanje jer se ne moze govoriti iza Miroslava Antica.

  6. Suzana J.

    pa ne znam… aj’ ova sredina mi je kao jasna, kad su se nasle dve polovine i to… ali pocetak i kraj… je l’ mu ona i prva i poslednja i jedina ljubav? i sto su se razilazili uopste kad su im odrazi zavrsili sa ovozemaljskim postojanjem? vidis ja volim mikine pesme, jer su logicne koliko i lepe, a ovo mi je vec apstrakcija neka koju ne volem bas:(…

  7. Onako kako je ja razumem (a poezija je u pitanju, tako da to može biti potpuno drugačije od toga kako će je neko drugi skapirati)… Opisana je suština, srž jedne ljubavi od nastanka, od traganja, preko prve iskre, do plamena i na kraju sagorevanja… ali izdvojena od vremenskih i prostornih ograničenja, u nekom prostoru bez prostora.
    Ono što vide u ogledalu vode je realni svet gažen vremenom, u kome dobijaju bore, postaju sporiji, primireniji, i na kraju nestaju. Na obali – bestelesno osećanje koje je samo refleksija realnog. Ostaju deca, koja beskrajno tragaju. Za prvim dodirom jednako kao i za prvim rastankom.
    A što se tiče ove tvoje dileme po pitanju prve ili poslednje ili jedine ljubavi… sam Mika je rekao, u jednom intervjuu: “Ući u nečiji život, otvoriti nekoga – znači početi jedan svet iz početka. Ja nikada neću napisati knjigu “Druga ljubav” jer su sve ljubavi, koje se dogode čoveku, u stvari, prve ljubavi.“ I nekako se to poklapa sa mojim razmišljanjima u ljubavi: svaka stvara svoj svet i svoju večnost (makar ta večnost trajala četiri dana, kao ovde), i tu je i prva i poslednja i jedina. Jer ako je zaista ljubav u pitanju – nikakvom brojanju tu nema mesta.

  8. Suzana J.

    jao, hvala ti! bas si mi sve lepo objasnila🙂 oprosti na uzurpaciji vremena ti i prostora, ali vredelo je zar ne? mislim, i tebi je lepo kad prosvetlis nekoga…😉

  9. E, sad bih volela da znam da li si krajnje iskrena ili krajnje sarkastična u svom komentaru!

  10. Suzana J.

    krajnje iskrena!!! pa ne bih te gnjavila ovoliko da me nije zanimalo…

  11. Izvinjavam se onda! Prvo mi je izgledalo tako, a onda kao žestoka ironija!
    I nisi me gnjavila… O Miki mogu do prekosutra!🙂

  12. Suzana J.

    meni je njegov sin bio asistent na faksu, ali moram reci da uopste nije simpatican lik… i sve sam htela da mu recitujem „plavi cuperak“, no brzo shvatih da bi bilo zaludu… :S

    • Anonimni

      da li ima ova tema i ja imam svoju plavu zvezdu za koju idem jer ima

  13. A kakav je bio?

  14. Suzana J.

    pa nije on los kao covek, ali ne zna sa studentima i mnogo je drcan i maltretira ih… mada cula sam da je imao na faksu vise problema, no koristi, od te cinjenice ko mu je bio tata… a ima i neke svoje komplekse, tako da, sve u svemu, daleko mu lepa kuca😀

  15. “Ništa ne činim namerno. Ni naučeno napamet. Niti umem da
    predviđam.
    Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene naslućuje kao daleko
    proricanje.“

    On je jedini koga, bez predumisljaja, naucim napamet… nekad sam mastala da se reinkarniram kao Mika dok nisam ukapirala da to ne moze… valjda je dovoljno sto ga osecam… i sto se prepoznajem…

  16. Mahlat, izgleda da nam je Mika svima ‘zajednički imenilac’🙂

  17. Sarajka

    Plavi čuperak i Garavi sokak sam pročitala svojim prvim naučenim slovima. I zavoljela Miku, onako dječije.
    Koncert za 1001 bunjanj sam prvi put prelistala na jesen 1999. godine. Bilo mi je 13 godina, nisam razumjela skoro ni jedan stih, bili su mi čudni crteži kojima je knjiga ilustrovana…ali sam nad jednim stihom ostala dugo zamišljena „Mogu da živim jedino ako oktobar liči na zlatnorumeni metak!“. Nikome nisam pričala o tom susretu sa „ovim drugim Mikom“, Mikom različitim od „Plave zvezde“ i „Drhtave pesme“. Knjigu sam vratila na policu i pokušala je zaboraviti…Ali… Crna knjiga, sa strašnom zelenom glavom na naslovnici (to je ono izdanje iz ’74. godine), me proganjala. Čak sam i sanjala „aveti“ iscrtane Mikinom rukom i nakon više od godinu dana, u kišnom novembru, ponovo sam je dohvatila sa police.
    Otvorila se na 71 stranici. Naslov EPILOG.
    „Vodovod ima bradu kao grof. L. N. Tolstoj.
    To se, u stvari, jutro po sebi peni i razapinje dugu.“
    Vodovod? Šta? Ali nastavila sam dalje.
    Čitala sam i gutala.
    „Prošao je oktobar…“
    „Ovde opet nekakvo cveće pokojno
    prodaju razliveno u parfemske flaše.“
    „voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
    na horizontalama tvog dlana.
    I da proneseš moje oči kroz tišinu tudjih očiju i stanova.
    I moj oktobar kroz tudje aprile.“…
    I prije nego što sam stigla do posljednja dva stiha Epiloga, bila sam do ušiju zaljubljena u najnježnijeg pastuva medju pjesnicima i najsurovijeg pjesnika medju pastuvima.
    Od tog trenutka, Koncert je moja amajlija za život.
    U narednim danima (i noćima, naravno) pročitala sam sve što je ikada napisao. Zahvaljujući činjnici da mi je majka profesor na katedri za Srpski jezik, imamo veliku kućnu biblioteku. Ona je, gimnazijski zanesena Antićem, kupovala sve što ikada bilo objavljeno, čak i rukom pisan „Mit o ptici“.
    Ovo je prvi put, za ovih 11 godina (koliko se poznajemo Mika i ja), da pišem o njemu. Oprostite ako je opširnije nego što sam mislila da će biti.
    Pozdrav svim ljudima koji razumiju ovog velikog čovjeka i učite svoju djecu da vole da čitaju.

    • Nije opsirnije nego sto treba – cak i nije dovoljno opsirno. Za mene je Mika bio isto tako magican, i slicno sam ga slucajno pronasla… negde daleko od plavog cuperka i garavog sokaka. I za mene je to bilo otvaranje jednog sasvim novog univerzuma. „Koncert za 1001 bubanj“ mi je i dan-danas licna Biblija, ne odvajam se od njega, iako ga vec odavno i znam napamet.
      I odavno vec Mika nije tek samo neki pesnik, dozivljavam ga mnogo licnije, prisnije. Kao da smo se negde, medju svim njegovim i mojim zivotima, poznavali…

  18. maja fenix

    Cudesni i neponovljivi MIKA ANTIC

Trackbacks

  1. Mreža – Mika Antić | mali kutak za fotografiju i jos ponesto

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: