Dreamscapes

Kliše za klišeom. Danas neću da pišem o ljubavi.

Ima večeri, nekih ovako crnih, kada me stigne seta. A preda mnom se nadje beskrajno veliki beli papir. I nepregledno more reči koje mogu da izlijem na njega. Iako neću. Iako glumatam, tražim veselu melodiju, dobar vic, besmislene vesti.

Znam da, ako zaplivam prateći tu nevidljivu struju, neću se držati ove sigurne obale. Odneće me na onu drugu, koju krijem u magli, koju posećujem sve redje i sve češće se nadam da se udaljila, nošena ko zna kakvim (ne)prirodnim zakonima.

I odlučno krećem da kucam, čvrsto rešena da neću skrenuti misli, da neću pisati o tome… Da neću, na primer, da se setim kako je tekla ta noć, od svih noći najživlja u mom sećanju. Da ni slučajno neću da zatvorim oči i dozovem boju tvog glasa dok mi govoriš moje omiljene stihove moje pesme. Pokušavam da se smejem, da se rugam toj noći, od svih ostalih najviše romantičnoj, najviše klišeu. Neću ni da pomislim na to kako si najednom zaćutao i posmatrao me, a tamo negde nad tom beskrajnom vodom koju svojatamo su svetlucavo umirale zvezde . Neću da pišem o tome kako mi je zapela reč u grlu i kako je to što su nam ruke počivale na istom kamenu, samo na nekoliko milimetara jedna od druge, bilo intimnije i erotičnije od bilo kog dodira. Taj ne-dodir. Hladna stena koja mi je odjednom gorela pod prstima.

Ne, ne, ne – treba pisati o svakodnevici, bezbednim temama, pomalo ironično potkačiti ovu žabokrečinu, naći neki razlog da se razgoropadim… treba bežati. Nikako ne treba da se prisetim melodije pesme u kojoj se beskrajno očajno čuje kiša izmedju tonova. Ta pesma nikada nije dobila naslov, i ni na to neću da mislim.

A najviše treba da se klonim tog jutra, jutra koje je usledilo posle one noći, najkraće od svih noći. Kako smo zbunjeno posmatrali ljude oko sebe, začudjeni što prolaze pored nas ne primećujući ništa. Začudjeni što se ništa nije promenilo. A sve se promenilo. Treptali smo na dnevnom svetlu koje se odjednom upalilo, pitajući se da li smo to, noćas, bili mi. Te noći… Neću da razmišljam kako su nam ćutnje zavladale rečima. Kako sam se okrenula da odem, posle pozdrava, i osetila tvoju ruku koja je čudnom putanjom, jedva me dodirujući, prošla od mog vrata do dna mojih ledja, govoreći mi sve ono što sam već znala.

Već duboko zašavši u tamne vode koje sve vreme pokušavam da izbegnem, ostaće mi samo da se gorko nasmejem. I setim šta još nikako ne smem da napišem. Setim kako od tada, svaki sledeći put kad te sretnem, bežim u bezazlene priče, flertujem sa filozofijom, gušim se u svakodnevici, dok mi svaki gutljaj pića zastaje u grlu. Onda odlazim, a sve vreme dok koračam, udaljavajući se od tebe, osećam baš taj dodir ruke na dnu ledja: ‘Žao mi je. Ne mogu. A želim.“

***

Neću da pišem ni da mislim o tome. A večeras mi prst, menjajući kanale, zastade na toliko poznatom ‘škripucanju’ gitare. Onom izmedju tonova. Šerbedžija je plovio nekim svojim vodama. Pod šeširom bore. Pokušala sam da izgradim blaziranu distancu, da ne dozvolim sebi da se utopim. Ali ženska je ćud nezdravo sklona patetici, čini se.

Sutra ću već naći neki razlog da se razgoropadim i pišem o svakodnevici.

238875rwyv_w

4 komentara

  1. Samo cu da cutim.

  2. Za sada se pridružujem Zelenoj, ćutaću, a kasnije možda i kažem nešto. Hm…

  3. Odćutasmo i ovaj vikend… sad možemo dalje!🙂

  4. Mi cemo da cutimo,a ti pisi…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: