Dreamscapes

Otkucaji

Kako su nam samo tela krhka i zaboravna. U julu, dok nas leto obavija, toliko je teško setiti se zime kao da je nikada više neće biti i nije ni bilo…

Dok se prve note pesme odmotavaju u mojoj glavi i svuda oko mene, već unapred žalim za onim poslednjim koje nikada neću moći da ponovim. Ne na isti način. Ne sa istom žudnjom. Da li u slatkoći više uživamo dok tek počinje da nam se u tananim kapima razliva po jeziku, ili dok nestaje, i svesni smo šta gubimo?

Da li se ikada išta može zaista ponoviti?

Slike nismo mi. Ni naša sećanja. One nas ne čuvaju, već troše i dele.

Slike nismo mi. Ni naša sećanja. One nas ne čuvaju, već troše i dele.

Ljudi i prostori opraštaju. Zaboravljeni stihovi, odavno pročitane knjige, pokreti i sećanja… sve nam oprašta. A vreme? Da li nam ono ikada dopušta da budemo novi i stari istovremeno? Da li mi večerašnji možemo dozvati duhove onih koji besmo?

Možda su nam snovi zato tako veliki?

Obećanja koja nikad nismo izgovorili. Pesme koje nikada nismo napisali. Sećanja koja nismo doživeli. Onaj dodir od kog smo ustuknuli, koji je mogao da bude i provalija, i most nad provalijom koja nas sada deli.

Ljubav jeca u supernovama želja.

Uverena sam da negde pod mojom kožom stanuju svi ti izgubljeni trenuci. I da se rezovi na koži s godinama sve manje primećuju.

Znaš onaj trenutak kada zaroniš u more, i kada izroniš, odjednom si svestan koliko si mali, ništavan, pred tim ogromnim prostranstvom koje te guta? Koje nema ni kraj ni početak, a u njemu si samo nebitna mrvica koja mu pluta po površini. Znaš da mu negde tu ispod tvojih nogu, koje nemaju oslonca ni u čemu, ispod tvog tela koje bestežinski traje, postoje gradovi, postoje čudovišta i postoje zadovoljstva koja nikada nećeš osetiti… Kroz telo osećaš kako mu kuca puls… osećaš damare ogromnog, nezamislivog bića…

I pitaš se – šta je to što te svakog puta vrati do obale?

Ni u ogledalima nas nema. Dok hemija odradi svoje i pokaže nam nasumično odabrani lik, mi već nismo to u šta gledamo.

Ni u ogledalima nas nema. Dok hemija odradi svoje i pokaže nam nasumično odabrani lik, mi već nismo to u šta gledamo.

12 komentara

  1. Как сказал один мудрый еврей – и это пройдёт…
    Всё верно – у нас это не только развлечение, но и работа, следовательно – на моря!!!🙂

  2. Ne moze se nista ponoviti, to jedino znam, a za ostalo se isto pitam…
    Neobicno mi je ovde sa ovim tapetama.

  3. veshtichanstvena

    Volim sto smo takvi….Neponovljivi u trenutku….Lepota i magija zivljenja je po mom misljenju i osecaju,upravo u toj metamorfozi koja nas oblikuje i daje nam nove dimenzije…Kada bismo mogli vracati stare impresije i emocije izazvane njima,tapkali bismo u mestu….ne bismo sebi dali prostora da istrazujemo….Volim sto smo takvi….kao Feniks…isti,a sasvim drugaciji…

  4. Jesmo neponovljivi… ali nikada u potpunosti. I jesmo stalno novi, ali nikada apsolutno. I stalno se vracamo unazad, ali samo (varljivim) secanjem. I stalno pokusavamo da ponovimo trenutke, zadovoljstva, dobre price… i nikada ne uspevamo.

  5. Makedonsko devojceeeeee, kitkaaaa sarenaaaaaa…..ubavooo devojce….😛😆

  6. Cim se vrnes da ides kod Zivku da joj sredis blog, sve joj se pobrckalo kada je `tela da menja temu, vrnula na staru a ono…ma videces. Idi joj sredi, zivota ti, izludjuje me koliko zivomirise.
    E, fala ti ko sestri rodjenoj😀

  7. A znaš li ti, Gemina, koliko se ja puta kad slast krene zapitam: koliko će da traje? I onda „uprskam stvar“ još na početku. I džaba je sve posle lepo, kad ja čekam kraj. Srećom, ovu proceduru ponekad i zaboravim, pa uživam. A kad uživam to mi je vrhunska filozofija. I ne pametujem previše zbog čega uživam.

  8. Znam, Sizife… ali da li nam nesto biva jos sladje samim tim sto znamo da je kratko i neponovljivo? Da li onda intenzivnije uzivamo u tome?

  9. Zavisi, Gemina. Uvek mi a umu kad kiša padne u pustinji. Neki se obraduju odmah, neki „ispipavaju“ određeno vreme, pa tek kasnije počinju da se vesele. E sad, da li je uživanje bezuslovno potpuno ako znaš da mu dolazi kraj? Mislim da se i tu delimo na dve grupe: na one kojima je stalo do potpunog iskoriste ono što je konačno i one koji će ispitivati zašto je konačno…

  10. Znas, Sizife, to mi nekako dodje kao onaj poslednji dan na letovanju. UVEK je more najlepse bas tog dana, tako da ti je duplo vise zao sto odlazis…🙂

  11. Dragan

    ili kako Arsen rece:
    …Takvim sjajem moze sjati
    ono sto je proslist sad
    sto ne moze da se vrati
    sto je bilo ko zna kad….

    • Mozda je matori imao pravo… a mozda je fazon pronaci takav sjaj u necemu dok traje, a ne kada je vec nestalo…😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: